Пре шест деценија, почетком 1948. године, у нашем главном граду основан је Забавни оркестар Радио Београда (потоњи Биг-бенд), који ће наредних година проносити славу музичког Београда по Европи, освајајући највиша признања и награде. То је био својеврсни парадокс: наиме, после Другог светског рата, у новој, комунистичкој, Југославији није се с наклоношћу гледало на џез музику као ни на поклонике џеза. Џез је сматран декадентном, западњачком музиком. У филмовима из Народноослободилачке борбе кад се, на пример, у некој кафани појаве Немци, домаћи издајници и проститутке - чује се обавезно џез музика. То је заправо била музичка подлога за опис негативних личности...

Деценију раније, дакле 1938. године, летујући с родитељима у Врњачкој Бањи, дечак Војислав Бубиша Симић (будући композитор и дугогодишњи шеф диригент Џез оркестра Радио-телевизије Београд) први пут чуо је музику једног од најславнијих музичара у историји џеза: Дјука Елингтона (1899-1974). У башти хотела „Сотировић”, Елингтонову композицију „Караван” свирао је домаћи оркестар „Џоли бојс”... Бубиша је био очаран... Чим се вратио у Београд, купио је и ноте и плоче Дјука Елингтона. Тада је чуо и „Mood Indigo”, „Sophisticated Lady”, „Satin Doll”... То је било прво Бубишино упознавање с музиком Дјука Елингтона. Друго се збило тридесетак година касније, у Прагу 1969. године на међународном фестивалу џеза. Елингтонов оркестар и даље је свирао очаравајуће. Као и увек концерт је почињао нумером „Take the A Train” и тада је Дјук поздрављао публику истим речима: „Волим вас нежно!”

Кад су чули да следеће године легендарни Дјук са својим оркестром долази у Београд, Војислав Симић и чланови београдског Биг-бенда одлучили су да му приреде више од обичног дочека. Војислав Симић сећа се тог догађаја:

„Са оркестром Радио-телевизије Београд научили смо напамет ’Take the A Train’, Дјуков заштитни знак. Отишли смо на аеродром и стали у хол на излазу из царине. Мени су дозволили да с менаџером Ацом Живковићем, који је уз помоћ америчке амбасаде у Београду успео да доведе Дјука, одем до излаза из авиона и тамо сачекам Дјука и његов оркестар. Кад смо Дјук и ја улазили у хол, наш оркестар почео је да свира ’Take the A Train’. Дјук и чланови његовог оркестра били су изненађени, не знајући да ли је то снимак. А тада су угледали наш оркестар. Били су одушевљени. Дјук је пришао оркестру, до краја дириговао композицију и поздравио се са сваким чланом...”

Те вечери Елингтон је у Дому синдиката одржао чак два концерта. Два незаборавна концерта. Био је то прворазредни музички догађај који се и данас памти. На одласку, опраштајући се од Војислава Симића на београдском аеродрому, у знак захвалности за пажњу која му је указана током боравка у Београду, Дјук му је поклонио фотографију. Кад је дошао кући, београдски диригент погледао је шта пише на полеђини и почео да се смеје. Наиме, Дјук је написао:

„To Airport Orchestra. Buona fortuna!” (Аеродромском оркестру желим добру срећу.)

Славни музичар очигледно је мислио да је Џез оркестар Радио-телевизије Београд заправо аеродромски оркестар! А приче о успесима београдског Биг-бенда по Европи он је заборавио... Или их није ни чуо... Међутим, Војиславу Симићу није било нимало жао због тога. У ствари, био је срећан што ће се раширити глас да у Београду чак и аеродромски оркестар свира врхунски. То се управо и десило, што је касније потврдио и Вилис Кановер, познати коментатор џеза на радију „Глас Америке”: он је пренео Елингтоново сведочанство о величанственом аеродромском оркестру из Београда.