Читајући сјајан предговор мога драгога друга Павла Поповића у сабраним делима Стевана Сремца, наше заједничке симпатије, не могу се отети од искушења да кажем шта знам о једној намераваној, али недовршеној и неизданој, вероватно занавек загубљеној приповеци, која би, несумњиво, била једно лепо зрно на ђердану његових приповедака да је стигао довршити је и објавити.

Сремчев свет, то је, као што се зна, углавном била средња и сиротна класа наших људи. Галерија живих типова, коју је он приказао у својим приповеткама, веома је богата и разноврсна, и он ју је допуњавао кад год му је какав нов тип наших људи привукао пажњу. Ту су стари безнадежни практиканти, путујући глумци, артиљеријски поднаредници, зачешљани и тамбури вешти брице, адвокати буџаклије, одаџије разних надлештава, ашчије чокалије, молери пијанице, амали Бошњаци, тестераши Банаћани, механџије Цинцари, пандури Црногорци и други. Посматрајући својим проницавим оком и сликајући на свој начин тај реалан шарени свет, Сремац је имао и свој нарочити начин „сакупљања материјала”. Он је, као што се зна, бележио запажене, особите речи и изразе који су му се учинили живописни, изразити и које његовим приповеткама дају локалну боју и реалистички колорит; то је у његовим бележницама носило назив „материјал”.

Једна за Сремца потпуно нова средина, са својим типовима у којима је он нашао пуно оригиналности, колорита и хумора, били су стари, предратни, професионални београдски рибари на Сави, Дунаву и ритовима око Београда. Прилика да се са том средином упозна, дала му се кад је, позван од моје стране да присуствује великим ноћним риболовима са мојим рибарским момцима, по читаве дане или ноћи проводио у друштву ових, у риболову или после овога. То је у оно време одиста био један радан свет нарочите врсте, уских знања и погледа, али свет задовољан својом судбином, који је живео на Дунавској Јалији и уским сокачићима, по кућицама и кафаницама у непосредној близни дунавске обале. Продавши своју уловљену рибу, рибари су се разилазили по ондашњим многобројним, чисто аласким кафаницама, ту пречишћавали своје рачуне, препричавајући догађаје својих ловова, шалећи се аласки и задиркујући се међу собом. Сваки је од њих имао надимак по коме су га једино и знали и који је често био такав да се није смео употребљавати у учтивом друштву. Уз ракију и вино „мештари” (Лупур, Брка, Фирга, Гашпар, Кења, Шепа, Рапа), после обрачуна са сопствеником алата, раздељивали би момцима њихове „талове”, па би затим, мезетишући и пијући, правили план за идући лов, према добијеним обавештењима о стању воде и о изгледима на успех лова на појединим риболовним местима. Аловски и лакташки рибарски момци (Кркља, Муја, Жућа, Клемпа, Барон, Маџа, Алафус, Медура, Слина, Деда, Шојка, Левента, Манга, Даскало, Каламуња, Ћора, Таланџа, Кумбараш, Крњета и други) измешани са „чунарошима”, надали би, објашњавајући се, паклену дреку по којој се аласка кафана могла још издалека распознати. Претресало се важно питање о томе на какве је „задеве” наишао алов Луке Купура по дну Саве, тамо негде наспрам Прогарске Брежине; о положају огромне подводне кладе више те и те дунавске воденице; о аласким подвалама сремским или мађарским пограничним финансима; о борби са крупним сомом кога је мрежа салетела у дубокој савској рупи наспрам Бреске, или који је провалио пређу негде близу Маџар-аде и друго. Аласи „влакароши” препричавали би, уз полиће љуте шљивовице, своју борбу са ухваћеним сомом, описивали би зналачки „ћутук” на који је пређа наишла и опасала га, а он им скроз распао мрежу; или би причали како су своме другу кришом стрпали исецкан ђон од старе чизме у овчији паприкаш који је он кувао у гвоздењаку тамо негде око Хапа-Тоспаше, што није сметало да паприкаш буде у сласт поједен. Све се то обављало у бучном жагору и ларми на коју су рибари навикли, али је због ње други свет морао да бежи из кафане, мислећи да ће доћи до мотке или ножа. У једном делу кафанице леже на поду две непомичне људске прилике, које већ сатима не показују знаке живота. Како ко уђе и спази их, окреће се назад и бежи, верујући да су то жртве аласких објашњавања и спорова. А ствар је много простија. Кафеџија је тога јутра имао да купи за аласе које буре ракије. Као „експерте” повео је собом старе аласе Игумана и Деду, добре познаваоце ракијских тајни. Резултат „експертизе” био је овакав: у подне, враћа се кафеџија са двојим воловским колима; прва кола носе два бурета добре ваљевске шљивовице, а у другима леже као две кладе сами експерти, који су утоварени на кола као ствари и које су, чим су кола стигла пред кафану, пренели у бесвесном стању у ћошак испод стола, где ће имати да, не мрднувши, одспавају тридесет сати.

Био је то један интересантан свет који се није мешао са осталим светом и кога је после рата у Београду потпуно нестало. Тај се свет необично свидео Сремцу и он је, у друштву са мном, или са Павлом Поповићем, кадшто и са Владимиром Росићем, а често и сам, радо долазио у аласке кафанице на Дунаву да, уз полиће ракије или сатљик вина, посматра сцене горе описане врсте, слуша рибарске разговоре и бележи оно што је желео да има онако како га је непосредно чуо.

Ја сам имао прилике разгледати те његове забелешке. На листовима нотеса биле су забележене изреке као што су: „пеци ме док ми око не испадне, ако мени не испадне, испашће теби” (риба мрена каже то аласу, јер ако није добро печена, прави је отров); „гост и риба трећи дан заударају”; „краљев потпис почиње на фрункорн (дубоки део великог дунавског алова што се, кад је алов забачен, вуче средином воде) а истерује на лонцјух” (плитак део алова што се вуче водом поред обале) - узвик рибара Кркље кад му је показан оригинални потпис краља Александра Обреновића, који је почињао крупним словима па се продужавао све ситнијим, док није завршен сасвим ситним словима. На једном листићу била је забелешка и о томе како стари Цига, пецајући рибу и ухвативши мало шаранче, разговара са њиме пребацујући му што није дошао на удицу дед, већ су послали њега, балавца, с киме се нема шта разговарати. То је Сремац већ био употребио у једној нишкој приповетки, али је стајало и међу забелешкама о дунавским рибарима.

Колико сам могао разабрати из разговора са Сремцем, приповетка је требало да носи наслов „Рибар Кркља”. То је био рибар средњих година, нарочита симпатија Сремчева. Сремац, Павле Поповић, Росић и ја провели смо једну интересантну ноћ на обали Дунава, на месту где су моји рибарски момци радили великим аловом. Алов се разбацивао по широкој реци сваког сата преко ноћи; између два „места” скупљали смо се сви око ватре, пекли рибу, пијуцкали и слушали разговоре и приче рибара, понајвише Кркље. Он је као дечак био питомац Српске матице у Новом Саду; из завода је утекао прво у рибарске шегрте, у рибарству провео век и 1915. погинуо на Ади Циганлији. Као младићу, у једној алаској свађи, пробушено му је ножем грло; у рану је уметнута метална цевчица, па је све то лепо зарасло и није му сметало, осим малога кркљања кад се наљути. Сремац је највише волео њега слушати, смејати се његовим рибарским авантурама и начину како он то прича, па је с времена на време убележавао понешто од тога у своју бележницу.

Таквог је „материјала” било доста у бележници, али, како сам обавештен, од свега тога није после Сремчеве смрти нађено ништа. То је неоспорна штета, а може се замислити шта би Сремац био у стању створити од таквог материјала. За тиме највише имају да жале они који познају предратни занатски рибарски живот у Београду, непознатој широкој маси, а чију би интересантност Сремац на свој начин истакао на видик и овековечио онако како то више нико и никад неће нити може учинити.