За велику уметницу Милену Павловић-Барили код нас се чуло 1954. године кад је њена мајка Даница, писмом упућеним тадашњем Савету за просвету и културу, понудила као поклон своју кућу у Пожаревцу у којој се Милена родила, а и велики број њених цртежа и слика. Било је то девет година након смрти Милене Павловић-Барили у Њујорку, о чему се овде такође није знало.

Уз писмо, Даница Павловић приложила је и биографију своје кћерке Милене. Рођена је 5. новембра 1909. године у Пожаревцу, у кући свог деде Стојана Павловића, трговца, као прво и једино дете Српкиње Данице Павловић и Италијана Бруна Барилија. Даница је била потомак најстарије Карађорђеве кћерке Саве, говорила је неколико језика, студирала је клавир и певање на Минхенском конзерваторијуму. Тамо је и упознала Барилија и „била очарана његовом духовитошћу и талентом”, како му је много година касније писмом открила. Миленин отац био је композитор (написао је две опере), песник, музички критичар великих листова, писац неколико књига, човек великог духовног богатства с изгледом као да је пао из облака - како га описују биографи. „Сасвим изузетни, Миленини родитељи имају у њеном формирању пресудан значај: њен живот углавном тече између оца и мајке, Пожаревца и Рима. Реч је о два света која су се на махове спајала и допуњавала, а на махове одвајала и сукобљавала. Када је била у једном, осећала је чежњу за другим. Та трагедија за дете, постала је срећна околност за уметника”, писао је Миодраг Б. Протић, историчар уметности, откривајући Милену домаћој јавности.

Судећи по сећањима Данице Павловић, њена Милена била је чудо од детета. У Риму је први пут била кад је имала шест недеља, у Пожаревац се вратила кад јој је било осам месеци. У трећој години црта кокошке и пилиће, у петој чита новине, учи италијански, у шестој с мајком опет одлази у Италију, а затим у Ницу, где учи француски. Прва два разреда основне школе завршава у Италији, а наредна два у Пожаревцу. Мајка је исписује из другог разреда Пожаревачке гимназије и уписује у Мајерову школу у Линцу да би је убрзо затим пребацила у Грац да у једном манастиру научи и немачки. Девојчица полиглота и светски путник, како пише њена мајка, враћа се у Србију да „са дванаест година буде изузетно примљена у Уметничку школу у Београду као ’вундеркинд’, коју после четири године изузетно завршава”.

Следећа станица у Миленином животу је Минхен, односно позната приватна школа Блохерер, да би се припремила за пријемни испит Минхенске академије. Прегледајући радове на пријемном испиту, професор Академије Франц фон Штук Миленине је обележио кружићима као радове који се издвајају. На сведочанству с Милениног пријемног испита записано је: „На овај таленат обратити нарочиту пажњу.”

Слике из двогодишњег минхенског раздобља имају све одлике модернизованог академизма, правца који се одликовао подражавањем и који је неговала Минхенска академија, али с јасним трагањем за романтичним и оностраним у узорима ренесансе - отуд слободнији, живљи потез четком, нагласак боје и материје, тежња ка имагинарном. Све је то повело Милену њеном каснијем сликарском опредељењу - надреализму. Милени је Минхенска академија пружала знање, али није омогућавала да се њена особеност развије и она после две године напушта студије.

У Новинарском дому у Београду отворена је 16. децембра 1928. године прва самостална изложба Милене Павловић-Барили. Показала је преко сто радова, претежно студије и слике из Минхена, већи број пастела, акварела, цртежа и мањи број уља. Критике су биле похвалне и тачне. Следе изложбе са уметничким удружењем „Лада” и - трагање за запослењем. Њена понуда да буде професорка цртања одбијена је не само у Пожаревцу, већ и у Штипу, Велесу и Тетову, с образложењем да нема буџетских могућности. Огорчена, 1930. године Милена поново креће у свет.

Одлази у Шпанију, земљу која јој одавно није давала мира због Ел Грека, Веласкеза, Гоје и других сликара који су у њој подстицали романтизам. Опседнута новим призорима и утисцима, сликала је „дању и ноћу, без прекида и одмора”, како је написала њена мајка. После кратког боравка у Паризу, 1931. године одлази у Лондон. Крајем фебруара, у галерији „Блумсбери” отвара самосталну изложбу са 80 слика и цртежа. „Већ три дана како се Блумсбери галерија пуни светом. Ово је једна од најбоље успелих појединачних изложби југословенских уметника у Лондону”, јавило је београдско „Време” истичући боје као „првокласно и важно у уметности ове девојке” које су „невероватно свеже и лепе, као и њен манир”.

Следеће године одлази у Париз с намером да се ту и стално настани. И, одмах му се представља самосталном изложбом 23 уља и темпера у галерији „Млада Европа”. Ова изложба је показала да се у Милени родио сликар благих снова и немира. Историчари уметности тумаче да је, подстакнута симболима слика Ђорђа де Кирика, препознатљивих између осталог по измишљеним урбаним елементима с кулама, Милена пошла путем метафизичког сликарства.

Из Рима, где исте године излаже у Уметничкој галерији, Милена пише мајци: „Има пуно света увек, али се није још ништа продало. Узроци су разни, али углавном то је да од мене сад нико нема три чисте овде ништа да купи... Ја сам здраво скромно био обучен (понекад користи прво лице мушког рода као облик умиљавања), лепо сам изгледао, нисам ништа збуњен био, само сам се врло уморан осећао. Са свима сам помало разговарао и знам да су Талијани остали одушевљени и са мном. Света је било врло интересантног. Сви су грабили са мном да разговарају, било је пуно фине и младе господе, који су просто красили изложбу. Ово је мало иронично, али и истина зато што су ми се многи удварали. Ја сам озбиљан и горд. Ја сам ужасно уморан. Све ми се пред очима љуља.”

Наредних година Милена Барили слика своја најбоља дела: „Девојка с велом”, „Девојка с лампом”, „Сликарка са стрелцем” и, кључно дело, „Аутопортрет”.

Било је то време кад је свету открила и своје прве песме. Према сведочанству њене мајке, најрадије је писала на шпанском. Нађене су само песме на италијанском, изузев једне на француском језику. У Италији су њене песме хвалили, објављивали их уз њене фотографије, слике и цртеже. Све су без наслова, личне и исповедне.

Нижу се успешне изложбе, на пример, у фебруару 1938. године у париској галерији „Четири друма” на којој су се, писала је мајци, изређала сва највећа имена Париза „и они који знају Бруна и они који га не знају”, али зато „из нашег посланства нико није дошао”. Затим следе изложба новог надреализма и групне изложбе југословенских уметника у Паризу и Хагу. Подстакнута успехом и вођена номадским духом модерног уметника, вероватно је пожелела да се окуша у новом окружењу па је отпутовала за Америку. Рекла је да хоће да види велику Светску изложбу у Њујорку на којој су главни догађај били надреалисти Макс Ернст, Рене Магрит и Салвадор Дали. Њена мајка је писала да је Милена „продајом слике коју је купио Сибе Миличић заокруглила суму с којом је узела карту на једном малом француском броду и тако у септембру 1939. године кренула за Америку у намери да се врати у Пожаревац, да узме своју мајку и да обе опет крену за Париз. Избија рат и она није могла натраг”.

Милена је у Америци провела последњих шест година живота. Саживљавање с новом околином било јој је тешко, непрестано је мислила на своју земљу и Европу у којој је почињао рат. Прво време становала је у западном делу града близу железничке станице, у некој кући са собама за издавање, омиљеној међу југословенским емигрантима. У тамошњи ресторан често би навраћали и Американци привучени боемском атмосфером. Једног дана дошао је брачни пар Екстром, сувласници уметничке галерије „Кордије-Екстром” у Њујорку и Паризу, спријатељили су се, и после извесног времена помогли Милени да се пресели у безбеднији и лепши крај града, у источни Менхетн, у хотел који се данас зове „Хенри IV”. Дружили су се готово свакодневно.

Милена тешко живи, нарочито на почетку боравка у Њујорку. Као и већина уметника емиграната, она црта портрете. Јануара 1940. године јавља мајци да због преморености и тешког живота има срчане тегобе, али и да ће за мартовски број модног магазина „Вог” цртати насловну страну „па ми очи испале радећи, они ми после платили, али неће да штампају јер није дошла мода. Затим су ми дали једну страну унутра, ципеле и рукавице и шешир, једна блуза и шал; данас су је узели, кажу ми да је особита, али ево како радим: добих је у прошли понедељак, данас је понедељак опет - од четвртка прошлог нисам из куће изашла, не могу, немам кад за облачење”.

Осим с „Вогом”, Милена сарађује и с другим најпознатијим модним часописима и с часописима за уређење ентеријера и екстеријера.

У средишту уметности, у граду пуном најбољих, Милена је успела да већ марта 1940. године одржи прву изложбу и то у галерији „Јулијан Леви”, у којој су се одржавале изложбе надреалиста. Критике су биле бројне и изузетно добре. Мајци јавља: „Ја сад имам колико ми је потребно за живот. Јулијан Леви каже да не очајавам, да ни Дали ни Де Кирико за прву изложбу нису ниједну слику продали, а обојица су његови сликари. Он би хтео да ме лансира као монденског портретисту, да правим два-три на годину за 3000 долара.” У наставку још пише да управо ради „један мали сасвим јефтин портрет” италијанског композитора Ђан-Карла Менотија, који ће јој од тада постати пријатељ. Четири године након тога креирала је костиме за његов балет „Себастијан” у тада новооснованом „Балету интернационал”. Критичари су били видно задивљени њеним нацртима. Несумњиво, да је наставила да креира костиме, сигурно би имала великог успеха.

Милена је тек након друге изложбе, 1943. године у Организацији за заједничку помоћ америчких пријатеља југословенским заробљеницима у логорима Италије, осећала да је успела. Већину експоната чинила су дела урађена у Њујорку и потврдила су је као уметника. Најзапаженији рад изложбе био је „Св. Јован”. Необјашњивом игром случаја, Милена је започела ово дело 6. априла 1941. године, баш на дан фашистичког напада на Југославију.

О Роберту Гослену, за кога се удала крајем 1943. године, мало се зна. Оцу је тек идуће године јавила да се удала „за једног симпатичног младића, Американца, који је тада био војник... До јуче је био овде са мном. Сада је отишао да пронађе неко запослење”. Гослен је за време рата био официр авијације и историчари уметности сматрају да је Милена, ушавши у његов начин живота, променила и свој стил: слика с мањим поетским значењем, а њени портрети постају веристички.

Завршетак рата у Југославији донео јој је наду да ће опет видети Европу и Пожаревац. Али, у томе је спречио несрећни пад с коња. У карти коју је Бруно Барили упутио 1947. године из Рима својој супрузи у Пожаревац, описао је последње дане њихове кћерке: „Милена и њен муж били су заједно на коњу - падала је киша, пут је био асфалтиран (у околини Њујорка), коњ се оклизнуо, Миленина узенгија је пукла. Наша кћи је са криком пала преко главе коња... Милена је била пет месеци у гипсу, непокретна, од појаса до врата... Првих дана 1945. могла је да се обуче, да хода, дошла је у Њујорк. Са Госленом је нашла једну кућу - изгледа да се добро осећала, чинило се да је сасвим оздравила. Увече 5. марта 1945. Милена је била срећна, чак је и плесала са Госленом у ресторану хотела ’Плаза’. Отишли су да спавају... рано ујутро... њено јадно срце се зауставило.”

Вест о Милениној смрти и њену фотографију објавио је „Њујорк тајмс” напомињући да је изненадна смрт наступила као последица повреде кичме приликом пада с коња. Ту вест пренела је и италијанска штампа. Урну с Милениним пепелом Гросман је донео Бруну Барилију у Рим. „Милена почива на једном дивном месту, на гробљу у близини капије светог Павла, препуном великих успомена на песнике, уметнике, на људе који су дошли из читавог света и сада почивају ту, поред ње”, јавио је својој супрузи у Пожаревац.