Лукава будала, хитри трапавко, поштени преварант, препредена наивчина, приглупи мудрац, оштроумна незналица, укратко - Јозеф Швејк. Такав, он већ осам и по деценија засмејава цео свет: „Доживљаји доброг војника Швејка у светском рату” преведен је на преко шездесет језика и то је једно од најдуховитијих и најчитанијих дела светске књижевности. За њега је давно речено да је „историјски документ из кога ће следећи нараштаји да науче много више него из полица историјских књига”. Али, због чега је управо овај роман често забрањиван, па чак и јавно бацан на ломачу? И ко је, у ствари, његов писац захваљујући коме су се у разним језицима усталили појмови као швејковски, швејковање и швејковштина? Наравно, каже ли се Швејк, одмах се мисли на Хашека, и обрнуто. А Швејка, тог непоновљивог зевзека, спадала и лакрдијаша, надмашио је својим смицалицама и каламбурима нико други већ сам - Јарослав Хашек.

„Јарослав Хашек, 20 година, из Прага, напио се до бесвести на неком слављу. Пустити га ујутро.” Тако из 1903. године, доста благонаклоно, гласи само једна од мноштва забелешки аустроугарске полиције у Прагу, уредно уношених у све дебљу свеску Хашекових преступа.

Зима 1897. године. У Прагу су противнемачке демонстрације. Група младића пали ограду око куће озлоглашеног Немца Плешнера. Међу њима је и Јарослав Хашек - има само четрнаест година. Полиција га хапси и при претресу открива да су му џепови пуни камења којим је намеравао да полупа прозоре мрског Швабе. Међутим, с правим швејковским недостатком осећаја кривице, али и спремношћу да истог часа направи заврзламу, он строгим жандармима озбиљно објашњава да му је у џеповима школска збирка минерала коју је понео кући да је проучава! И док му отварају полицијски досије, прећуткује да уопште не иде у школу.

Само Хашеково школовање је нередовно, праћено силним изостанцима и избацивањима због сталних испада, грубих шала и отвореног изражавања свог будућег анархизма. Кад му у лето 1896. године од алкохола умире отац, пропали учитељ математике и чиновник, тринаестогодишњи Јарослав више дангуби на улицама родног Прага него што похађа гимназију из које је ускоро истеран. Чита веома мало, најчешће само новине, и, сем чешке народне музике, не занима га било каква друга уметност. (Зато у душу упознаје бројне прашке крчме и свратишта, бирцузе и пивнице, које постају његова не друга, већ најчешће једина кућа и „радна соба”.)

На овог разузданог сиротана сажалио се апотекар Фердинанд Кокошка. Јарослав код њега ради као помоћник у апотеци и, како-тако, завршава Комерцијалну академију у Прагу после које чиновникује у једној банци. То, међутим, траје само годину дана: због честог опијања добија отказ. Али, Хашек не би био Хашек да Фердинанду Кокошки, у чијој апотеци је добро изучио разне трикове с хемикалијама, није за све његово доброчинство, ко зна због чега, „захвалио” на свој начин: споменуо га је поименице већ на почетку романа. Наиме, на вест да је у Сарајеву 28. јуна 1914. године убијен престолонаследник Фердинанд, Швејк се, тобоже, присећа о ком је Фердинанду реч:

„Ја познајем два Фердинанда. Једнога што служи код дрогеристе Пруше, и што му је у забуни попио флашицу некакве водице за мазање косе, а онда, знам још и Фердинанда Кокошку, оног што скупља псећа гованца. Ни за једног ни за другог није никаква штета!”

Са осамнаест година Хашек по новинама објављује прве радове - записе с путовања. Само, то нису била уобичајена путовања, већ дуге, бесциљне скитње седамнаестогодишњег младића коме је сва имовина несумњива књижевна даровитост. За пет година он ће пропутовати, неретко пешице, Чешку, Словачку, Пољску, Немачку, Швајцарску, Аустрију, Мађарску, већи део Балкана... Претпоставља се да је 1903. године боравио и у Србији. На тим путешествијима, најчешће празног и џепа и стомака, сналазио се на свој хашековски, односно швејковски начин.

Идући од вароши до вароши, кроз Немачку или Швајцарску, он би, на пример, бануо код католичког свештеника, понизно га замоливши за неки залогај и скроман конак. Истовремено би јасно нагласио да је, наводно, већ био код протестантског попа који га је грубо отерао. Сит, напит и наспаван, сутрадан би отишао баш код протестанта с обрнутом причом. Угостивши се и ту, задовољан би клиснуо у следеће место.

Ускоро је постао жестоки заговорник анархије, односно безвлашћа и распуштености, у чему се не признаје никаква дисциплина ни ауторитет. Уређује анархистичке новине и пуни их оштрим чланцима, што је за власт било исувише и Хашек 1907. године доспева у затвор. По изласку на слободу, наводно напушта анархизам, али ће убрзо да се прочује као врстан сатиричар и хумориста. У разним листовима и часописима објављује на стотине хумористичких прича у којима кроз свакодневни живот обичних људи исмева готово све: политичаре и цркву, малограђанство, војску и бирократску власт. Постаје веома омиљен, његови саркастични прилози у новинама препричавају се и цитирају, тиражи расту. Бројни читаоци, нарочито они далеко од Прага, и не знају, у ствари, како и где настају те приче којима се смеје цела Чешка ни ко је уистину њихов творац, тим више што се Хашек веома често крије иза многих још неразјашњених псеудонима. А Пражани би у пивницама и гостионицама свакодневно виђали дежмекастог младића црне коврџаве косе, с враголастим осмехом на облом лицу, како даноноћно седи за столом увек пуним кригли пива или чаша рума, пепељара с опушцима и - неуморно пише. То је Јарослав Хашек. Писао је лако и брзо, и кад би прича била готова, рукопис више не би ни погледао већ би га слао уреднику или често право у штампарију. После тога би за своју душу, а радост присутних, правио урнебесне бурлеске, точило се пиће, орио се смех, све до оног тренутка кад би се опет погнуо над празним листом хартије. Не примећујући људе и жагор око себе, стварао би нову причу. И све што би пером зарадио, ту би, на кафанском столу, и нестајало...

Верује се да је написао више од 1200 разних прича и хуморески, расутих по новинама и часописима сасвим различитог садржаја, од искључиво политичких и сатиричких до научнопопуларних. Чак је уређивао лист „Женски хоризонт”. Радио је и нешто тада тешко замисливо: коментаре на ивици обичног трача писао је истовремено за два политички сасвим супротстављена листа, испијајући весело хонорар и од једног и од другог гласила у две различите крчме. И не само то: Хашек је, као одговор на програме странака и њихову реторику, основао своју „Партију умереног прогреса у границама закона” - још једна од његових спрдњи са свим и свачим. Поред осталог, програм ове необичне странке забрањивао је да се племенитим створењима, на пример псима, дају имена тирана, императора и богова рата, као Нерон, Цезар или Арес. Седиште странке налазило се, наравно, у једној прашкој пивници са истакнутим плакатом: „Сваком ко гласа за нас - поклањамо мали џепни акваријум!”

Године 1909. постаје уредник наводно научног часописа „Свет животиња” и његове странице остаће као сведочанство маштовитих смицалица и подвала које из броја у број смишља двадесетшестогодишњи Хашек.

Купујем пар чистокрвних вукодлака. Слонови воле музику с грамофона. Продајем розе шнауцера. Патагонијом харају чопори дивљих паса. Животињски весели кутак. Необичан покрет у говеђем свету. Животиње о животињама...

То су само неки од Хашекових написа и огласа какве је с великим уживањем објављивао у „Свету животиња”. Он је и раније писао за зоолошке листове, приказујући везе између животиња и људи, али је тек сада својим прилозима изазивао у јавности, чак и међу научницима, праву пометњу и збуњеност, неретко и јавну свађу. Заклањајући се иза псеудонима, он духовито „побија” научне и здраворазумске тврдње читалаца, подржавајући истовремено оне који су његове измишљотине сматрали и те како стварним. Додуше, ово Хашеково изругивање садржавало је понекад и нешто истине, као, на пример, у огласу о розе шнауцеру. Наиме, не баш штедљивом Хашеку хонорари никад нису били довољни за преживљавање. Зато је крао, мајсторски фарбао и продавао разне псе, као, уосталом, и његов двојник Швејк, који мудро приповеда:

„Ја најволим псе јер је то уносан посао за човека који уме да их продаје. Ја то нисам умео, јер сам увек био поштен, па ипак су ме неки пањкали да сам им, бајаги, продао мрцину уместо чистокрвног и здравог пса. Као да сви пси баш морају бити чистокрвне пасмине и здрави! И сваки је хтео да му пас има родослов, па сам зато дао да се ти родослови одштампају, и тако сам неку најобичнију џукелу, која се оштенила у каквој циглани, производио у најчистокрвнијег племића из баварске псетарнице Армин фон Барнхајм...”

Готово је незамисливо да таква личност као што је он не настави да „живи” у анегдотама. Једна од њих каже да је писац заборавио свог шестомесечног сина у кафани, пошто је пропио сав новац који му је супруга дала да купи дечја колица. Истина је, међутим, другачија, али ништа мање хашековска.

Деветнаестогодишњу Јармилу Мајер Хашек је упознао 1906. године. Четири године касније они су и венчани: цео Праг није могао да се начуди како се она, узданица буржоаске и побожне, моћне и строге породице Мајер, удаје за човека кога такав слој с нескривеним презиром сматра обичним кафанским лакрдијашем, новинским пискаралом и пијаницом. Опште згражање је тим веће што се будући зет у својим хуморескама највише руга управо људима као што су Мајерови. Наравно, младожења се на почетку брака куне да је раскрстио с дотадашњим начином живота и да су даноноћне лумперајке за њега прошлост. Чак оснива властито издавачко предузеће - „Кинолошки устав”! Али, његова смиреност и брачна идила трају кратко.

Док је Јармила у другом стању, Хашек тешку психичку кризу покушава да оконча скоком у Влтаву с познатог Карловог моста. Спасавају га и следећих месец дана проводи на психијатријској клиници. Има двадесет осам година. Кад му се у априлу 1912. године родио син Рихард, почиње да се, поред писања, бави и крађом паса и фалсификовањем њихових родовника. Привидно запретан, бучни боемски живот даноноћно га прогања и том магичном зову он се једва одупире. Одазива му се кад му у посету долазе Јармилини родитељи: Хашек одлази да купи пиво и - више се никада не враћа... Поново је заточеник слободе, односно његовог схватања слободе, пијане и разуздане, без длаке на језику и без много обзира у понашању. Због свега је чест присилни гост аустроугарских апсана, а полицијски досије све је разноврснији и обимнији. Докопавши се после утамничења прве крчме и своје братије, умео је да, понекад исте вечери, наступи и као успешан забављач у неком политичко-сатиричном кабареу.

Ипак, тај и такав Хашек неуморно пише и објављује врсне хумореске. А оне за њега умало трагичне 1911. године бануће међу Чехе са страница часописа „Карикатура” њихов широм света вероватно најславнији сународник - Јозеф Швејк. Годину дана касније приче о добром војнику Швејку Хашек је уобличио у књигу.

Тако је почела величанствена литерарна епопеја књижевног јунака за кога се обично каже да је „мали човек из народа”.

Сетило се министарство војно и Хашека и ко зна колико још за фронт слабо употребљивих момака. И сву нервозу и очај царевине на умору, као и ужасни бесмисао рата који је она водила, а што је и те како добро осетио на сопственој кожи, Хашек ће да угради у јединствену Швејкову личност. Та подударност понекад иде до самих детаља, стварних и доживљених, као што су стварна места догађања и друге личности романа. Као и Швејк, и Хашек пати од реуматизма, и он је добровољац који иде у рат певајући, наравно подругљиво, „родољубиве” песме, и он је хапшен у истој, чувеној кафани „Код бокала” јер је говорио руски. Наиме, овај језик је у то време био омражен у целој Аустроугарској. Шпијунима је био сумњив и „опасан” свако коме би се омакла нека руска реч и привођен је одмах, а све то је за једног Јарослава Хашека био прави изазов. Зато је у омиљеном „Бокалу” на сав глас говорио управо руски и певао руске песме. Хапшење није изостало.

Година 1915. изузетно је тешка и неизвесна за царску војску на разним бојиштима. У лето те године Јарослав Хашек облачи униформу 1. походне чете 91. пешадијског пука у Чешким Буђејовицама. У том истом месту, у истој јединици, војник постаје и његов Швејк. Доцније чувена по обојици, њихова чета прво је премештена у источну Мађарску, а потом у Галицију, у пакао руског фронта. Већ у септембру, после силовитог руског напада, 1. походна остаје одсечена и немоћна. Са осталим војницима, Русима се предаје и Хашек.

Првобитно је заточен у логору код Кијева, а онда код места Бузулук, на Уралу, где оболева од тифуса и једва остаје жив: језиве призоре са фронта смењују слике масовног умирања у најгорим мукама.

Следећих неколико година Хашек се бори у Чешкој легији против Аустроугарске, залажући се за припајање своје домовине руском царству. Кад 1917. године избија револуција, постаје ватрени бољшевик, да би ускоро у Црвеној армији био не само новинар и уредник, већ и политички комесар, истина хашековски лабав и слободоуман. Ни у тим преломним данима он не заборавља свог јунака - двојника: године 1917. објављује у Кијеву причу „Добри војник Швејк у заробљеништву”. Истовремено, залаже се за оснивање заједничке државе Чеха и Словака и њено спајање са Совјетским Савезом. А као некадашњи оснивач „Партије умереног прогреса” остаје доследан у презирању сваке умерености: зачудо, води миран и сасвим трезвен породични живот у Краснојарску, далеко од Прага и Јармиле Мајер. Јер, ново време доноси и нову љубав - Александру Григорјевну Лвову, звану Шура. Склапају брак 1920. године.

Пун заноса и ведрине, убеђен да је, као у Русији, револуција неминовна и у тек основаној Чехословачкој, Хашек се у јесен те године најзад враћа у домовину. Али, све ће да буде сасвим другачије од његових великих очекивања.

Уместо веселих каламбура у „Свету животиња”, пише бунтовне левичарске чланке, препире се с другим социјалистима и критикује нову власт, а она му узвраћа оптужбом да је руски шпијун и издајник. Једва се спасава суђења и казне. Али, јавно је прогоњен због бигамије зато што се није званично развео од Јармиле Мајер.

Разочаран и мрзовољан, уморан и болестан, Јарослав Хашек једину утеху и олакшање налази у свом Швејку и - крчми. Поново даноноћно седи за кафанским столом и ужурбано пише, упињући се грчевито да победи и време и болест. Ето, тако је настајала велика и чудесна сага о њему, добром војнику Швејку. Истина, понекад би из њега просинуо онај стари хашековски дух.

Власник кафане у којој је почео да пише своје ремек-дело сећао се да му је Хашек рекао: „Ево дванаест круна за три рунде рума, по круну чаша. Остатак иде на кредит јер ће се убрзо појавити прва књига ’Швејка’ и ти ћеш добити двеста примерака. Продаћеш их за две круне примерак, зарадићеш четиристо круна и све ће бити за тебе. Можемо ли сада да добијемо још по један рум?” Крчмар је био много боље среће од илустратора Јозефа Ладе, Хашековог пријатеља, који је као хонорар за чувене карикатуре Швејка добио туце чарапа и гаћа, јер је штампар имао и продавницу рубља па га је тако исплатио!

Хашек је замислио шест, по неким тврдњама чак дванаест томова „Доживљаја доброг војника Швејка”. Прву свеску с муком сам објављује и сам продаје 1921. године. Обични читаоци су радосни што је омиљени Швејк поново међу Чесима, а литерарна врхушка проглашава дело скоро ништавним, поготово што је писано свакодневним народним језиком, у коме Хашек уопште није избегавао сочне кафанске и војничке изразе и речи.

Клонуо од свега што је преживео последњих неколико година, повлачи се у село Липница на реци Сазави, у средњој Чешкој, где грозничаво завршава још два тома романа. Док је писао четврти, његово срце је стало 3. јануара 1923: имао је 39 година.

Ни сам Јарослав Хашек сигурно никада није ни наслућивао где ће све и како његов Швејк да настави свој необични живот. Да ли је бар начас помислио да ће та опрезна и превејана, простодушна, каткад и гротескна замлата ускоро пунити позоришне и биоскопске дворане, да ће му се милиони људи грохотом смејати, често не схватајући да им се он руга, онако швејковски? Тај мали, велики човек, који се, ни крив ни дужан, одједном нашао у вртлогу судбоносних историјских догађаја, брзо постаје симбол безимених људи увучених вољом моћника у огромну светску кланицу. „Толико глуп да је од превелике глупости паметан”, Швејк сасвим сам осваја цео свет, постаје и остаје најславнији војник: већ крајем двадесетих година прошлог века, роман је преведен на готово све живе језике. Код нас се појавио 1929. у преводу Бошка Врачаревића. Исте године драматизован је на сцени Народног позоришта у Београду, а годину дана раније у новосадском Српском народном позоришту. Хашеку и његовом двојнику није могао да одоли ни Станислав Винавер: после Другог светског рата појављује се врхунски, типичан „винаверовски” превод „Швејка”.

„Доживљаји доброг војника Швејка” нису мировали на полицама библиотека или ишли с крила на крило бројних читалаца. Само две године после Хашекове смрти роман је забрањен у чехословачкој војсци, пољски превод је заплењен и уништен 1928. године, а 1935. књига је забрањена и у Бугарској. Врхунац беса над Швејком показују нацисти који у Немачкој 1933. године спаљују књигу јавно, на ломачи. (Шта би им Он рекао на то?!) Међутим, све ће да буде узалуд: Хашеково дело постаје једно од најчитанијих у целом свету. Швејк ће и даље да војникује, често кришом, у касарнама и на разним фронтовима и у Другом светском рату, као утеха и подршка хиљадама обичних солдата. Неки писци покушали су да допишу његове доживљаје, али то се показало као неубедљиво. А кад су у бечком ратном архиву пронађени документи о Јарославу Хашеку, недвосмислено се видело да је Швејк заиста он сам. Најзад, Јозеф Лада је Швејков лик овековечио према доброћудном Хашековом лику. Само, не зна се да ли је онај крчмар ишта ушићарио од првог дела романа.