Јоргован је пролећни цвет, а стигао је у европске баште из персијских вртова захваљујући арапским трговцима. Почетком 10. века Арапи су јоргован (ергован, јергован или лиљаче, како су га код нас звали) пренели у Шпанију одакле се раширио по југу Европе. Претпоставља се да је у Аустрију дошао крајем шеснаестог века. Касније је амбасадор цара Фердинанда I (1793-1875) добио ову биљку на поклон током боравка у Константинопољу.

Обични јоргован - Сyринга вулгарис је биљка из породице маслина. Данас постоји око деветсто врста ове биљке, а највише има оплемењених врста. Јоргован је врло распрострањен грм, а поједине врсте одомаћене су и у Кини. Већу пажњу узгајивача цвећа побудио је тек крајем 18. и почетком 19. века.

Јоргован има мајушне и веома мирисне цветове светлољубичасте боје, али и беле и ружичасто-црвене. Они су сакупљени у гроздове. Занимљиво је да снажан мирис јоргована посебно привлачи лептире. Некада су се цветови и кора јоргована употребљавали за лечење маларије и органа за варење. Својевремено, код нас су били у моди сапуни с мирисом јоргована.

У Европи се још давних дана говорило да јоргован, попут другог цвећа, изражава нежна љубавна осећања. Такође, овај цвет је и знак љубавне стидљивости. Поклањали су га они који нису имали храбрости да речима искажу љубав и наклоност.

Међутим, у Персији, одакле потиче, јоргован је увек означавао љубавни растанак. Ако би младић поклонио својој драгој гранчицу јоргована, то је значило да се веридба (или љубавна веза) неопозиво раскида. За разлику од Европљана, Американци, као и Енглези, сматрали су, а тако је и данас, да се девојке које носе цвет јоргована никада неће удати. Другим речима, јоргован је нека врста заштитног знака уседелица. Упркос томе, 1937. године у Холивуду је снимљен музички филм „Маyтиме” (код нас преведен као „Бели јоргован”) са славним глумцима певачима Џенет Мекдоналд и Нелсоном Едијем у главним улогама. Била је то мелодрама чија се радња дешавала управо под прекрасним грмом белог јоргована.

Упркос древном персијском веровању да јоргован означава раскид љубавне везе, стара српска легенда говори о другачијем поимању поруке коју носи овај цвет. Средњовековна прича каже да је пре више од седам векова српски краљ Урош одлучио да ибарску долину, од данашњег Краљева до Рашке, одене у прекрасне и мирисне грмове јоргована. Према легенди, Урош Немањић је то учинио у знак добродошлице својој невести, Францускињи, потоњој српској краљици Јелени Анжујској.

Између 1245. и 1250. године млада невеста стигла је из иностранства у Рашку. Иако је била француског рода, не зна се тачно да ли је допутовала из срца Француске, или можда из јужне Италије, или чак Грчке. Кад се удала за Уроша И, он је већ био краљ и Јелена је с њим добила два сина, краљеве Драгутина и Милутина.

Не зна се ни колико је година имала кад је стигла у Србију. Извесно је да је у Србији провела више од шездесет година и да је надживела мужа.

Због своје доброте и племенитости, краљица Јелена била је омиљена у народу. Осим што је градила манастире, основала је школу где су се васпитавале српске девојке које су на крају школовања добијале мираз како би се удале. Подигла је и своју гробну задужбину, манастир Градац. Краљица Јелена примила је највиши монашки чин у Цркви светог Николе код Скадра, вероватно око 1280. године. Као краљица свих српских земаља склопила је очи фебруара 1314. године. Погребна поворка се три дана пробијала кроз снег кањоном Ибра. Јоргован је дочекао, али није својом лепотом и испратио племениту владарку.

Краљица Јелена канонизована је три године касније. Занимљиво је да је гробно место у манастиру Градац двојно, али у њему је сахрањена само Јелена. Значи ли то да је краљ Урош требало да почива поред своје невесте? Вероватно. Па ипак, Урош је сахрањен у својој гробној цркви у Сопоћанима, а не поред своје жене. Као да се напослетку испунило древно персијско веровање о јорговану и љубавном растанку: већ уснули љубавни пар напослетку се растао.