Све до позног средњег века разни номадски народи долазили су из Азије у Европу. Реч је о готово једносмерном кретању с великог на мали континент. Јер, како је домишљато запажено, ниједан народ није ишао из Европе у Азију. Били су то покрети различитих племена који су умногоме утицали на прилике и историју источних и југоисточних делова европског континента.

Кумани су један од последњих народа који је из Азије дошао у Европу и, уопште, последњи талас турског ширења на запад. У византијским изворима од 11. до 13. столећа веома често се означавају као Скити, турски назив је Ыипчак, а словенски Половци. Реч је о својеврсној конфедерацији евроазијских номадских и полуномадских племена која су заменила етнички сродне Печенеге у источноевропским степама око 1050-1060. године. У питању је народ који је историју почео у Азији, а завршио у Европи и Африци. Кумани су у црноморским степама у раздобљу од 11. до 13. века играли значајну улогу и оставили дубок траг у односима с Грузинима, Русима, Угарском, Византијом и Бугарском.

Сматра се да је расељавање Кумана из северних делова средњоазијских степа почело још у 9. веку и одвијало се у правцу запада. У другој половини 10. века, вероватно услед кретања разних народа, Кумани из северних предела средњоазијских степа, то јест с горњег тока Иртиша, упутили су се ка југу, ка Туркестану, потискујући из јужног појаса средњоазијских степа етнички сродне Узе. Током тридесетих година 11. века Кумани су постали потпуни господари средњоазијских степа све до муслиманских граница. Будући да су се сукоби наставили, Кумани су четрдесетих и педесетих година 11. века упали у Европу и за петнаестак година овладали свим степским пространствима до граница Византије и Угарске. Чинили су заправо само једну карику у ланцу великих покрета 11. века који су се одвијали од граница Кине до источне Европе.

Јерменски историчар Матија Едески помиње како је 1050/1051. године „народ змаја” упао у област Кумана, разбио их и отерао, после чега су они одбацили Узе и Печенеге и сви ти народи су своју јарост усмерили на Ромеје (Византинце). Сва је прилика да се под „народом змаја” крију Кинези или неко монголско племе. Под дејством тог удара, знатан део Кумана кренуо је ка црноморским степама и ту се око 1054. године пре свега обрушио на Узе. Разбијени од Кумана, Узи су нашли спас или коначну пропаст у пограничним областима Византије, Русије и Угарске. Удар из 1050/1051. усмерио је знатан део Кумана на запад, у степе - до шумовитих Карпата, железних врата Дунава и планинског масива Балкана иза којих су биле Византија и Угарска. Зна се, на пример, да су они 1114. године стигли до града Видина. На другој страни, удар из 1050/1051. године није сасвим уништио Кумане у Азији већ је део њих тамо остао, што значи да је овај номадски народ покривао велики простор од Туркестана до Дунава.

У изворима се за Кумане каже да су високи, стасити, складно грађени, лепи и да имају светлу косу. Доста се писало и о лепоти куманских жена. Евстатије, архиепископ Солуна у последњим деценијама 12. века, о њима пише: „Скити (Кумани) су народ који не борави на једном месту него се налази у непрестаном кретању и из тог разлога они не утемељују законе. Они тумарају уздуж и попреко по пространим подручјима земље, стално лутају и никада се не заустављају да би се одморили. Кумани су људи који трче тако хитро да нико није у стању да их ухвати, јер нити градове насељавају, нити знају за села, него се као дивље животиње непрекидно премештају с једног на друго место.”

Учесник Четвртог крсташког рата Роберт од Кларија наводи да иза Бугарске почиње Куманија. Он затим додаје: „Кумани су дивљи народ који нити сеје нити жање; они немају ни колибе ни куће већ поседују једино простране шаторе израђене од коже испод којих налазе уточиште, а живе искључиво од млека, сира и меса. Током лета око њих се накупе толике муве и комарци да је утисак да се они не усуђују да изађу из својих шатора све до зиме. А зими, кад се спремају да крену у поход, Кумани излазе из својих шатора и удаљују се од својих подручја. Сваки од њих има десетак или дванаест коња који су тако добро обучени да прате своје господаре било куда да крену. Кумански јахачи премештају се с једног на другог коња. Сваки коњ има врећицу окачену о губицу у којој се налази сточна храна. На тај се начин коњи, који стално следе своје господаре, хране и не престају да се крећу ни дању ни ноћу. Кумани се премештају тако брзо да су кадри да за једну ноћ и један дан превале пут за који је иначе потребно шест, седам или

осам дана. И док се тако крећу никада никога не гоне и ништа не грабе и не одузимају, све до повратка натраг. Тек кад се враћају они узимају плен, заробљавају људе и, уопште, отимају све што им се нађе под руком. Што се одеће и оружја тиче, они имају само огртаче од овнујске коже и лук и стрелу. Кумани не поштују ништа осим прве животиње коју ујутру сретну, а њој се клањају без обзира на то која то животиња била.”

Основно занимање Кумана било је номадско сточарство. Ипак, у 12. веку међу њима почињу да се издвајају и ковачи, крзнари, обућари, седлари, оружари који израђују стреле, кројачи. Будући да су код Кумана, као и код других номада, важан део делатности чинили пљачкашки походи, они су били познати као веома добри ратници. Осим тога, били су укључени у трговину, нарочито трговину робљем са, на пример, лукама на Криму као што су Сугдеј и Херсон. Код овог степског народа посведочено је и постојање крвне освете.

Кумани су лети углавном боравили у севернијим областима које су насељавали, то јест у подручју јужно од планинског венца Карпата, а зими су се због негостољубиве климе спуштали јужније, на простор испод доњег Дунава, односно на византијске и бугарске земље. На северу су њихове области сезале до Буковине. Кумани су боравили и на северним обалама Црног и Азовског мора, на полуострву Криму, али само у његовим северним деловима будући да су јужни били непогодни за номаде. Њихова престоница налазила се код данашњег града Харкова у Украјини.

У 11. веку код Кумана је дошло до распадања првобитног родовског уређења и образовања класног друштва. Породице су образовале род, више родова чинило је хорде, а неколико хорди образовало је племена на чијем су се челу налазили канови. Војска им се састојала од лаке и тешке коњице и одликовала се великом покретљивошћу. У биткама су учествовале и жене. Што се њихове вере тиче, познато је да су веровали у зле духове. Археолошки, о Куманима се мало зна и њихове гробове тешко је разликовати од гробова њима сродних Печенега. Умрлима су као споменике постављали камене статуе.

По доласку из Азије, Кумани су се обрели на границама Русије, Византије и Угарске и у следећа два века с њима су имали врло тесне везе. Њихови први упади у те земље уследили су као одговор на позиве који су потекли из тих држава. На тај начин показан им је пут којим ће они убудуће долазити и умногоме им је било олакшано даље надирање.

С Русима су се први пут сукобили 1054. године, а онда су у више наврата упадали у руске земље и наносили тешке поразе војскама владара Кијева (1068, 1092, 1093, 1096). Међутим, почетком 12. века кијевским кнезовима Свјатополку Изјаславичу и Владимиру Мономаху пошло је за руком да спроведу низ победоносних похода против Кумана (1103, 1106, 1107, 1109, 1111, 1116). Последица оваквих успеха била је да је у подручју око реке Дона остала само невелика хорда кана Сарчака. Његов брат Отрок са 40.000 Кумана 1118. године отишао је на Кавказ, тамо се населио и ступио у службу грузијског краља Давида II Обновитеља (1089-1125). Он их је користио како у ратовима против Селџука тако и у разрачунавањима са својим непокорним племством.

Покушај Кумана да угрозе Бугаре на Волги 1117. године није донео успеха. После смрти Владимира Мономаха (1125) дошло је до уједињења Кумана на Дону. Многи руски кнезови женили су се угледним Куманкама, насељавали су Кумане на руским поседима и користили су њихове ратничке способности. Упркос поновном појачаном притиску на руске земље седамдесетих и осамдесетих година 12. века, Руси су одолели. Борба руског народа против Кумана описана је у летописима и познатом спису „Слову о полку Игореве”. Реч је о јуначком епу руске књижевности из друге половине 12. века који је изашао из пера непознатог аутора и у коме је опеван поход кнеза Игора Свјатославича (1151-1202) против Кумана 1185. године.

Из подунавских степа Кумани су упадали у Угарску и мешали се у тамошње унутрашње прилике, а слично је било и с Пољском. У изворима су поменути напади на Угарску 1070, 1091. и 1094. године. Познато је да је средином 12. века Угарска утврђивала своје трансилванске границе управо због Кумана. Из повеља угарских краљева се види да су Кумани и 1211-1212. угрожавали угарске границе.

Упади Кумана у северне пределе Балканског полуострва почели су после 1060. године. Следећи њима етнички блиске Узе, који су 1064/1065. прешли доњи Дунав и продрли дубоко у византијске области, и део Кумана ступио је на византијску земљу. Нићифор Василаки, један од претендената на византијски престо, 1078. позвао је Печенеге и Кумане који су, пљачкајући и пустошећи, дошли до Једрена.

Сличан упад поновио се 1087. године. Тада су Печенези позвали Кумане као савезнике у борби против Византије. Међутим, Кумани су закаснили, а Печенези су победили Византинце и задобили веома велики плен. Кад су видели колико плена и заробљеника воде Печенези, Кумани су се обратили печенешким вођама и нагласили како су они оставили свој завичај и превалили толико далек пут да би им дошли у помоћ и делили с њима како опасности тако и победе. Додали су да су они испунили свој дуг и да сада није у реду да их пусте да се празних руку врате у своја обитавалишта. Правдали су се да нису намерно закаснили, већ је византијски цар Алексије I Комнин (1081-1118) заподенуо битку. И онда, у помањкању других разлога, Кумани су једноставно запретили Печенезима: „Уколико не поделите с нама цео плен, ми ћемо постати ваши непријатељи, а не савезници!” Печенези су се оглушили о овакве претње и очигледно потценили спремност и снагу своје турске „сабраће”. Дошло је до битке у којој су Кумани потпуно разбили Печенеге који су се једва спасли тако што су побегли у подручје код језера Озолимне у Добруџи.

Кумани су помогли Алексију I Комнину да порази Печенеге у пресудном тренутку кад је Византији претила велика опасност. Печенези су стигли готово до самих зидина Цариграда, а престоница на Босфору требало је да буде нападнута и с мора, бродовима Селџука. Као некадашњи византијски заробљеник, селџучки емир знао је начин њиховог ратовања и био је свестан да Цариград може да се заузме само комбинованим ударом с копна и с мора. У ишчекивању варварског напада, Цариград је преживео тешку зиму 1090/1091. године испуњену стрепњом и неспокојем. У готово безизлазном положају Алексије I Комнин позвао је у помоћ Кумане и они су се у пролеће спремно појавили у Тракији.

У чувеној бици у подножју планине Лебуниона, 29. априла 1091. године, удружени одреди Византинаца и Кумана потпуно су сатрли многољудне чете Печенега. Ана Комнина, учена принцеза, кћи Алексија I и један од најбољих византијских историчара, записала је: „Читав један народ који је бројао миријаде уништен је за један дан!” Ова језгровита реченица наликује натпису на надгробном споменику једном од моћних турских племена од кога је царство деценијама стрепело. Подсетимо се да је миријада број који означава 10.000, али врло често има и значење „небројеног мноштва”.

Ипак, савезништво Кумана и Византије показало се краткотрајним, па се њихова најезда на Византијско царство наставила. Тако су се 1094. године Кумани налазили у војсци једног самозванца и узурпатора који се издавао за сина некадашњег цара Романа IV Диогена (1068-1071), али је овога пута цару Алексију I Комнину пошло за руком да их порази. Ана Комнина забележила је да су се Кумани, као и остали варвари, одликовали лакомисленошћу и да им је била прирођена непостојаност.

После ових догађаја из деведесетих година 11. века, за око пола столећа дошло је до престанка већих куманских упада у царство, а онда су 1148, 1154. и 1160. године они изнова угрозили дунавске границе Византије. Претпоставља се да су Кумани око 1122. године уништили Диногецију - данашњи Гарван у Румунији - смештен на малом острву у Дунаву. У исто време они су почели да се насељавају на византијској земљи, примају хришћанство, добијају поседе и служе у царској војсци.

Кумани су имали знатну улогу и у антивизантијској побуни у Бугарској 1186. године и оснивању такозваног Другог бугарског царства. Браћа Јован I Асен (1186-1196) и Петар (1196-1197), оснивачи нове државе, често су посезали за њиховим ратничким услугама. У првим деценијама 13. века Кумани су били плаћеници бугарских владара Калојана (1197-1207) и Јована II Асена (1218-1241).

Монголи су 1223. године два пута разбили Кумане: на северном Кавказу и у знаменитој бици на реци Калки, где су Кумани били савезници руских кнезова. После монголског продора, део Кумана ушао је у састав њихове новообразоване државе Златне хорде, а део се преселио у Угарску, где су се населили и где су их примили у војну службу. Сматра се да су се Кумани потчинили моћним Монголима у раздобљу од 1222. до 1237. године.

После монголске најезде прилив Кумана у византијске области се повећао. Никејски цар Јован III Ватац (1221-1254) населио је 1241. године десет хиљада Кумана у Тракији и Малој Азији, и 1259. године кумански одреди имали су велику улогу у бици код Пелагоније, где су Никејци победили војску својих западних противника. Кумани су били чувени као вешти ратници који су изванредно гађали стрелом. Ипак, понекад је њихова лојалност била сумњива: 1256. код Дидимотике Кумани су пребегли Бугарима. Један од најбољих византијских војсковођа 14. века, Сиргијан, по оцу је био куманског порекла - потицао је од Кумана које је користио Јован III Ватац - а по мајци рођак царске породице Палеолога. Он је 1333/1334. године пребегао Стефану Душану (1331-1355) и са српским краљем победоносно и незадрживо кренуо према Солуну. Византија је извела атентат на Сиргијана и на тај начин се ослободила велике опасности која јој је запретила.

Премда су постизали велике успехе на тлу Византије и Русије, Кумани никада нису имали тежњу да тамо створе неку своју државу. На тај начин, попут сродних Печенега и Уза, као да су следили завете великих турских кагана 7. и 8. века који су се заклињали и поручивали својим наследницима да не мењају родне степе и да одоле искушењу ближег додира с привлачном, раскошном, али и размаженом културом седелачких народа. У том смислу посебно су важне речи Отрока, једног од најистакнутијих куманских вођа, о томе да је „боље на својој земљи погинути у борби, него на туђој бити славан”. Оне могу бити својеврсно гесло куманске филозофије живљења и истовремено сажетак читаве њихове двовековне историје на подручју источне Европе.

Мамелучка династија у Египту, која је владала од 1250. до 1517. године, делимично је била састављена од бивших робова (мамлук) куманског порекла. Кумани су оставили трага у топономастици Балканског полуострва, а пример је град Куманово у данашњој Републици Македонији.