У већини енциклопедија које говоре о времену с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, Драгиња Бабић помиње се кратко, готово узгред: „Драгиња Бабић - управник и једини лекар резервне војне болнице у Ваљеву у току оба балканска рата”. Али, иза овакве „биографије” крије се животна прича која заслужује цео дугометражни филм. Неки би рекли да је Драгињин живот био налик ономе што је снашло Надежду Петровић. И заиста, ове две жене имале су веома сличне судбине, а према подацима који су остали за њима, чини се да се нису среле...

Но, прво да завиримо у академски свет Србије и западне Европе на крају деветнаестог века, јер ће се том свету придружити Ваљевка Драгиња. Дакле, у Немачкој се током деветнаестог века могло докторирати на четири факултета: теолошком, правном, филозофском и медицинском. Од 1899. године и техничке школе добиле су право да доделе звање доктора. Међутим, до Првог светског рата звање доктора није добио ниједан грађанин Србије. Ту на сцену ступају жене којима је од 1908/9. године омогућено стицање највишег образовања. Тако су у то време докторску титулу добиле и три Српкиње: Драгиња Бабић, Богиња Барјактаревић и Правда Марковић, при чему су све три биле студенткиње на страним универзитетима. О последње две даме и њиховом животу биће више речи други пут. Треба још напоменути да је у то време већина мушкараца стекла звање доктора између двадесет шесте и тридесете године, тако да их у добијању дипломе Драгиња „шије” за најмање четири године.

Прилажући своју биографију на немачком језику уз докторат, Драгиња Бабић је написала: „Рођена 3. октобра 1887. године у Ваљеву као кћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и његове жене Јелене, рођене Митровић и православне сам вере. Школске године 1904/5. завршила сам 8. разред у III београдској гимназији и у истој матурирала 23. маја 1905. године... У зимском семестру 1905/6. уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху, а после пет семестара студија на том универзитету, у зимском семестру 1908/9. уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берлину.” У књигама је остало записано да је Драгиња 1911. године промовисана као прва српска лекарка. Према неким сведочанствима из тог времена, Драгињу су као одличног студента хтели да задрже на факултету, али она је одлучила да се ипак врати у Србију.

Жене лекари које су завршиле медицински факултет у иностранству од 1866. до 1911. године биле су на почетку Првог балканског рата обухваћене општом мобилизацијом. Њих нису слали у борбене редове, него у унутрашњост земље за управнике резервних војних болница које су настајале из окружних грађанских болница. Често су биле једини лекари у граду или у једном од више округа.

Драгиња је била лекарски помоћник ваљевске Окружне болнице, а кад је положила државни испит постављена је на место лекара ваљевске општине. У оба балканска рата била је управник резервне болнице у Ваљеву. На почетку Првог светског рата, кад су продрле аустроугарске трупе, повукла се са српском војском у Пирот на дужност управника резервне болнице. Међутим, после Колубарске битке одлучила је да се врати у родни град кад су сви бежали из њега и да помогне својим Ваљевцима.

Кад је у зиму 1914. године дошла у Ваљево, у том граду умирало је дневно на стотине људи. Поред великог броја становника који су умрли од пегавца, у статистикама је остало забележено да је у Ваљеву умрло и око 3000 војника који су сахрањивани у масовне гробнице. „Оно што је за време Првог светског рата ова храбра и неустрашива лекарка доживљавала у свом Ваљеву, може се назвати правим херојством. Школе, кафане, приватне куће, магацини, све је било препуно оболелих. Пегавац је косио, оболевало се масовно и умирало масовно”, записала је Вера Гавриловић у књизи „Жене лекари у ратовима 1876-1945”.

Драгиња је у то време радила непрестано, трчала с једног на друго место, покушавајући да пружи помоћ свим болесницима. Превелик терет за једну жену. Одлазила је у домове у којима су сви укућани били болесни од тифуса, ложила је ватру, хранила их, обилазила и по неколико пута дневно.

Једног дана поверила је колеги болничару да је нашла белу ваш у коси и да осећа да ће се разболети. После неколико дана није могла да устане из кревета. Умрла је у јануару 1915. године. „Тако је завршила живот ова млада лекарка која је жртвовала себе да би помогла оболелима и низу осталих додала свој најлепши пример човекољубља”, записала је Вера Гавриловић.

Војислав Суботић, познавалац историје Српског лекарског друштва, написао је да је Драгиња за собом повукла и свог оца Јована, „који је умро од туге за њом, немогући да је прежали, пресвиште и умре после три дана”.

Љубав коју је Драгиња поклањала нештедимице Ваљевци нису заборавили, али је њено име ипак остало недовољно познато људима ван медицине. Зато је „Забавник” одлучио да обрише прашину са списа који говоре о њеном животу и подсети на жену која је животе болесника и рањеника стављала испред свог.