Хркање избија из крајње позадине грла. Кад човек спава, мишићи око горњег дела ваздушног пута грла се опуштају чинећи околно ткиво меким и млитавим и смањујући простор ваздушног пута. Кад дисање постане отежано, проток ваздуха у плућа и из њих изазива „лепршање” тог ткива док се раздваја да пропусти ваздух. То производи вибрирајући, зујећи и често неподношљив звук - хркање. Око 50 одсто одраслих људи на свету хрче повремено, а 25 одсто стално. Старење проузрокује пропадање мишића, а гојазност доводи до гомилања масних наслага око њих. То појачава хркање код таквих особа.

Крв је црвена из истог разлога из ког је рђа црвенкаста - засићеност оксидисаним гвожђем. У људском телу оксидисано гвожђе је у црвеним крвним зрнцима, најзаступљенијим састојцима крви - она чине 40-45 одсто укупне количине крви у телу. Хемоглобин богат гвожђем, који се налази у црвеним крвним зрнцима, помаже у преносу кисеоника из плућа у остале делове тела. Молекули гвожђа у хемоглобину сједињавају се с кисеоником који путује кроз крв, што ствара црвену, оксидисану крв. Крв је светлије црвена кад преноси кисеоник, а тамнија кад га не преноси.

Али, ако је крв црвена, зашто крвни судови надомак коже имају плаву боју, што је посебно видљиво код особа светле боје коже? Плава боја у ствари је варка која настаје услед упијања и одбијања светлости с површине коже.

Поједностављено, то је звук мехурића ваздуха који пуцкетају. У зглобовима прстију кости су повезане зглобном чауром у којој има зглобне масти. Кад се зглобови сувише развуку, у масти се образују мехурићи ваздуха и они пуцкетају. Кад се „крцне” једним зглобом прста, потребно је да прође неко време (приближно пола сата) да се у зглобној масти нађе довољно ваздуха да би крцкање опет било могуће.

Крцкање прстима неће довести до артритиса, као што многи верују. Међутим, често истезање лигамената на крајевима зглобова може да их оштети. Рука може да отекне, а њен стисак да ослаби.

Кад нам се тело одмара у неуобичајеном положају, може да блокира нервне сигнале и/или проток крви ка одређеном делу тела. Пошто су нервима потребни и сигнали из мозга и хранљиви састојци из крви да би ваљано радили, овај прекид доводи до тога да нам се удови умртве.

Кад дође до прекида везе с мозгом, долази до пецкаве утрнутости која се зове парестезија. То је упозорење нашем телу да нешто није у реду, и подстиче нас да променимо положај. Срећа је што до оваквог упозорења долази и док спавамо, јер би наставак блокаде сигнала довео до трајног оштећења. До таквих повреда удова долази код особа које узму превелике дозе алкохола или дроге, тако да западну у дубок сан и не реагују кад тело шаље овакве сигнале.

Неки научници сматрају да су сузе дубоко укорењена реакција мозга која помаже опуштању душевне напетости, преобраћајући је у физичку реакцију. Други, опет, тврде да се на тај начин тело ослобађа беланчевина и мангана. Обе ове супстанце откривене су у сузама насталим услед излива осећања (насупрот сузама које настају кад нам трунчица прашине упадне у око).

А зашто би наше тело желело да се реши ових супстанци? Будући да је код особа које пате од депресије повишено присуство мангана, сматра се да тело сузама избацује манган и тако се одагнава туга. Неки научници склонији су објашњењу да је беланчевина лизозим која се лучи кроз сузе, а има антибактеријска својства, можда у ранијем стадијуму еволуције помагала у чишћењу рана које су у ствари и подстицале на плач.

Код новорођенчета је примећена необична појава - кад плаче, нема суза. Разлог за то је што сузној жлезди, задуженој за производњу суза у очима, треба приближно два месеца да се потпуно развије.

Смех је јединствен облик понашања до кога долази спонтано и не може свесно да се произведе. Деца почињу да се смеју између трећег и четвртог месеца живота. Научници су установили да, када голицају мајмуне, они се не смеју него убрзано дишу. Неки сматрају да људи на голицање одговарају сличним обрасцем дисања, што у ствари проузрокује испрекидано „ха-ха-ха” или „хо-хо-хо” у смеху.

Установљена је још једна занимљива појава - људи ретко прекидају своје причање да би се насмејали. Наиме, смех готово увек уследи тачно на месту природне паузе у изговарању реченице. То је можда још један показатељ да је у питању неразлучиво понашање које лежи у скривеном кутку наше свести, дубоко испод активног облика понашања као што је изговарање речи.

По правилу, смех делимо с другима. Више од 30 пута чешће ћемо се гласно насмејати ако смо у друштву него кад смо сами (и склонији томе да се „смејемо у себи”).

А зашто је смех заразан? Верује се да људски мозак садржи неуронска кола која чине да се смејемо кад чујемо туђ смех. Смех публике који се деценијама примењује у телевизијским хумористичким емисијама (прави или вештачки додаван), показао је да гледаоци доживљавају такве емисије духовитијим од хумористичких емисија код којих нема смеха публике.

Приближно десет одсто светског становништва чине леворуке особе. Међутим, научници се не слажу око тога шта особу нагони да једну руку користи радије од друге. Претпоставља се да до тога долази још у мајчиној утроби. Неки научници сматрају да ниво тестостерона у телу труднице има неке везе, што објашњава зашто су већина леворуких особа мушкарци. Веровало се да је у питању генетска предодређеност, али та теорија пала је у воду испитивањем истоветних близанаца. Они имају истоветне гене, али је утврђено да су у свега 76 одсто случајева оба близанца леворука. Сем тога, установљено је да, ако су оба родитеља леворука, постоји свега 26 одсто вероватноће да ће им и деца бити леворука.

Људи који покушавају да се брзо расхладе сладоледом по врелом летњем дану, понекад осете кратак и оштар бол у глави. Кад ледена супстанца додирне тврдо непце, нерви шаљу сигнал телу да рашири крвне судове у глави како би се мозак одржао топлим и делотворним. Крв која нагло јурне изазива краткотрајну главобољу која у већини случајева траје највише 15 секунди и постепено сасвим умине у року од једног минута.

Да бисте избегли тај бол, немојте да прислоните сладолед уз тврдо непце. Истраживања су показала да до ове појаве никада не долази кад се сладолед једе зими.

Као и неки други мириси, и задах из уста је нуспроизвод активности бактерија. Некада се веровало да задах потиче из стомака. Међутим, нова истраживања показала су да је у већини случајева порекло непријатног задаха у устима. Омиљено скровиште бактерија које изазивају задах је на задњем делу језика, испод површинског нивоа и дубље у грлу, близу крајника.

Има много чинилаца који могу допринети повећаном броју тих бактерија: од алкохола и млечних производа, па до хормонских поремећаја у телу. Штавише, лекари морају да буду веома опрезни у сузбијању лошег задаха, јер су исте те бактерије неизоставни део првог корака у поступку варења.

Кијање је одговор тела на надражаје нервних завршетака у слузокожи носа. Много различитих ствари може да изазове такве надражаје, од директних (бубица у носу), индиректних (реакција на полен), до неких наизглед неповезаних (поглед у јако светло).

Ова реакција је невољна и није ништа више од покушаја да се нос реши невоље. Ако не може да се ослободи узрока, особа ће наставити да кија све док не дође до олакшања.

Неким људима успева да задрже кијање стављањем прста изнад горње усне, али то у ствари не одагнава кијање у правом смислу. Кад то урадимо, притискамо акупунктурну тачку ГВ за коју се показало да зауставља рефлекс кијања.