Крис Харви памти да је као дечак видео снимак двојице рибара који су се фотографисали с огромним морским псом. Слика те гренландске ајкуле толико му се урезала у памћење да је живот посветио проучавању морског света зарекавши се да ће једног дана посебно да се позабави овом океанском немани. Харви, који је сада професор на ванкуверском универзитету, заједно с подводним биологом Џефријем Галаном од 1995. године настоји да продре у тајне које обавијају живот једне од најнеобичнијих ајкула, од око 465 врста колико се верује да их има. Захваљујући Харвију и Галану, сада се много више зна о овом јединственом становнику плавих дубина.

Гренландски морски пас познат је још и као спавач или сива ајкула. За разлику од осталих морских паса, који углавном настањују топлија мора, спавач живи у хладним водама северног Атлантског океана, око Гренланда и Исланда, на дубинама и преко хиљаду метара. Ова ајкула сивкастосмеђе боје подсећа на подводну стену прекривену алгама. Пошто може да достигне дужину преко шест метара, убраја се међу највеће рибе.

Кад су се пре више од једне деценије Крис Харви и Џефри Галан први пут упустили у пустоловину која је имала само један циљ - открити гренландску ајкулу у њеном природном станишту, нису слутили с каквим тешкоћама ће се суочити. На крајњем северу канадске покрајине Квебек поставили су шаторе и, опремљени подводним камерама, данима су упорно трагали за спавачем. Убрзо су постали познати међу месним становништвом, посебно рибарима, који су их обилазили и распитивали се како напредује трагање. И наредне, 1996, године подигли су шатор на истом месту и недељама се смрзавали на температури која се спуштала и до четрдесет степени Целзијуса испод нуле. Обилазило их је још више људи. Желели су да виде ту двојицу луцкастих ронилаца који су испод леда упорно настојали да се нађу очи у очи с гренландском ајкулом. Али, и други покушај био је узалудан. Пошто су били исцрпљени и физички и материјално, морали су да одустану.

Године 2003. један ронилац обавестио је Харвија и Галана да је надомак обале, у Заливу Сен Лоренс, спазио гренландску ајкулу. У мају те године њих двојица стигла су с опремом на назначено место. И, заиста, већ првог дана напокон им се осмехнула срећа. У северном делу овог залива, у мутној зеленој води, наишли су на спавача дугачког преко четири метра. Верује се да су Харви и Галан, који је сада директор Канадског института за проучавање ајкула, први успели да направе подводне снимке ове џиновске рибе у њеном природном окружењу. Њихово узбуђење било је велико.

Иако је у међувремену у Канади основано Удружење које се бави само проучавањем гренландског морског пса (GEERG), о овој ајкули треба још много тога да се сазна. Пре свега, колики јој је животни век. Утврђено је да овај морски пас хладних мора годишње порасте највише око један центиметар. Ако постоје примерци дугачки и преко шест метара, колико онда таква риба има година? Да ли је могуће да је стара неколико векова?

За спавача се дуго веровало да је у води прилично неспретан и да се креће доста споро. Ако је тако, како је онда могуће да улови рибе које су изузетно брзе, а зна да се почасти и појединим сисарима? Наиме, у желуцу ове ајкуле рибари су налазили трагове разноврсних риба, али исто тако и делове фока, па чак и ирваса, карибу јелена или белих медведа. Гренландска ајкула очигледно је стрвождер и, како неки биолози тврде, она је попут хијене - сама иде у лов, али не преза ни да се почасти неком лешином. Кад лови, притаји се негде у близини обале или испод леденог покривача и, стрпљивошћу крокодила који вреба плен, чека да јој нека животиња падне у чељуст. Онда је кратким, али веома оштрим зубима само пресече, као тестером.

Занимљиво је да су гренландске ајкуле познате и као канибали - ако нема другог плена, напашће и једна другу. Иначе, њихово месо је отровно и може да се једе само ако се претходно добро преради. Или треба да се искува у више вода или се, што је много чешће, закопа испод наслага леда и ту одстоји некад и по неколико месеци. Уколико се то не учини, човек који би појео месо спавача имао би осећај као да се напио. Зато Лапонци своје псе не хране месом гренландске ајкуле. Међутим, када се оно претходно обради, посебно је цењено на трпези становника Исланда и Гренланда.

Није довољно познато ни како ни када се паре ови морски метузалеми. Верује се да женка на свет донесе до десет младих који су дугачки око тридесет осам центиметара. А када достижу полну зрелост, за биологе је још тајна.

Како се ова неман сналази у великим дубинама кад јој је за рожњачу прикачен паразит Ommatokoita elongata? Тај паразит беличасто-жућкасте боје храни се ткивом рожњаче и на тај начин готово сасвим ослепи спавача. Биолози су дошли до закључка да се ипак ради о обостраној користи. Наиме, овај паразит светлуца у мраку и морском псу служи као нека врста мамца којим привлачи плен. А и кад је готово сасвим обневидела, ајкула је обдарена изузетно изоштреним чулима којима свет око себе препознаје по треперењу и покретима који настају кад се рибе крећу у њеној околини. И, мада се на први поглед чини да је неспретна и успорена, изгледа да је у води ипак знатно бржа и окретнија него што се у почетку веровало.

Није пријатно суочити се с толиким џином који повије тело и, слично псу који је уочио плен, размишља шта да предузме - да ли да крене у напад? До сада су, срећом, сви блиски сусрети човека и ајкуле прошли без икаквих последица. Изгледа да овај метузалем поларних мора има поштовања за људе који се толико труде да о њему открију што више појединости.

На неким местима Залива Сен Лоренс измерена је дубина преко 400 метара. У овом заливу меша се слатка вода с хладном морском лабрадорском струјом.

ДУЖИНА: до 6,8 метара

ТЕЖИНА: до 2000 килограма

ИСХРАНА: храни се готово свим становницима мора, укључујући и поједине сисаре који се затекну у близини обале.

ПАРЕЊЕ: није познато, али се претпоставља да јој се јаја излегу унутар тела. Колико на свет донесе младих, такође је нејасно - верује се до десет.

СТАНИШТЕ: обитава у дубинама до две хиљаде метара, у арктичком подручју, од Скандинавије до Залива Сен Лоренс.

ЖИВОТНИ ВЕК: ако се зна да годишње порасте између пола до једног центиметра, верује се да може да живи стотинама година.

УГРОЖЕНОСТ: не зна се колика је бројност ове врсте ајкула, али се претпоставља да могу да буду угрожене јер се врло споро развијају.

ЈЕСТИВОСТ: иако делимично отровно, месо овог морског пса изузетно је тражено на трпезама појединих земаља, као на пример на Исланду где се јело од спавача зове „хакарл”.