Пре двадесетак година, у предвечерје топлог летњег дана, млада жена самоуверено се упутила у пратњи младића ка кући у којој је живео њен свештеник. Свештеников дом налазио се у дворишту једне од најлепших београдских православних цркава. Благородни осмех на протином лицу и позив да уђу, само је накратко одагнао неку врсту зебње коју су у том тренутку осећали.

Јер, девојка и младић нису дошли у обичну посету: требало је да полажу веренички испит.

Неколико минута касније придружили су им се кум и стари сват. У ствари, нико од њих није знао у чему се тачно састоји веренички испит. Љубазни прота понудио им је кафу, а потом и домаћу ракију од кајсије. Вереник је одбио и једно и друго. „Не пијем кафу, а камоли ракију!”, саопштио је безмало без гласа, као да даје заклетву. Плашио се да ће му прота поставити неко важно питање на које неће знати одговор. Међутим, испоставило се да није тако...

Подигавши чашу према девојци која је, за разлику од младића, одавала утисак спремности на све и у чијој је руци светлуцала кристална чашица с ракијом, прота је рекао: „Чини ми се да знам ко ће овде бити газда у кући!”

Упечатљива реченица, вероватно изречена у најбољој намери, али не и пророчка. Јер, девојка није постала газда у кући. Можда зато јер се то венчање обавило у Србији где су газде обично мушког пола.

Што се вереничког испита тиче, он није био ни тежак ни непријатан. Кад се свештеник уверио да будуће младенце нико не присиљава на брак, потрудио се да им објасни да у нашој, православној цркви постоји седам светих тајни. Поред свете тајне крштења, миропомазања, покајања, причешћа, јелоосвећења, свештенства - постоји и света тајна брака. Брак је света тајна јер човека води у вечну духовну љубав која се не склапа само за привремени живот, већ за вечност.

Уследили су и савети како да се истрајно поднесу сви напори које живот носи са собом, а посебно брачни живот. Затим су се договорили око самог обреда венчања. Хоће ли певати хор, да ли ће доћи и младожењин свештеник, будући да је из друге парохије, и слично.

Ово је био пример модерног брака са старим црквеним обележјима који је уговорен и склопљен готово без учешћа родитеља. Некада је то у Србији било незамисливо. Наиме, у прошевину девојке, посебно на селу, ишло се тек кад су се родитељи међусобно о свему договорили. Стиче се утисак да су младић и девојка тек после договора, тачније после свадбе, имали прилику да се упознају и заволе.

У прошевину је ишао отац будућег младожење у пратњи још једног мушког члана породице. Младожења је ретко полазио на тај важан разговор. И мајка је, наравно, седела код куће. Једино што је могла да учини било је да сину преврне једну чарапу наопачке како би, као неком мађијом, изабраној девојци преврнуо памет. Јер, ако јој памет буде „преврнута”, онда ће несумњиво пристати да се уда за њега. У Србији је некада свекар будућој снахи на поклон носио црвену јабуку која је код нас иначе симбол љубави, плодности и пријатељства. Уколико је вереница имала среће да је проси богати младић, у јабуку су били забодени дукати!

У сваком случају, кад би просци дошли у девојчин дом, она се није појављивала, већ је стрпљиво чекала у другој соби док се све не утаначи. Тек кад би се очеви о свему договорили, позвали би девојку. Међутим, она не би одмах дошла, него би послала просцима празан тањир прекривен марамицом. Тада је будући свекар на тањир стављао јабуку с дукатима. Млада би потом изашла и, уколико је дала пристанак, пољубила младожењиног оца у руку. Просце је даривала кошуљама, чарапама и пешкирима. Тада је на реду био договор о прстеновању.

Обред веридбе или прстеновања такође се одржавао у девојчиној кући. За ту прилику припремао се свечани ручак. Некада би долазио и свештеник веренице како би је „пропитао”. Ако су вереници били из града, одлазили би на испит у цркву. Свештеник би девојку питао да ли је у сродству с младићем, да ли је приморана на удају, да ли је болесна... Уколико је све у реду, он би их благосиљао и то је био тренутак кад је младић стављао девојци веренички прстен на десну руку. Сви су могли да одахну и посвете се закусци.

У нашим крајевима био је обичај да се свадбе одржавају у јесен. Чак постоји и изрека да „пролећна млада и јесење прасе никада не ваљају”. У ствари, јесен је било најприкладније годишње доба за сеоска венчања јер је тада било највише хране, плодова, па и пића. Тако су могли да се преброде многи издаци који прате велике свадбе. А некада су свадбе у Србији трајале и по седам дана. Затим су постајале све краће: три дана, напослетку само један дан.

Главне личности на свадби били су - осим младенаца - стари сват (старојко) и кум. Они су руководили целокупним свадбеним обредом и весељем. Стари сват био је угледна личност, често младожењин ујак. Кум је био онај који је крстио младожењу, а уколико је био сувише стар или болестан, онда би ту важну дужност преузео неки од његових синова. Било како било, кума је требало поштовати: „Кум на земљи, а Бог на небу”, каже једна наша стара изрека. Истини за вољу, улога кума и старог свата била је да са свештеником венчају младенце, а потом им крсте децу кад дођу на свет. Трећа важна личност на венчању био је младожењин брат, односно - девер. Његова дужност била је да изведе младу из њене куће пошто се она свечано обуче за венчање. Девер је обавезно куповао младој венац или вео, као и ципеле. У прошлости је пред младом водио коња, чувао је и стајао покрај ње све док траје свадба.

Четврта важна личност на венчању био је чауш, који је заправо био забављач: он је збијао шале, певао и делио поклоне... Према нашем познатом етнологу Тихомиру Р. Ђорђевићу, „првобитна улога чауша била је да својом спољашњошћу, понашањем и говором скрене на себе пажњу и младенце ослободи од урока”.

На дан свадбе девојке би сватове китиле рузмарином и босиљком. Према Веселину Чајкановићу, циљ кићења био је да се свадба заштити од урока и демона. Младожењина мајка окитила би кочије пешкирима и тек тада сватови би кренули ка младиној кући. Претходно би сви доручковали. Кад би стигли у младину кућу, опет би их чекала богата трпеза. Док би се они гостили, девер би отишао по младу. Морао је да плати како би је „откупио”. Наводно, то је био новац за венчић или „дувак” који је такође требало да заштити младу од урока. Кад би сватови били код треће ракије, млада је у пратњи девера излазила из собе. Најпре се здравила с оцем, затим с кумом и старим сватом. Занимљиво је да, према обичају, младић ни за време доручка ни за време ручка није ништа јео, већ је тек пред одлазак у цркву могао да поједе парче младог сира.

У цркву су прво улазили млада и младожења, затим кум, стари сват, а тек онда родбина. Обред је некада, баш као што се чини и данас, почињао везивањем руку младенаца. Затим би им свештеник на главу стављао круну, а куму и старом свату давао свеће које горе све док траје обред. Уз свештеникове благослове, младенци с кумом и старим сватом обилазе око иконе. Напослетку свештеник приноси младенцима чашу с вином, па свако од њих отпије помало. Прстење, које је купио кум, размењује се три пута између младенаца.

У црквеној порти сватови играју коло, а деца вичу: „Куме, изгоре ти кеса!” Кум неколико пута баца увис ситан новац. Овај обичај такође је симболичан: треба да обезбеди плодност и богатство у браку.

У неким крајевима Србије био је обичај да кум, кад младенци стигну младожењиној кући, послужи младенце медом како би им живот био сладак. Онда би младој дали сито у коме су помешани зоб и пшеница. Њен задатак био је да баци зоб и пшеницу према кући, а трећи пут сито на кров куће. Напослетку би младој у наручје давали накоњче, мушко дете које сватови доводе на коњу пред младожењину кућу. Невеста треба три пута да пољуби и дигне увис накоњче да би добила мушку децу!

Млада би онда даривала дете, вратила га родитељима и улазила у кућу с погачама под мишком и боцама вина у руци. Да би у кући било и за „иће и за пиће”!

Али, ту је чекала својеврсна препрека. На прагу невесту је чекао младожења испружених руку. Она је, супротно западним обичајима, требало да протрчи испод његових руку и прескочи праг тако да је он не дохвати. Али како? Шта је требало да значи овај обичај? Јасно: да жена треба да се плаши свог мужа! Јер, ако би дотакао невесту руком (што је наравно било обавезно), то је значило да ће он бити газда у кући. А праг је млада морала да избегне, јер је највише изложен опасностима од злих чини и магије.

На почетку свадбене вечере млада је служила свекра и свекрву. После треће здравице показивали су се поклони које су младенци добили. То је био задатак чауша. Узвикивање шта је ко даривао био је својеврсни весели увод у весеље и игранку. Сватови су се затим хватали у коло.

После свега што се данас чује на свадбама, можда ће се неко упитати каква је некада била свадбена музика. По свој прилици, није била као данас. Уз пратњу фрулаша, певале су се обредне песме које су имале сасвим одређену поруку. Често су се певале опроштајне песме којима су се девојке опраштале од својих родитеља. У тим песмама опевана је и туга родитеља који чине све да их кћерка не би напустила... Сличне су биле свадбене тужбалице у којима је опеван бол девојке због напуштања родитељског дома и растанка с другарицама. „Супарничка страна” певала је заклетвене песме: у њима се младић заклињао да ће чувати девојку. У песмама саветима, мајке су упућивале савете кћеркама да буду вредне и поштују мужа и свекрву. Молитвене песме биле су заправо магијске песме и у њима су упућиване молитве божанствима за добробит младенаца. У песмама благословима обично се призивала плодност. Песме здравице певали су кум и стари сват, а за покудне песме, које су биле шаљиве и веселе, био је задужен чауш.

Кад би младенци отишли на починак, свекрва би први пут добила значајну улогу. Њен задатак био је важан у обреду „свођења младенаца”. Наиме, кад би младенци најзад ушли у своју собу, после извесног времена свекрва би одлазила до њихових врата и снажно лупала. Зашто им је сметала? Да ли зато што је била љубоморна? Не! То је чинила да се, према веровању, младенцима деца не би рађала глува! Какав диван почетак пријатељства између свекрве и снахе!

Мада, то није све. Будући да се некада водило рачуна да млада треба да буде чедна, постојао је обичај да свекрва после прве брачне ноћи узима младину спаваћицу, ставља је у сито и показује по селу. Неке су имале шта да покажу, а друге су морале да подмећу лажне доказе...

Трећег дана свадбе у младожењину кућу у посету су долазили пријатељи - младини родитељи. Главни циљ ове посете није био да се увере да ли је њиховој кћерки добро у новом дому, већ да размене поклоне с младожењином породицом. И поново кошуље, пешкири, везени столњаци, ракија... Била је то још једна прилика да се опет нешто презалогаји.