Сваке године на Велики петак оживљава се сећање на Христово страдање на крсту ради људских грехова. Најдирљивији и најважнији догађај тог дана јесте целивање плаштенице која симболизује Исуса Христа положеног у гроб. Јер, баш као што је Јосиф из Ариматеје положио Христово тело у гроб, тако свештеници полажу плаштеницу на посебно место које треба да представља Христов гроб. Хришћани јој прилазе у потпуној тишини и целивају је, што је симболично целивање Христових рана. Верници се заправо клањају Исусовој жртви, његовим страдањима, као и његовој огромној љубави према сваком човеку. Пре свега, људима који су грешили. То би требало да су основна осећања која код верујућих људи буди тај тренутак.

Тишина Великог петка најављује, међутим, победу у космичком боју Богочовека против смрти. Из дубине света мртвих верници виде блиставу светлост Христове добре душе која је ослободила човека од греха.

Ускрс је највећи празник у хришћанству јер је то празник Христове победе над смрћу: Христос је доказао своју моћ кад је сломио најмрачније оружје у рукама сатане, а то је - смрт. Сатанину себичност Христос је победио несебичном жртвом. Разапет на крсту, он је чак молио и за своје мучитеље речима: „Боже, опрости им јер не не знају шта раде...”, а разбојнику који је био такође разапет поред њега рекао је да ће се ускоро наћи заједно у рају...

Кад је Христос скинут с крста и положен у гроб, надгробни камен је запечаћен и постављена је стража коју су чинили војници и нико није могао да приђе гробу. Међутим, у недељу рано, још пре него што је сванула зора, Христос је васкрсао из мртвих. Оживео је: његово тело прошло је кроз камену плочу гроба, а стражари то нису приметили. У зору су до гроба на Голготи дошле жене које су носиле мирисна уља у намери да њима намажу мртво Христово тело. У том тренутку, земља се затресла. С неба је слетео анђео у одећи белој као снег и померио је камен са Исусовог гроба. Затим је сео на њега. Лице анђела блеснуло је као муња. Кад су га угледали, стражари су се укочили од страха. Тада је анђео рекао окупљеним женама да се не боје, те да Исус кога траже није више ту, да је устао из гроба управо као што је казао да ће учинити. Жене су пожуриле да апостолима јаве радосну вест. На путу су среле самог Исуса који им је рекао да се радују. На вест о Христовом ускрснућу, свети апостоли Петар и Јован дошли су на Голготу и видели да је гроб празан...

Својим чудотворним ускрснућем Исус Христос отворио је људима пут у вечни живот. Тај пут води кроз рајска врата која чувају анђели и светитељи. На Ускрс православни хришћани поздрављају се речима:

Православни верници певају и празнични тропар који гласи:

Обичај је да се за Ускрс боје и шарају јаја. На куваним јајима домаћице често исписују ХВ (Христос васкрсе). Деца воле овај празник управо због шарених јаја. Туцају се јајима, па чије пукне предаје се победнику који наставља да се „бори”...

Постоји неколико прича о томе како је настао обичај да се за Ускрс боје јаја. Верује се да тај обичај потиче из времена Христовог ускрснућа. Наиме, следбеници Исуса Христа и Марија Магдалена дошли су после Христовог ускрснућа у Рим како би проповедали јеванђеље. Кад је дошла пред римског цара Тиберија, Марија Магдалена поздравила га је речима „Христос васкрсе!” и даровала му црвено обојено јаје. У Риму је постојао обичај даривања јаја али за Нову годину која је у то време почињала у пролеће.

Кад су хришћани сазнали за овај дар свете Марије Магдалене, почели су да се угледају на њу. Од тог времена за Ускрс се боје јаја као симбол Христовог ускрснућа. Неко их боји искључиво црвеном бојом, што је симбол Христове крви, док их други шарају и боје и другим бојама, лепе на њих сличице или украшавају на разне начине. Пре свега, да би се деца радовала.

Бојење јаја сматра се светом радњом. Вода у којој се боје јаја припрема се на Велики четвртак и у њу се додаје мало освећене воде. Јаја се потом боје на Велики петак. Обичај је да се прво обојено јаје чува у кући до следеће године.