КО необичној појави постоје још два записа. Други запис налази се на последњој страници рукописа „Златоуст” који се чува у Софијској библиотеци. Реч је о старом српском запису, али није могуће одредити манастир у коме је живео калуђер који га је записао. Остало је забележено: „Да се зна кад је пепео с небеса пао на земљу, снег се од пепела није видео и земља би помрачена као изгорела. Била је година 7040 (=1631), месец децембар, дан седми.”

Трећи запис је на Божидаревом молитвенику и доводи се у везу с тиквешким манастиром Светог Ђорђа - Полошко, који се налази у долини Црне реке, недалеко од Кавадараца, у садашњој Републици Македонији. Приљежни калуђер је записао: „Да се зна кад паде пепео с небеса по целој земљи, месеца децембра, дана седмог, у среду, године 7040 (=1631).”

Тројица калуђера који су на веома сличан начин саставили наведене записе, нису умели да објасне овај необичан догађај. Знања којима су располагали нису била довољна да протумаче ненадану појаву црног праха који се с неба сручио на земљу. Чудновати призор српски калуђери одредили су по јулијанском календару.

У староримској митологији Вулкан (лат. Vulcanus) био је бог ватре, огња, нарочито његове разорне снаге, уметник у ковању и заштитник ковача. Према миту, радионица му се налазила испод вулканске планине Етне на Сицилији. По њему су названа места где из унутрашњости земље на површину избијају текућа лава, пирокласични материјал и различити гасови и паре. Један од најпознатијих још живих вулкана је Везув који се налази у залеђу Напуљског залива, петнаест километара од града Напуља. Најчувенија ерупција Везува десила се 79. године и уништила је градове Помпеју, Херкуланум и Стабију и затрпала их слојем пепела дебљине три и двадесет три метра. Том приликом погинуо је радознали римски научник Плиније Старији.

Ерупција Везува из 1. века била је вишеструко јача од иначе веома снажне ерупције до које је дошло 16. децембра 1631. године, по грегоријанском календару. Ова ерупција догодила се после неколико столећа потпуног мировања вулкана. Сачувани изворни подаци, на првом месту белешке непосредних очевидаца, казују о несвакидашњем догађају, о природној катастрофи која је донела низ невоља становницима појединих делова Апенинског полуострва. С пуно подробности може да се прати како је текла ова велика несрећа и каква је била реакција савременика. У задовољавајућој мери могу да се утврде причињена материјална штета и губици у људским животима, а и дуготрајне последице ове природне непогоде.

Шест дана пре отварања кратера Везува, 10. децембра 1631. године, дошло је до низа снажних земљотреса који су наговештавали предстојећу несрећу. Онда су извори у подножју Везува наједном постали блатњави, док су неки сасвим пресушили. Почев од сумрака 15. децембра потреси земље, праћени потмулом подземном тутњавом која је наликовала добовању бубњева, били су све учесталији. У уторак, 16. децембра 1631. године, између шест и седам сати ујутру, после једног од неколико земљотреса од којих је тло истински подрхтавало, отворила се прва пукотина на вулкану. Одатле је силовито сукнула у небо огромна количина гасова и пепела у облику перјанице, до висине од двадесет километара.

У сачуваним сведочанствима забележене су судбине појединих савременика и сведока катаклизме која је запретила свеопштим уништењем. На пример, кардинал Буонкампањо налазио се у својој резиденцији у насељу Торе дел Грека, око шест километара југозападно од кратера, које ће убрзо потом бити сасвим уништено. Уплашен због веома снажног подрхтавања тла, он је без оклевања одлучио да се некако удаљи одатле. Узјахао је коња и спустио се до обале где је једва нашао неког човека да га превезе чамцем у Напуљ.

На другој страни, еруптивни гасови убрзо су образовали џиновски облак из кога је од осам до десет сати у Напуљу пљуштала киша с вулканским пепелом, а до четири сата по подне киша пепела доспела је на исток до Лечеа у Апулији, близу обале Јадранског мора. Извори говоре о потпуној пометњи и расулу у италијанским градовима близу Везува: чинило се као да је наступила пропаст света јер је у Напуљу усред дана, због дима и пепела који су прекрили Сунце, било толико мрачно да су се палиле бакље, а ваздух је био засићен пепелом веома непријатног мириса да се једва дисало. На улицама су могли да се виде људи који су очајнички тумарали, затим босоноги калуђери који су носили разна оруђа за покору и шибали се до крви. Уз њих су били и поједини верници: док су се једни песницама ударали у груди, други су горко ридали, а трећи молили за милост божју и опроштај грехова.

После снажног пљуска вулканског пепела, који се поновио у више наврата после ерупције, из гротла Везува покуљала је мешавина усијаних стена, гасова и пепела. То је донело највећу пропаст људима и целој области. Да би спасао становништво, вицекраљ је послао бродове у приобална насеља до којих се није могло доспети копненим путем. Међутим, дошло је до необичне појаве која је још више уплашила ионако унезверене људе. Море се најпре повукло три до шест метара, тако да су укотвљени бродови остали на сувом, а онда су били изложени таласима висине два до пет метара. Све ово било је праћено снажним бујицама блата које су немилице носиле све пред собом.

Тек кад се све стишало, могао је да се види погубни учинак ерупције вулкана. Дотадашње растиње на падинама Везува, које су чиниле шуме, воћњаци и виногради, потпуно је уништено. Купа вулкана смањила се за више од четири стотине метара будући да се врх планине распао приликом експлозије вулканских гасова. Неколико насеља јужно од вулкана буквално је нестало с лица земље, а имања с огромним годишњим приходима сасвим су опустошена. Процењује се да је у овој несрећи нашло смрт око четири хиљаде људи. Узроци смрти били су различити: једни су умрли од ужасног страха, други од гушења вулканским гасовима, трећи су остали затрпани у рушевинама кућа које су пале под теретом мокрог пепела или услед земљотреса, а неки су изгубили живот у бујицама блата и пожарима. Неколицина њих покушала су да пређу преко усијаног вулканског камења. И губици у стоци, која је страдала од тровања пошто је јела траву и пила воду са знатном количином отровног пепела, били су велики. Укупна материјална штета била је огромна јер су потпуно уништене многобројне стамбене зграде, затим путеви и обрадиве површине које су остале прекривене дебелим слојем пепела и другог вулканског материјала. Сагласно проценама стручњака за вулкане, прекривач пепела који је после ерупције Везува пао на земљу уништио је све усеве и винограде на површини од најмање 480 квадратних километара.

Занимљиво је напоменути да су вулканску ерупцију из децембра 1631. године на посебан начин осетили и житељи крајева који су од Везува удаљени и до неколико стотина километара. Пратећи део ове природне непогоде било је и распростирање вулканског пепела, а у питању није било само подручје јужне Италије, односно градова Барија, Барлета, Лечеа и Капо ди Отранта, већ много шири географски простор. Наиме, киша пепела досегла је Дубровник, потом Котор, а није мимоишла ни полуострво Пелопонез, па се чак појавила и у Цариграду. Све се то збивало током 16. и 17. децембра 1631. године. Према једном истраживању, приликом ове ерупције Везува пепео је пао у полупречнику од 240 километара, док је висина еруптивних облака била чак до 50 километара.

Ако се зна да је облак с пепелом у Дубровник стигао у десет часова увече 16. децембра 1631. године - што значи да је путовао дванаест сати, а реч је о ваздушном растојању од 370 километара - произлази да је његова брзина била око 31 km/h. Појава црног пепела и у Дубровнику је изазвала велики страх. После једног сата, дакле, у једанаест увече, киша је пала и на Котор, а остало је забележено да је пепео прекрио планине, куће и путеве како у самом граду, тако и у његовој околини. Наводно било је толико мрачно да се није видело даље од два корака.

Будући да се Пљевља налазе 492 километра ваздушне линије од Везува, а 130 километара од Дубровника, лако може да се израчуна да је црни пепео тамо пао око два сата ујутру 17. децембра 1631. године. С разлогом се претпоставља да је ово чудо било прва ствар коју су калуђери братства Свете тројице угледали у зору 7. децембра по јулијанском календару (кога су се држали православни духовници), односно 17. децембра по грегоријанском календару. Подсетимо се да је разлика између два календара која данас износи тринаест, тада била десет дана. На другој страни, у Цариграду, црни пепео пао је у десет часова пре подне 17. децембра 1631. године.

Непознати састављачи записа, свакако неки од калуђера, нису нашли за сходно или, вероватније, нису умели да објасне ову необичну појаву и шта се то заправо десило. Стога се у три наведена записа, без било каквог објашњења, помиње једино црни прах који је пао с неба. Православни калуђери нису могли да знају узроке ове необичне појаве јер нису били у прилици да читају дела античких аутора Плинија, Диона Касија и Касиодора који би могли да им то објасне.

Узгред, писци ових записа нису умели да објасне ни појаву црвеног, односно крвавог снега - и о томе има белешки! - за који савремена метеорологија налази објашњење у ветровима из Африке који собом носе пустињски песак или поленов прах. Необичан податак похрањен је и у једном старом српском запису где се вели да „године 7148 (=1640), месеца фебруара, 17. дана, наиђе крвав снег”. У Београду је 13. марта 1931. године пао жутомрки снег, а утврђено је да је његова боја потицала од прашине коју је ваздушна струја донела чак из Алжира.

Иначе, поменута 1631. година, кад „паде црни прах с небеса” била је једна од тешких за манастир Свету тројицу. Тако је у другом запису из те године остало забележено да је у то време Херцеговином владао проклети Пири-бег Сомборац који је од Милешеве узео 40.000, а од братства Свете тројице 4000, а и други манастири много су пострадали. Премда се у запису не помиње врста новца, истраживачи с разлогом сматрају да је реч о аспрама (односно акчама). Ако се зна да је 1630. године 200 акчи вредело један златник, а 1632-1634. 220 акчи вредело је опет колико један златник, намах постаје јасно да је реч о знатној суми новца. Тако је у случају Милешеве казна била између 181 и 200 златника, а у случају Свете тројице између 18 и 20 златника.

Будући да опасност од ерупције Везува, који је после 1944. године поново у стању мировања, увек постоји, италијанска влада има спреман и детаљно разрађен план уколико би дошло до ненаданог „буђења” вулкана. „Огњену планину” помно посматрају и проучавају најбољи вулканолози, тако да је искључена могућност изненађења. Јер, не треба заборавити, реч је о подручју које је веома густо насељено и на коме данас живи око 700.000 становника.