НСтари Римљани, чувени по свом језгровитом, проницљивом и тачном изражавању, дали су велики допринос светској ризници мудрих мисли и изрека. Једна од њих је и изрека комедиографа Тита Макција Плаута и наведена је у „Персијанцу”, једној од двадесет једне његове сачуване комедије. Реч је о сцени у којој лукави роб Токсил продаје своднику Дордалу слободну девојку и смишља подвалу. Наиме, према претходном договору Токсила и девојке, она је дужна да докаже да није робиња и затим раскине погодбу с подводачем. У тој сцени Дордал пита девојку како се зове, док препредени Токсил каже више за себе како се боји да се она ту не заплете, а девојка одговара да је у отаџбини зову Лукрида (ово име долази од латинске речи луцрум што значи добитак, корист). Устрептали Токсил с даром вештог трговца додаје „Номен атЬуе омен” - у смислу „име у коме је и знамење” - што ће рећи да девојка с тим именом доноси добитак, а потом Дордалу поставља питање: „Како онда да је не купиш?” Подводач Дордал, очигледно под утиском робовог слаткоречивог убеђивања, изражава наду да ће уколико је купи и она за њега бити Лукрида. Токсил, који види да ће му подвала успети, више за себе додаје: „Ако је ти купиш, кунем се Херкулом, та робиња код тебе неће остати ни месеца.”

Поменута крилатица „Номен атЬуе омен”, или у сличном облику „Номен ест омен”, ушла је с много разлога у многобројне језике као згодна „метафора”, и у многобројне приручнике и зборнике латинских цитата. Реч је о фрази која се говори кад се жели истаћи да је нечије име у складу с његовим поступком, звањем, судбином или слично. Претпоставимо, на пример, да се неки лош сликар презива Мазалић или да је неком самозваном писцу презиме Шкрабало!

Уопште, ова својеврсна игра речи, коју је увео римски комедиограф Плаут, може да се прати у каснијем развоју књижевности било оне на латинском или оне на грчком језику. И византијски писци умели су да се поиграју речима на начин на који је то учинио Тит Макције Плаут, о чему сведоче многобројни примери. Указаћемо на пет у којима су византијски писци применили синтагму „Номен ест омен”.

Први такав пример забележен је у спису такозваног Теофановог настављача, историјском спису састављеном од шест књига чији су писци углавном остали непознати, у коме је описано раздобље од 813. до 961. године. У првој књизи овог списа анонимни писац говори о неком пророку Симватију који је био очигледно иконоборачки настројен и који у крајње лошем светлу помиње „пантерицу и баханткињу”, а такође и Тараксија. Реч је о царици Ирини (797-802), која је још као регент малолетном сину Константину VI (780-797) уприличила Седми васељенски сабор у Никеји 787. године. На том сабору је после пола столећа иконоборства успостављен култ икона. Увредљив израз „пантерица и баханткиња”, дакле женка крволочне звери и учесница у баханалијама, усмерен је на царицу Ирину.

Под именом Тараксије „скрива” се Тарасије, васељенски патријарх (784-806), главни сарадник царице Ирине на обнови култа икона. Писац се поиграо речима тако што је преименовао Тарасија у Тараксија, а Тараксије долази од грчког глагола тарассо што значи потресати, уздрмати, пореметити, узбуркати, узнемирити, бунити. То би значило да је патријарх Тарасије - то јест Тараксије, како га иронично назива пророк Симватије - неко ко нешто мути, сплеткари, побуњује.

Други пример потиче из средине 12. века и везан је за византијског песника Продрома Манганског. У науци је дуго постојала недоумица око двојице песника из овог времена: Теодора Продрома и Продрома Манганског. Старија византологија их је често погрешно поистовећивала, дела једног приписивала другом и обратно, а извесне недоумице око њихових опуса су остале.

Продром Мангански у једној песми велича војничке подвиге василевса Манојла I Комнина (1143-1180) и славодобитно прославља ромејску победу над Србима, а на лош начин посебно истиче рашког великог жупана Уроша II. Он пише следеће: „Претражујући стене, твоји (= цареви) пси њушкачи скривене Србе као зечеве живе уловише и њих дивље у питоме претворише. Урош, страхом обузет и низ бедра испустивши урин, од једног удеса једно од другог постаде, бежећи кроз урвине гора, препит страхом, он урина испуштач беше.” У овом случају се византијски песник Продром Мангански поиграва звучном сличношћу речи Урош и урин како би се на гротескан начин - начин који се, бар према гледиштима нашег времена, опасно приближио неукусу - наругао српском великом жупану.

Трећи пример потиче из писане заоставштине византијског ретора Нићифора Хрисоверга који је живео у другој половини 12. и првим деценијама 13. столећа. Између осталог, овај интелектуалац саставио је и три говора које је посветио византијском цару Алексију III Анђелу (1195-1203). У њима је, у складу са овим жанром византијске књижевности, величао подвиге ромејског василевса. У једном од три говора, који је одржао у петак 10. јануара 1202. године, Нићифор Хрисоверг казује о василевсовим сукобима с појединим обласним господарима који су, користећи се слабошћу централне власти, отпадали и владали независно на својим поседима.

У овом говору ретор алудира на цареве сукобе с протостратором Манојлом Камицом, затим помиње побуну Јована Спиридонакиса и знатно подробније говори о односима Византије и Бугарске, а највише о томе како је Алексије III Анђео раставио Бугаре од савеза с Добромиром Хрсом, господаром града Просека на Вардару и једним од осамостаљених обласних господара. Нићифор Хрисоверг је записао: „И последња глава (коју је савладао) јесте онај који је на делу веома лажан и притворан, онако исто као што се и његово име премештањем нагласка претвара у злато (хрyсос - хрyсус). Јер, то зло, како изгледа, беше хидра многоглава, а ти беше Херакле, који према свом имену још лакше изврши спасоносни (алеШикакон - АлеШиос) подвиг одсецања главе.”

Овде се Нићифор Хрисоверг поиграо не само с именом обласног господара него и царевим именом. Он наглашава да се одметниково име Хрс (Ххрyсос) исто пише као и реч злато (хрyсус), а једина разлика постоји у месту где се налази акценат. С друге стране, кад се ради о имену цара Алексија III, Хрисоверг га доводи у везу с придевом алеШикакос са значењем: који од зла брани, спасоносни. Прослављању василевсове личности доприноси и упоређивање Алексија III Анђела с Хераклом, Зевсовим сином и најславнијим грчким јунаком, који је усмртио митску змију Хидру и то је био један од његових дванаест подвига.

Четврти пример Плаутовог „Номен атЬуе омен” потиче из историјског списа Георгија Акрополита, византијског државника и једног од водећих оновремених интелектуалаца, који је живео у 13. столећу. Реч је о опису похода који су одреди српског краља Стефана Уроша I (1243-1276) предузели против европских поседа Никејског царства 1257. године. Како бележи Георгије Акрополит, архонт Срба послао је против ромејских земаља војску од хиљаду људи. Краљеви одреди прошли су Кичево и почели да пустоше околину Прилепа.

У близини тог града налазио се скутерије Ксилеас, један од заповедника никејске војске, према Акрополитовим речима невичан војним стварима и без икаквог ратничког искуства. Штавише, никејски писац није се либио да на рачун Ксилеаса на другом месту у свом историјском спису направи прилично грубу и увредљиву шалу. Послуживши се игром речи Ксилеас - ксилон, као што смо видели, омиљеним књижевним маниром византијских аутора, Георгије Акрополит наглашава како је скутерије Ксилеас био налик дрвету, односно цепаници или пању (ксилон).

И напослетку, занимљиву и опет прилично погрдну примену Плаутовог „Номен атЬуе омен” срећемо код византијског писца Георгија Сфранциса који је живео у 15. веку и који је свој историјски спис у облику својеврсних мемоара написао седамдесетих година тог столећа, дакле после пропасти Византијског царства. Овај мемоарски спис је прворазредни извор за последње дане византијског света који је део по део полако постајао плен Османлија.

У опису прилика на Пелопонезу, после пада Цариграда последњој оази византијског света, Георгије Сфранцис бележи како је емир, то јест Мехмед II Освајач (1451-1481) заузео град Леондари и околну област. Кад је то видео Крокондил (Кроконтyлос), коме би боље пристајало Крокодил (Крокодеилос), покорио се султану и предао му не само тврђаву Светог Георгија него и двојицу својих синова. Очигледно је да је поменути Крокондил, на кога је толико огорчен историчар последњих Палеолога, последње византијске царске династије, проценио да нема никаквих изгледа да у судару с одредима Мехмеда II Освајача сачува поменуту тврђаву. Ипак, Георгије Сфранцис је његов гест протумачио као недостојан и издајнички и стога га је изложио грубом литерарном ругању.