Био је математичар - наш први математичар који се прочуо у свету, био је и чувени рибар - зато је и добио надимак Алас, али био је и још много тога. Толико много да његови биографи тврде да би списак свега шта је Михаило Петровић Алас радио био предуг за једну биографију.

Исто колико бројке и река, привлачила га је књижевност - писао је путописе и есеје, филозофија, историја, техника, економија, право - писао је законе о рибарству, музика - имао је свој оркестар, криптографија, био је океанограф, морепловац, проналазач...

Кућа у којој је живео Михаило Петровић Алас још је тамо где је била и кад се, 24. априла 1868. године, Михаило родио: у Београду, на Савској падини, на Косанчићевом венцу, у непосредној близини конака кнегиње Љубице и Саборне цркве, а одмах до зграде Патријаршије. Препознатљива је по рељефу шарана на вратима, украсу о коме је упамћена једна анегдота. Кад су Петровићи одлучили да уместо старе куће на истом месту подигну нову, удобнију, Мика Алас био је против модерних ствари које је предлагао архитекта, па и против великих китњастих врата. Захтевао је да врата буду обична, а да једини украс на њима буде шаран!

Михаило је био најстарије од петоро деце свештеника Никодима и Милице Петровић. Отац му је умро кад је пошао у први разред, и он се везао за мајку. Био је с њом до краја њеног живота. Да подигне децу, Милици је помагао њен отац Новица Лазаревић, протојереј Саборне цркве, који је пресудно утицао на пут најстаријег унука. Деда је одлучио да Мика, како су Михаила звали у породици, крене у школу што пре како би се осамосталио и помогао мајци, па га је уписао са непуних шест и по година. Школа му је била близу куће, у Старој вароши, тамо где је данашња основна школа „Краљ Петар”. Мика је био болешљив дечак. Лекари су саветовали да што више буде на чистом ваздуху, па га је деда водио на реку. „Ваздух поред воде цементира плућа”, говорио је Новица, а Мика није имао ништа против да се дружи с рибарима. Упијао је занат од Арсе Илића, искусног рибара, и сатима слушао мештара Ђуру Пупу како прича о мајстору Ибишу и турским начинима риболова. Аласи су га из милоште прозвали Мика Алас.

Четири разреда, колико је тада трајало основно образовање, брзо су прошла - мало у учењу, мало у пецању, и Мика постаје ђак Прве београдске гимназије. Тада се гимназија налазила у дворишту Капетан-Мишиног здања, данашњој згради Филозофског факултета. Много касније, поводом стогодишњице ове гимназије, Михаило Петровић је написао: „Кад би вам неко од некадашњих ученика Прве београдске гимназије рекао да је у Капетан-Мишином здању провео пуних педесет пет година, не променивши за све то време ни занимање, ни своју каријеру, ви бисте га гледали с неверицом, питајући се да ли је тако што могућно. Па ипак, не само да је могућно већ је одиста тако и било, и то баш са писцем ових редака, који је у зграду ушао почетком школске године 1878/79. као ученик првог разреда гимназије, а из ње изашао школске године 1937/38. као пензионисани редован професор Београдског универзитета.”

Настава је била обимна, у школу се ишло и пре и по подне. Али, без обзира на школске обавезе, Михаило је нашао времена за учење свирања на виолини. Учио је сам, стрпљиво, и постао мајстор у извођењу народног мелоса. Много година касније чак је основао и оркестар „Суз”, чувен у граду по одличној свирки. „Суз” је дуго трајао, до Микиних старијих година, а њихове свирке гарантовале су незаборавне теревенке уз обавезну рибљу чорбу, па је обичним људима велики научник био познатији по виолини и свирању циганских песама него по открићима у математици.

У нижим разредима Михаило је много читао: путописи, књиге фантастичне садржине, приче о гусарима, дела Жила Верна била су штива због којих је касније почео и сам да пише. „Оно о чему се у детињству и младости маштало читајући ’Авантуре капетана Хатераса’ од Жила Верна, и о чему сам лично имао бледу визију проводећи дане и ноћи у зимским риболовима по Сави и Дунаву пуним ловачких и бродарских пустоловина, доста пута сам у кршу од леда или ношен леденим сантама доживео да видим и непосредно осетим на лицу места и упоредим са сликом коју сам себи створио о поларном леденом хаосу”, написао је у предговору књиге путописа „Кроз поларну светлост” објављене 1932. године, након што је као члан међународне научне експедиције путовао у северне поларне области.

У старијим разредима не изостаје са састанака ђачке дружине „Нада”, одушевљен разговорима о литератури, али и о енергији, природним процесима, о материји. Директору гимназије није се допало што ђаци на састанцима „Наде” читају и анализирају роман Емила Золе „Нана”, сматрајући да прича о жени која се поиграва мушкарцима није прикладна за школску дружину, без обзира на то што је Зола најславнији писац француског реализма. У сукобу између директора и ђака, морални победници били су ђаци.

Сматра се да је гимназија била клица његове свестраности. У четвртом разреду, у својој кући направио је хемијску лабораторију у којој изводи почетне али врло смеле огледе. Изгледа да је овоме био „крив” његов професор Марко Леко, „идеал вољеног наставника”, како га је описао Михаило Петровић. Одушевљење професором Леком било је толико јако да су се Михаило и његов друг Павле Поповић, касније професор књижевности, „заверили да ће се одати на хемију и ни на шта друго”.

Та намера очигледно није остварена, али није искључено да је љубав према хемији одлучила да Михаило Петровић упише Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе, која се налазила у Капетан-Мишином здању. Наиме, хемијска лабораторија Велике школе била је тик уз гимназију, па су Михаило и његови другови, привучени њеним мирисом и тајновитошћу, често улазили у лабораторију несвесни да ће тиме да се одлуче за своје будуће позиве.

Последње две године студија Михаило је сам изучавао математику зато што је тај предмет предвиђен само у првој половини студија. Међутим, кад је на последњој години требало урадити рад за студентску награду, Михаило је прихватио тему о рачунским машинама коју му је предложио професор Љубомир Клерић, што само по себи говори о степену његовог знања. Њен наслов био је „Изложити све начине рачунања површине уопште, као и из планова снимљених графичким путем, заједно са средствима (планиметрима) за рачунање површина, од најпростијих до најсложенијих и најупотребљивијих у пракси”! Михаило је добио другу награду - прва и трећа додељене су студентима технике. Био је то наговештај будућег научника. Михаило је тада, наиме, изумео претечу рачунара - хидрауличну рачунску машину која машинским путем решава одређене класе диференцијалних једначина, користећи основни закон хидродинамике: да се приликом потапања једног тела у суд с неком течношћу ниво течности мења у зависности од облика и величине тела. Његов хидроинтегратор приказан је на Светској изложби у Паризу 1900. године и награђен бронзаном медаљом.

Михаило ће се усавршавати у Паризу, одлучио је деда Новица. Зашто баш тамо? Париска математичка школа имала је тада висок углед у Европи, а постојала су још два, ништа мање важна разлога: прота Новица Лазаревић, ближи сарадник митрополита и добростојећи човек у администрацији Србије, познавао је Јеврема Грујића, посланика наше земље у Паризу, што није занемарљиво кад је неко, као Михаило, сам у великом граду, а друго, Михаилова два конкурента, нешто старији Петар Вукичевић и Ђорђе Петковић отишли су у Берлин и Беч. Дакле, крајем септембра 1889. године Михаило полази у Париз. Деда му је дао новац за школовање, бар док не добије државну стипендију: „Ја ћу код владе да порадим за државну стипендију, а ти дотле учи”, рекао му је.

Пријемни испит за упис у Високу нормалну школу, Научни одсек, припремао је Михаило годину дана и положио с одличним оценама. На конкурсу за упис учествовало је неколико стотина кандидата, а примљено је само осамнаест! Михаило Петровић је први странац који је примљен у Високу нормалну школу.

Већ у јуну 1891. године Михаило Петровић добио је диплому математичких наука, а две године касније и диплому физичких наука. Постао је студент генерације и зато га је председник Француске републике позвао на пријем. Идуће године опет је био студент генерације и опет је позван на пријем код председника. О томе 8. фебруара пише деди: „Имам да вам јавим једну вест: и ове сам године, као и лане, позват са још четворо другова из ове школе код председника Републике на забаву која ће бити кроз три недеље. Немојте молим вас то никоме причати, јер ће вам ретко ко веровати од оних који су ме видели летос босонога, са исцепаним туром носећи оне штуке које сам хватао у Макишком виру. Обавезан сам, хтео не хтео, да идем, а то ћу учинити толико пре што ми је ово последња година што сам овде, и у исти мах последња прилика за такву почаст; кад се будем вратио кући, зацело пре ће ме чича Арса позвати на весеље но Карно. Лане сам био лењ - а није ми било до тога - да вам пишем о томе шта сам видео и како сам се провео; обећавам вам да ћу ове године бити опширнији, мада не марим баш много, ни ја ни ви, за такве ствари.”

Чим је 21. јуна 1894. године Михаило Петровић одбранио докторску тезу из области диференцијалних једначина на Париском универзитету, вратио се у Београд.

У Београду су га доживели као чудо: доктор математичких наука у двадесет шестој години! Свуда се причало о Новичином унуку, о његовом успеху у Паризу и докторату. Десило се да је истог дана кад је Михаило одбранио докторат у Паризу, у Београду расписан конкурс за професора математике на Великој школи. Михаило је победио само за један глас. „Да нисам добио тај глас, никада се науком не бих бавио. Живео бих не у рибарском чамцу, већ у чуну”, често је говорио. Кад је у тридесет другој години постао редовни члан Српске краљевске академије наука, Београд се већ навикао на такву врсту његових успеха.

Има се утисак да је Михаило Петровић Алас даноноћно радио. На списку радова и књига које је написао има око триста наслова. Његово највеће дело је „Математичка феноменологија”. Академик Милутин Миланковић сећа се да, „кад је Микина ’Феноменологија’ изашла из штампе, имала је свега два озбиљна читаоца: мог претходника на катедри примењене математике Косту Стојановића и мене”. У „Феноменологији” Петровић је писао о заједничком у разноврсном, и успео је да математиком протумачи појаве у природи и друштву.

Његови проналасци су и бројни и важни. Многи, нарочито у области рачунара, означили су пут науци којим треба ићи. Хидраулична рачунска машина већ је поменута. Затим, његова истраживања у области кинематичких рачунара била су испред времена - започео је радове који су развијени тек половином прошлог века. Михаило Петровић једини је открио да се хемијска реакција може користити као аритметички уређај аналогне рачунске машине, па се сматра да је он зачетник хемијскокинетичких машина. При повратку с другог пута из северне поларне области, одгонетнуо је један важан проблем океанске пловидбе: како брод да одреди свој положај у односу на велику санту леда која плови према њему и доводи га у опасан положај. Изумео је и начин како брод да избегне минско поље. Конструисао је зупчаник преносник - претечу данашњег аутоматског мењача у аутомобилима. И, да не набрајамо више.

Истовремено с открићима и радовима, у Михаиловом животу живела је - река. Од ње се није одвајао, већ је речено, одмалена, у њој је уживао. Шарл Морен, његов друг са студија у Паризу, забележио је да је Мика носио са собом фотографију рибе чија је дужина превазилазила његову висину. То је био сом тежак 120 килограма, Микин трофеј. Мика је имао звање рибарског мајстора. Објавио је више стручних радова о рибарству, учествовао је у доношењу првог Закона о слатководном риболову, у Торину на Међународној изложби 1911. године награђен је златном медаљом за збирку којом је представио риболов у Србији. Од свих његових књижевних списа, најлепше је написао о својим рибарима. Један од њих објављујемо у рубрици „За читање и уживање”.

Уочи Другог светског рата, кад је Михаилу било седамдесет три године, мобилисан је зато што је војсци требало његово познавање криптографије. Криптографија је наука која се бави начинима очувања тајности података, а Петровић је у томе постигао велике резултате: у првој половини 1917. године саставио је нов систем шифровања који је војска одмах почела да користи. Систем се звао „Три картона”. Омогућавао је 720 решења, кључева, а дотадашњи само 196. И, због тог знања, био је потребан војсци. На почетку Другог светског рата, 1941. године, заробљен је у Сарајеву и одведен у немачко заробљеништво. Средином идуће године је пуштен. Умро је 8. јуна, у свом дому, на Косанчићевом венцу. На вечни починак понели су га на рукама његови рибари.