Како је могуће проверити да ли запослени на радном месту проведу осам сати? Потреба да се тачно измери прописано време појавила се крајем 19. века кад је после индустријске револуције у фабрикама и предузећима било запослено много радника. То што су се запослени напокон изборили за осмочасовно радно време, послодавцима је створило нову главобољу - морали су да се осигурају да радници долазе и одлазе кад је назначено.

Иако су портири здушно обављали поверен им задатак, велики број запослених превазилазио је њихову могућност да прате кад се неко појавио, а кад одјавио с посла. Постало је јасно да тај посао треба да обавља нека машина. За то су се побринула два изумитеља - један Американац и један Британац. Иако се у већини извора углавном наилази само на име Виларда Бандија, не треба занемарити ни допринос Александра Деја.

Крајем 19. века Вилард и његов брат Харлоу Банди отворили су у Обурну, граду у америчкој држави Њујорк, јувелирску радњу. Међутим, истинска Вилардова љубав били су сатови. Схвативши да му се пружа могућност да створи нешто по чему ће га памтити, Вилард Банди је слободно време проводио размишљајући о посебном сату којим би тачно могло да се измери осмочасовно радно време.

Деведесетих година претпрошлог века у Америци се обрео и Александар Деј који се после три деценије службе на месту школског инспектора у Уједињеном краљевству преселио у САД. Навикнут на посао надзорника, Деј је искористио сву машту да смисли одговарајући механички сат који ће да откуцава сате које је неко провео на послу.

Банди и Деј стварали су потпуно независно један од другог и 1888. године изумели су сличне сатове који ће, од тренутка кад су настали, постати најомраженији уређаји које запослени никако нису могли да заобиђу ни кад су долазили а ни кад су одлазили посла. Уређаји ове двојице изумитеља били су веома слични: радило се о једној врсти сата с обручем на спољашњој страни налик металном волану који се ручно покретао и на одређеним местима бушио траку смештену у кућишту. Кад би ту траку с рупицама прегледао послодавац, тачно је знао колико су његови радници ревносни. Од тог тренутка у језик је ушао сасвим нов вишезначни израз - откуцавање.

Пошто је у природи човека да се побуни против било које врсте морања, посебно наметнутог „одозго”, постало је питање умешности како на најбољи начин надмудрити мрску справу. Као у игри жмурке, запослени су схватили да уместо њих може и неко други да се - „запљуне”. На пример, ја данас дођем на време и откуцам тебе, а наредног дана ти ми узвратиш ту услугу. И тако, укруг. Како се сат осавремењивао, временом је свако од запослених добио лични картон, па је преварити машину постало још једноставније.

Развојем технологије, механички сат полако је излазио из употребе. У већини данашњих предузећа, посебно у развијеним земљама, уведене су справе које су до јуче могле да се виде углавном само у шпијунским филмовима. Сада постоје уређаји који су програмирани да сваког појединца препознају по облику шаке, дужици у оку, говору или идентификационој картици с посебно уграђеним бар-кодом. Те савремене „кербере” готово је немогуће преварити. Ако је на улазу постављен уређај који „чита” картицу с магнетном траком, она стално мора да се има при руци, чак и кад неко изађе „на пет минута” да нешто обави. Послодавац зна и колико се неко од запослених задржао на паузи.