„Слово љубави” деспота Стефана Лазаревића, који је владао Србијом од последњих година 13. века до 1427. године, прва је уметничка песма наше књижевности. До пре тридесет година била је позната само на основу једног преписа, изгорелог са свим осталим благом Народне библиотеке за време бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, срећом објављеног и проученог пре тога. Други препис деспотове песме нађен је у манастиру Крушедол и чува се у Музеју Српске православне цркве.

По облику, „Слово љубави” је посланица, писмо. Прва строфа је адреса која казује да деспот Стефан пише неком кога воли свим срцем и за којим чезне - откривено је да је тај „неко” деспотов брат Вук, док су осталих девет строфа похвала љубави у свим њеним видовима: божја - божанска, човечанска - чулна и пријатељска, и хришћанска - највиша љубав. Сваку је описао и поредио с деловима из Светог писма.

Објављујемо превод посланице „Слово љубве” на основу крушедолског преписа, који је први пут обнародовао професор Ђорђе Трифуновић у књизи „Деспот Стефан Лазаревић - Књижевни радови” објављеној поводом 600 година од деспотовог рођења и 550 година од његове смрти.

Стефан деспот

најслађем и највољенијем

и од срца мојега нераздвојноме

и много, двоструко жељеноме,

царства мојега искреноме

(име рекавши)

у Господу вољени поздрав,

а уз то и милости наше

неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда,

као што и певач рече,

у њима и красоте многе -

птицама брзо и весеља пуно прелетање,

и горама врхове,

и луговима пространства,

и пољима ширине,

и ваздуха тананог

дивним неким гласовима оглашење,

а и земаљске дароносе

од мирисавих цветова, и травоносне;

но и саме људске природе

обновљење и разиграње

долично ко да искаже!?

Али све ово

и ина чудодела Божија,

што ни оштровидни ум

сагледати не може,

љубав превазилази,

и није чудо,

јер Бог се зове љубав,

као што рече Јован Громов.

Никаква лаж у љубави нема места,

Јер Каин, љубави туђ, рече Авељу:

„Изиђимо у поље.”

Оштро некако и бистротечно

Љубави је дело,

Врлину сваку превазићи може.

Лепо Давид ову украшава:

„Као миро, рече, на главу,

што силази на браду Аронову,

и као роса аермонска

што силази на Горе Сионске.”

Јуноше и деве

за љубав прикладни,

љубав узљубите,

али право и незазорно,

да младићство и девство не повредите,

чиме се природа наша

божаственој присаједињује,

да божаствено не узнегодује.

„Не растужујте, рече апостол,

светога Духа Божијег,

којим сте запечаћени

јавно у крштењу.”

Бејасмо заједно

и један другоме близу

или телом или духом,

но да ли горе, да ли реке

раздвојише нас.

Давид да рекне:

„Горе Гелвујске,

да не сиђе на вас ни дажд ни роса,

јер Саула и Јонатана не сачувасте.”

О безлобља Давидова,

чујте, цареви, чујте,

Саула ли оплакујеш, нађени?

Јер нађох, рече Бог, Давида,

човека по срцу мојему.

Ветрови да се сукобе са рекама

и да исуше

као за Мојсија море,

као за Исуса судије

ћивота ради Јордан.

Опет да се сакупимо,

опет да се видимо,

опет с љубављу да се сјединимо

у том самом Христу Богу нашем,

коме слава са Оцем

и са светим Духом

у бесконачне векове,

амин.