Кад нам којим случајем дођу до руку нека писма стара сто педесет или двеста година, прво што видимо то је хартија на којој су писана. Била је добра, није се оштетила нити се крњи. Једино су писма кнеза Милоша била писана на лошијој хартији, како би се данас рекло, на пакпапиру, само мало тањем. Разлог овоме је што је кнез слао огроман број писама, више од 3000 годишње, па је, будући штедљив, штедео и на тада скупој хартији. Додуше, кнежева писма обично нису била приватна, већ „објављенија”, то јест наредбе. Првих година своје владавине, он се у писмима обраћао народу, једном селу или вароши, да би касније, како се власт ширила, писао појединцима, кметовима или локалним кнезовима који су поруку преносили народу. Примећујемо да је на старим писмима и мастило било одлично, а то се види по томе што није ни најмање избледело. Величина хартије на којој је писмо писано била је приближно 23 са 38 центиметара. Хартија је готово увек бела, а сасвим ретко плаветна. Нека писма, стигла с југа, сва су избушена ситним рупицама. Разлог овоме је што су кађена у бурету посебним димом због куге у Турској. Радило се, дакле, о дезинфекцији.

Писма нису имала коверат, то јест, само писмо било је уједно и коверат. Писало би се на једној страни хартије, па би се она пажљиво сложила на посебан начин, увек исти, да поруку не би могли прочитати они којима није намењена. Тако би величина склопљеног писма била приближно као садашњи обичан коверат. Свако писмо, без изузетка, било је запечаћено печатом пошиљаоца, а ако пошиљалац не би имао печат, онда би га ударао писар. Восак за печаћење био је најчешће црвен, али се користио и црни восак. Постојали су и суви жигови. У ствари, свако ко је држао до себе, и мушкарци и жене, имао би печат на дршци или на прстену. Али, на писмима нема поштанских марака. Како се плаћало за услугу ношења писма? Платио би пошиљалац, али би понекад, обрадован, платио и прималац, премда није морао.

Адресирање је било церемонијално. Исписивано је име примаоца, с његовим титулама или занимањем: кмет, игуман, епископ, члан Државног савета... Ако прималац не би имао титулу, онда се ближе одређивало помоћу имена оца или имена мужа (за жене), да се зна коме се тачно писмо има предати. Разуме се, исписивано је и име места - вароши, села или манастира. Понекад се већ на тој страни на којој је адреса додавао поздрав или изрази поштовања. Кнез Милош, оптерећен пословима, понекад би некоме послао поруку - писмо на коме је писало „У месту”. Ово је значило да је прималац у истој вароши као и он (то је обично био Крагујевац, Пожаревац или Београд, то јест Топчидер). Слао је поруку зато што је ствар била хитна или да се не би задржавао приликом личног сусрета. Кад је било хитно да се прими пошиљка, а није се знало где се прималац тачно налази, писало би се „Где буде”, па је поштоноша морао да се распитује и нађе примаоца. Србија је тада била мала земља, па су писма стизала за дан-два.

Кад погледамо онај део писма у коме је порука, видимо да постоје маргине и пре и после текста, и лево и десно. Широке су обично око два до три центиметра. Она горња мало је шира ваљда зато што је пошиљалац писма, гледајући празну хартију, веровао да ће успети да напише кратку поруку. Кад у томе не би успео, прелазио би на други лист хартије па би и адреса била исписана на полеђини тог, другог листа. Врло је занимљиво да готово нема прецртаних или поправљаних речи, што значи да се писало с крајњом пажњом.

Хартија је била без линија. Задивљује то што су редови текста били савршено водоравни и увек у истом размаку један од другог, приближно један до један и по центиметар. Да ли су најпре исцртавали помоћне водоравне линије, писали, па потом линије брисали? Ни најпажљивији преглед, помоћу лупе, то не потврђује. Помоћне водоравне линије налазимо само на писмима деце кнеза Милоша, али то је њима и приличило јер су били још ђаци.

Слова у тексту била су различите величине, најчешће око три до пет милиметара, а слова са асцедентима (као б) или десцедентима (у), била су од седам до осам милиметара. Писало се без веће бриге о интерпункцији, другим речима, тачка, запета, веома ретко знак узвика или знак питања, стављали би се према сопственом нахођењу, ваљда кад би онај ко диктира писмо застао у диктирању да предахне. Веома често више посебних речи писало би се заједно. Велика слова писала су се такође према сопственом осећању да реч треба написати тако, а то осећање почивало је на процени важности речи. Уместо да се нека реч пише великим почетним словом, цела реч или неколико речи написале би се упадљиво крупнијим словима. Како су ова писма из времена пре прихватања Вукове реформе (1867. године), може се слободно рећи да је слова било безброј.

Готово ни на једном писму није изостављено место одашиљања. Али, посебно је занимљиво писање тачног датума кад је писмо написано јер се тада време рачунало у дугим временским размацима - од Ђурђева до Митрова дана и од Митрова до Ђурђева дана. Место и датум писали су се на крају писма. Обично би прво био написан дан у месецу, затим месец, понекад обратно - прво месец, па дан. Онда се уписивала година. Година није писана бројем 1 за хиљаду, већ само 831 лето или 831 лета. Ако би писмо било писано месеца септембра, написало би се септембра, септемврија, 9вра. Али, писмо из октобра било је обележено са 8брија.

И писменима и неписменима писма је обично писао писар, вешт да обликује текст и лепог рукописа. По потпису се види како би писмо изгледало да га је писао онај ко га шаље. Један оновремени епископ, Герасим шабачки, ипак је изузетак. Он је волео да пише лично, па је тако и чинио. Био је поносан на своју писменост. Невоља је што је писао нечитко, спајајући речи и користећи необично много чудних словних знакова. Занимљиво је и то што су се Срби у писмима једни другима обраћали са ви. Ово можда потиче отуд што су писари били махом из тадашње Аустрије или Цесарије, како су тада говорили. Јер, у Војводини, која је тада била део Аустрије, доскора су се и деца родитељима обраћала са ви. Једино су се у кореспонденцији Срби - Турци сви обраћали са ти. И Турци Србима, и Срби Турцима. Ово није ни најмање умањивало учтивост: „добри мој досту” (пријатељу), написао би Турчин Србину тражећи ситну услугу.

После текста следио би поздрав и потпис пошиљаоца писма. Чак се и кнез Милош потписивао са слуга, а његова иноча као службеница. У писмима пријатељима кнез Милош обично се потписивао са к услугама готов. Потпис је садржавао и име и презиме пошиљаоца писма. Ако је пошиљалац био писмен, сам би се потписао, ако није, потписао би га писар, а он би ставио крстић као потврду да је писмо заиста његово. Већ поменути печат више је гарантовао веродостојност.

Није остао ниједан портрет писара из оног доба. Сва четворица јеванђелиста из 1. века насликани су како држе хартију на крилу и тако пишу. Да ли је на почетку 19. века било тако, не знамо, али столови као данашњи били су редак део намештаја у тадашњим српским кућама и установама. У неким манастирима на западу Европе, у којима су се преписивали текстови пре проналаска штампарије, један калуђер би читао и диктирао текст, а неколико њих је писало и сви су седели за столом.

Није остао ни портрет неког поштоноше или татарина, како су се тада звали поштари. То су морали бити поуздани људи, храбри и пожртвовани. Њихов посао био је опасан. Ваљало је носити писма, новац, менице, па и мање пакете кроз непрегледне шуме Србије у којима су вребале дивље звери, отровне змије и разни одметници. Додатно, путеви су били лоши, углавном обичне стазе, мостова готово да није било, па су се користиле скеле. Чак је и кнез Милош једном писао - „Морава је стала” - Морава се заледила, није се могло прећи преко. Један татарин, журећи да преда писма, упао је у реку и сва их погубио. Мраз, поледица, велике врућине, хладни ветрови, све су то биле препреке на путу поштоноша и њихових коња.

О чему се писало? То је зависило од тога ко пише и коме пише. Као што је општепознато, кнез Милош имао је широко распрострањену службу достављача. Њему се писало о свему и свачему, на пример, да је био земљотрес у Крушевцу, да је био помор пчела у неком крају, како је путовао нови везир кроз Србију, шта ко каже о власти, то јест о њему, да ли су деца вакцинисана против великих богиња, да ли је потребно поправити неки манастирски конак... Истог трена кад би добио писмо-извештај, кнез би одговарао и давао своје мишљење, односно наредбу. Путовао је често на коњу између Крагујевца, тадашње престонице Србије, и Пожаревца, где му је живела породица, а са собом је водио писаре и татаре, па је бивало да се негде на путу ненадано заустави и издиктира писмо које је имало да се одмах носи.

Ево исписа једног писма Јеленке, друге, невенчане жене кнеза Милоша, митрополиту Мелетију Павловићу у време кад је био тешко болестан. Била је неписмена, па је писао писар. Писмо је из 1833. године. Због лепоте и савршене учтивости овога писма, не би га се нико ни данас постидео. Јеленка захваљује на благости и доброти којом ју је митрополит обасипао, честита Ускрс, а од Бога, „престола вечности”, како она каже, моли здравље за митрополита.

Писмо је адресирано овако: „Његовоме Високопреосвештенству Господину Митрополиту српскоме Мелетију Павловићу, у Београду”.

Читајући ова стара писма, наићи ћемо на многе речи које су се данас изгубиле па су непознате, мало познате, а и чудне, као и слагање речи. У Јеленкином писму помиње се „престол вечности”, али то није једина необична замена за реч бог. На пример, да је неко мало полудео, тада би се рекло „лишен је своје памети”, а ако би сасвим полудео, да је „с ума шедши”. Уместо упознати се, писало би се „учинити познанство”. Да ће суд нечију погрешку опростити, писало се „то се у заборавност баца”. Нешто је ипак остало исто - „севнуло ме у крстима”. Е, то се и данас тако каже и сви знају шта значи.

И најинтимнија стара писма данас су приступачна свакоме ко жели да их прочита, а многа су и штампана у збиркама исписа. Писана реч се поштовала, за многе Србе и остале Европљане писање и читање била је недостижна вештина - само мало људи било је писмено. Занимљиво је да су први људи оног времена рачунали на читаоце својих писама у неком будућем времену. Јер тада, у првој половини 19. века, само неколико особа написало је мемоаре. (Изузетак је Вук Караџић који је записивао све што је видео и чуо.) Из писама научници могу да сазнају много о тадашњем начину мишљења, о односу према власти, о свакидашњем животу, о односима у породици, а захваљујући сачуваним пресудама, и шта се сматрало правичним а шта неправичним. Сада, скоро два века касније, ово више нису само писма већ документи и чувају се у архивима, библиотекама и музејима Србије.