Кнежевина Чернигов на левој обали Дњепра била је једна од најзначајнијих и најбогатијих области Кијевске Русије од 11. до 13. века. Имала је преко стотину насеља. Чернигов је по површини био већи чак и од тадашње руске престонице Кијева. Породична повест је порекло мача повезивала с Ростиславовим претком Олегом Свјатославичем, прозваним Гориславич (то јест тужни), који је почетком 12. века прошао многе пустоловине пројездивши огромним пространствима источне Европе, од Кијевске Русије, преко „Хазарије” до Византије и натраг. Олег, потомак кијевских владара Рјуриковича, био је од оних људи који никада не могу да се скрасе на једном месту и који никада нису задовољни оним што имају. Кнежеви су водили жесток живот, испуњен борбама, ловом, отимањем око власти. Један Олегов блиски рођак у својим сећањима је забележио да је, између осталог, водио 83 похода, небројено пута падао с коња, два пута повредио главу, да га је медвед ујео за колено, да га је газио и роговима убо лос, да је вук искежених чељусти скочио на њега и оборио његовог коња, да га је дивљи бивол бацио у ваздух... али да га је Бог из свега тога спасао. Ипак, и поред бројних пустоловина, сваки од многобројних руских кнежева сматрао би да његов живот није у потпуности постигао сврху ако бар једном не заседне на престо великог кнеза. У начелу, најстарији у роду Рјуриковича постајао је велики кнез Кијева (начело сениората), али то правило ретко је било поштовано. Осим тога, свака промена великог кнеза у Кијеву изазивала је и промене владара у другим руским удеоним кнежевинама, што је доводило до бескрајних сукоба. У древним хроникама Олегово име забележено је међу именима оних кнежева који су увек тражили кавгу. Тако је записано да је Олег Свјатославич 1075. године пустошио по чешким земљама, одакле је донео 1000 гривни сребра. Године 1078. забележено је да је Олег упао са Половцима - номадима азијатског порекла - да освоји славни град Чернигов, након чега је пред бесом својих рођака морао да бежи чак на Крим, у митско место древних Хазара и викинга звано Тмутаракан. На Криму се прогласио архонтом Хазара и ковао новац под својим именом. Међутим, изгледа да ни степским Кипчацима ни митским Хазарима Олег није одговарао. Прогнали су га врло далеко - чак у царски град Константинопољ. Тамо је од самог цара добио на поклон мач који ће постати породична реликвија. Био је затим упућен још даље - на острво Родос, где се оженио племенитом Гркињом. Али ни топлина ни мириси Средоземља нису могли да задрже северњачког витеза да се не врати у родну Русију. Забележено је да је 1094. године осам дана опседао Чернигов који су затим његови дивљи Половци опљачкали. Године 1097. одржан је историјски сабор кнежева Рјуриковича како би се постигао мир. На њему је одлучено да се трајно поделе руске кнежевине између разних грана породице. Черниговска кнежевина припала је Олегу Свјатославичу и његовим наследницима. Ипак, договор међу кнежевима није трајао. Олегови потомци - Олеговичи - вековима су ратовали око власти у Кијеву с другом граном династије Рјуриковича, потомцима великог кнеза Владимира Мономаха - Мономаховичима (од које су потекли московски велики кнежеви и цареви).

Посебно место у историји черниговских кнежева, потомака Олега Гориславича, заузима Михаило Всеволодович, отац Ростислава Михаиловича, господара Београда.

Кнез Михаило живео је у време кад су се на истоку руске земље појавили ратници много опаснији него што су били номадски Половци. Били су то Монголи (другим именом Татари). У једном од најбржих, највећих и најразорнијих освајачких похода свих времена, изникавши из монголске степе, војске Џингис-кана за мање од деценије освојиле су северну Кину, срушиле велико царство Хорезма, порушиле сјајни Самарканд и на десетине других градова у средњој Азији, прешле Кавказ, разбиле грузијску војску, натерале у бег куманска племена, да би се око 1222. године њихове претходнице појавиле на границама Кијевске Русије, у пределима око Дњепра и Црног мора. Тадашњи кијевски велики кнез Мстислав Стари с муком је окупио вечно посвађане кнежеве. Руси још нису били свесни колико је опасан нови непријатељ. Млади Михаило Всеволодович је у походу пратио свог стрица, тадашњег черниговског кнеза. Иако бројнија, руска феудална војска од можда 40.000 ратника, без правог вође није била тежак плен за монголску ратну машину. На реци Калки 1223. године Руси су у битку ушли без икаквог плана и организације. Док су једни кнежеви, желећи да задобију славу, са својим трупама већ напали Монголе, други су се тек припремали за битку, а трећи нису ни знали да је сукоб отпочео. Монголи су брзим маневрима потпуно разбили противнике. Сваки десети руски војник преживео је битку. Од осамнаест кнежева Рјуриковича, колико је учествовало у бици, половина је погинула - међу њима и кијевски велики кнез, као и Михаилов стриц. Монголске трупе, које су у ствари биле претходница огромне Џингис-канове војске, вратиле су се у дубину Азије. Међутим, битка на Калки била је само најава онога што ће задесити Русију неколико година касније.

Након битке Михаило Всеволодович наследио је породични мач и постао кнез у Чернигову. Једно време био је и кнез у Новгороду, а затим је, након уобичајених борби с рођацима Мономаховичима, 1237. године освојио власт у Кијеву и најзад постао титуларни велики кнез. Али, било је то најгоре доба за већ размрвљену и ослабљену Русију, па и за самог Михаила и за његову породицу. Исте године кад је он заузео Кијев, на границама руских земаља поново су се појавили Монголи - овај пут да ту остану. Повест наредних година у ствари је страшна историја разарања и смрти. Сваке године монголске хорде су освајале и темељно уништавале град за градом. Није било милости за Рјазан (1237), за Коломну, Москву, Владимир-Суздаљ (1238) и за још четрнаест градова (1239), међу којима Ростов, Јарослав, Галич, Переслављ, Твер, Чернигов. Године 1240. дошао је на ред и Кијев. Пред страшном силом није било правог отпора. Процењује се да је монголска најезда свела на половину дотадашње становништво Русије. Између избора да се уклони или да се поклони, велики кијевски кнез Михаило Черниговски опробао је прво једно, па друго. Након пада Чернигова 1239. године, побегао је са сином Ростиславом на запад, у Угарску, код краља Беле IV који ће ускоро и на властитој кожи доживети силину монголских освајача. Након више година проведених у изгнанству, не успевши да добије озбиљнију помоћ (иако је посланство за помоћ упутио и римском папи), кнез Михаило се вратио у Чернигов и признао монголску врховну власт. Ово није било довољно. Татари су тражили да он лично дође у хорду како би се поклонио кану. Али, Михаилова посета хорди 1246. године није се добро завршила. Домаћини су захтевали да черниговски кнез ода почаст њиховим паганским божанствима - сунцу и ватри. Кнез Михаило је то одбио не желећи да призна другог бога осим бога хришћана. Био је на лицу места погубљен и тако постао мученик за веру и светац Руске православне цркве - један од значајнијих светаца међу педесетак чланова династије Рјуриковича који су током векова проглашавани за свете.

С Михаиловим нестанком опао је политички значај черниговских кнежева у Русији. Водећу улогу задобили су кнежеви са севера, из Владимир-Суздаља, Твера и Москве, они који су боље знали да се додворе татарским господарима.

Упад Монгола имао је трајне последице на живот кнеза Ростислава Михаиловича. Након очеве погибије, бивши кнез Новгорода, затим Галиције, па Луцка и Чернигова није више могао да се одржи у некој од руских кнежевина. Окренуо се старом савезнику у Угарској. Стигао је тако дошљак из даљине, с Дњепра на Дунав, праћен преосталом дружином, погнуте главе, носећи свој мач, породичне реликвије, иконе, драги камен и ћилибар, неколико светих књига спасених из пожара. Није заборављао оца, његов животни пример и његове поуке: да се боји Бога, да поштује цркву, да штити слабе и да, пре свега, чува част, славу и светло име предака. На југу га је чекао нови живот: једна принцеза, једна покрајина, један град. Ростислав Михаилович Черниговски постао је члан угарске краљевске куће оженивши се Аном, кћерком Беле IV (1243. године). Сетио се Ростислав још једне очеве поуке: „Жену воли, али јој не дозволи да влада тобом.”

Неколико година раније, код места Мохи на реци Шајо (1241. године), Монголи су разбили мађарску војску, баш као што су то претходно урадили у сударима с Русима, Пољацима, Немцима и другима. У повратку ка Азији похарали су успут и Србију и Бугарску. Након њиховог одласка, краљ Бела IV настојао је да обнови порушене градове, да изгради нове утврде и да привуче досељенике како би обновио десетковано становништво. Због тога је добио надимак Други оснивач краљевства. Угарски краљ је свом зету Ростиславу Михаиловичу покушао да обезбеди једну од суседних руских кнежевина - Галич (Галицију), али у томе није успео. За утеху, дао му је области у самој Угарској: прогласио га је баном Славоније и дао му нову бановину на југу где је желео да ојача угарско присуство - Мачву (1247). Као мачвански бан, Ростислав од Чернигова држао је пределе између Саве, Дрине и планине Цера. Нешто касније (1253) задобио је и области на северу Босне (Усору и Соли), све до Врбаса. Можда је један од разлога зашто је угарски краљ свог зета Ростислава послао на обале Саве и Дунава било његово словенско и православно порекло које му је без сумње олакшавало везе с новим поданицима сличног језика и исте вере.

Угари су у то време преотели од Бугара Београд, а Ростислав је постао господар утврде на ушћу Саве у Дунав. С врха утврђења посматрао је широке реке и огромно црвено небо које га је подсећало на небо над Черниговом. Стотинак година раније, средином 12. века, Византинци су обновили старо римско утврђење које је било у руинама. Изграђен је нов кастел мањих димензија (зидине дужине 120 са 60 метара на простору око данашњег „Победника” на Калемегдану) на стратешки најзначајнијем делу заравни, изнад стеновитих литица које надвисују ушће. Утврда с главном капијом окренутом ка дунавској падини, одакле је водио пут ка Доњем граду, служила је углавном за смештај војске. У граду је било и седиште епископа, а око града живели су већином Словени. У то доба у епископској цркви је чувана чудотворна икона Богородице коју је, веровало се, „написао” сам еванђелиста Лука. Ростислав, син једног свеца, цркви је скрушено приложио иконе и реликвије донете из Чернигова.

Према југу Ростислављеве земље граничиле су се са Србијом којом је тада владао краљ Урош I Немањић. Син и муж западних принцеза, краљ Урош имао је углавном добре везе са суседном Угарском, а долазио је и на угарски двор где су га сматрали за вазала. У угарским хроникама остало је забележено да су српски краљ и мачвански бан били главни гости током свадбе краљевог сина. Српске јединице учествовале су као помоћне трупе у великој бици Беле IV против чешког краља 1260. године.

Више од деценије и по бан Ростислав од Славоније и Мачве играо је значајну улогу у средњој и јужној Европи. Забележено је да је 1256. године посредовао у склапању мира између Бугарске и Никејског царства (Византије). Његов утицај још више се повећао кад је средином педесетих година удао кћерку Елизабету за бугарског владара, цара Михаила I Асена. Међутим, ускоро се на бугарском двору у Трнову десила трагедија. Млади цар Михаило Асен убијен је у лову 1256. године. Као у Шекспировој драми, његов убица и наследник Калојан I Асен на силу се оженио царском удовицом, Ростислављевом кћерком. Међутим, из Београда је одмах кренула освета. Пред угарском војском коју је предводио Ростислав, узурпатор је побегао. Пошто није било законског наследника, Ростислав се прогласио за цара Бугарске. Иако није дуго држао власт над немирном бугарском властелом, титулу цара задржао је до краја живота. Наредних година поново је ратовао против Бугара и Византинаца - посебно након 1261. године, кад је срушено Латинско царство и обновљен утицај Византије на Балкану.

Титуларни кнез Чернигова, војвода Галиције и цар Бугарске - а у стварности мачвански бан - Ростислав и принцеза Ана од Угарске имали су шесторо деце. Кћери су поудавали по суседним краљевинама, што се уклапало у ширу политику угарског краља - регионалну и европску политику на средњовековни начин. Поред Елизабете, која се након краткотрајних бракова у Бугарској удала за угарског палатина, њихове друге две кћери удале су се у владарске породице у Чешкој и Пољској. Кћерка Кунигунда (Кинга) удала се 1261. године за моћног чешког владара Пшемисла Отокара II. Ова веза означила је краткотрајно помирење између чешког и угарског краља. Потомци Кунигунде и Пшемисла Отокара II постали су наследници краљевских круна не само у Чешкој, него и у Угарској и Пољској. Њихови даљи наследници били су и немачки цареви из династија Луксембург и Хабзбург. Преко ових, потомци су им биле и многе друге владарске породице у Европи, попут француских краљева из куће Валоа. Трећа кћи Ростислава Михаиловича и Ане Угарске по имену Агрипина (Грифина) удала се 1265. године за Лешка II Црног, пољског кнеза Кракова и Сандомира. Нису имали деце.

У току последњих година владавине Беле IV у краљевској породици није било мира. Краљев најстарији син, „млади краљ” Стефан дизао је побуне против оца тражећи део краљевства. У борби са сином, краљ Бела IV ослањао се на осталу децу, а посебно на своју омиљену кћер Ану и њеног мужа. Међутим, Ростислав је умро 1263. године, у тридесет осмој години. Његови синови Бела и Михаило по руском узору поделили су очеве земље. Малолетни Бела Ростиславич, који је завладао Мачвом и Београдом, добио је и очев мач. Млађи Михаило владао је Усором и Соли. Српски краљ Урош И, желећи да искористи новонастале прилике и немире у Угарској, упао је у Мачванску бановину (1268. године) која је, на граници његових земаља, била стална претња за независну Србију. Краљ Бела IV одмах је послао помоћ свом истоименом унуку. У бици између српске и угарске војске Урош I је поражен и заробљен. Као сужањ, одведен је са заробљеном властелом краљу Бели IV. Забележено је да су Угари као ратни плен на двор донели Урошев краљевски стег, као и златни крст украшен бисером и драгим камењем. Верује се да је овом приликом, уз закључење мира Угарске и Србије, склопљен брак између унуке краља Беле IV Каталине и наследника српског престола, „младог краља” Драгутина. Тиме се Србија додатно везала за Угарску. Оба сина кнеза Ростислава погинула су десетак година након очеве смрти у сукобима око власти у краљевској породици који су се повећали након смрти Беле IV. Михаило је страдао у бици 1270. године. Удовица кнеза Ростислава, кнегиња Ана, морала је да побегне од свог брата, новог владара, код кћерке Кунигунде у Чешку. Бан Бела Ростиславич убијен је 1272. године на острву Света Маргарита (код Будима) у метежима око престола. Ростиславов мач нестао је у водама Дунава...

Руски писци који су потицали из високих племићких породица, попут Пушкина или Толстоја, имали су међу прецима и велике кнежеве Рјуриковиче. Тако је, на пример, писац „Рата и мира” гроф Лав Николајевич Толстој, преко мајке, кнегиње Волконске (Марије Николајевне), директни потомак черниговских кнежева. Наиме, кнежеви Волконски потичу од Јурија, кнеза Таруског и Оболенског. Јуриј је био праунук по мушкој линији чувеног черниговског кнеза Михаила Всеволодовича Светог. Јуријеви потомци добили су презиме Волконски по имену реке Волконе (Волхонке) око које су имали поседе. У 15. веку породица се поделила на три гране (старију, другу и најмлађу грану). Волконски су играли значајну улогу у историји царске Русије као дворани, војсковође и државници. Лав Николајевич Толстој припадао је 17. колену у односу на претка Светог Михаила Всеволодовича Черниговског. Толстој је био потомак Рјуриковича и посредством других племићких породица које су се ородиле с грофовима Толстој, попут Трубецких, Горчакова и других.

Имајући у виду да је гроф Толстој потомак Михаила Черниговског, он је тиме такође и потомак српског великог жупана Уроша И, посредством мајке Михаила Черниговског - пољске принцезе, односно његове бабе и прабабе .

Праћењем такозваног хромозома Y, који се преноси искључиво мушком линијом (са оца на сина), данас могу да се изолују такозване хаблогрупе етнички сродних популација. Утврђивање хаблогрупа може да реши дилему, присутну у руској хисториографији већ три века, о томе да ли су оснивачи Кијевске Русије - кнежеви Рјуриковичи били по пореклу Скандинавци (викинзи) или су ипак били претежно словенског порекла. Међутим, досадашње проучавање хаблогрупе племића који воде порекло од руских владара Рјуриковича дале су са гледишта генеалогије необичне резултате. Показало се да мушки потомци черниговских кнежева Олеговича (кнежеви Оболенски и Волконски) припадају сасвим другим хаблогрупама од потомака владимирско-суздаљских кнежева - Мономаховича (кнежеви Гагарини, Шаховски и Лобанов-Рјазански)! Ради се о породицама које историјски, односно генеалошки вуку порекло по мушкој линији од истог претка - кијевског великог кнеза Јарослава Мудрог. Две гране породице - Олеговичи и Мономаховичи - ратовале су тако вековима за положај великог кнеза Кијева, али се данас показује да је једна од две кнежевске гране у генетском смислу била лажна. Потомци черниговских кнежева припадају хаблогрупи „Р1а”, која је типична за словенске народе, док су потомци владимирско-суздаљских кнежева (којима су припадали и московски велики кнежеви и цареви) носиоци хаблогрупе „Н3”, која је ретка код Словена али врло присутна код северних и азијских народа (Угрофинци, Скандинавци и др). Ово истраживање указује на могућност да је супруга неког од кључних предака једне од две кнежевске гране родила мушко дете настало у прељуби. Међутим, могуће је и друго објашњење: да су родослови неких од племићких руских породица високог рода лажни.