Утешна, али не и ослобађајућа вест гласи: најновија неуролошка испитивања показују да се развој чеоног дела мозга (који је задужен за контролу понашања, планирање, расуђивање, увиђање последица и доношење разумних одлука) завршава тек око осамнаесте године. То значи да за поступке којима повређују себе и излуђују родитеље, нису баш сасвим криви млади људи већ њихов недовољно развијен мозак (познато је оно чувено питање „Имаш ли ти, дете, уопште мозак?”). Па да, и пунолетан се постаје у тим годинама (у неким земљама и касније).

Узгред, и код старења обично прво страда тај режањ. То доводи до познатих призора у којима дедице штипају медицинске сестре, што је комично у филмовима али није нимало смешно кад то ради, на пример, ваш отац.

Него, да се вратимо тинејџерима. Утврђено је да је код њих, много чешће него код одраслих, активна амигдала, делић мозга повезан са инстинктивним реакцијама и сировим осећањима. Кад ради амигдала, то значи да разум и логика не раде.

Кад тумаче израз лица других особа, код младих људи укључује се амигдала, а не чеони део мозга, због чега они врло често погрешно просуђују (виде бес уместо бриге, гађење уместо изненађења или негодовање уместо страха). Добро су познате примедбе родитеља које би било болно овде понављати.

До ових налаза дошло се у последњих неколико година захваљујући функционалној магнетној резонанци, безопасном поступку који омогућава научницима да виде који су делови мозга активни док нешто радимо, опажамо, памтимо... Неуропсихологија је област која доживљава процват и бележи значајне резултате, али шта нама значи сазнање о физиолошкој основи неразумног понашања? Па, развој свести код младих да су у опасности, а код родитеља боље разумевање своје деце. За почетак, требало би прочитати корисну књигу „Крив је мој мозак” (издање Креативног центра).

Мозак тинејџера још није спреман да доноси разумне одлуке, а услови да донесе погрешну одлуку данас су бољи него икад: дроге су јаче и доступније, алкохол се све више пије, секс није табу тема, кола су све бржа, ноћни изласци су уобичајени... Зато није на одмет да имамо што више сазнања. Из књиге „Крив је мој мозак” сазнајемо, између осталог, да алкохол трајно оштећује мождане ћелије, да канабис не може да се одстрани из тела, али може да изазове душевна обољења, да јетра тинејџера није у стању да преради алкохол као јетра одраслог човека, шта све може да вам се деси док сте пијани...

Добро, можда се четвртина тинејџера опија, испробава дроге и неопрезно упушта у секс, али три четвртине не ради ништа од тога. Већина младих је разумна и избегава ризике. Да ли је мозак те већине другачији или на њихово понашање утиче нешто моћније од мозга?

Претпоставка да је крив мозак само је једна могућност (недовољно испитана) да се објасни и разуме људско понашање. Да је све тако једноставно могли бисмо децу да држимо у остави док не сазру.