Последњег дана јуна 1908. године из бескрајних даљина свемира НЕШТО се залетело ка Земљи и експлодирало изнад њеног тла. Експлозија је, кажу, била тако јака да је - само да је до ње дошло на другом месту на планети - могла у трену да сравни градове као што су Лондон или Петроград. А да је то НЕШТО експлодирало изнад вода океана, подигли би се толики таласи да би се у њима подавиле хиљаде људи на обалама.

Међутим, овога пута човечанство је имало среће: експлозија се догодила изнад огромних ненастањених шумских пространстава, па ни један једини човек није погинуо.

У Европи је мало ко приметио да се збило нешто необично. По новинама је било само узгред забележено како је 30. јуна 1908. ноћ била неуобичајено светла, а научни уређаји дали су обиље података о подрхтавању тла. Бројни сеизмограми по Енглеској забележили су грдан скок код првог ударног таласа, затим и код другог, који је обишао целу планету. Подрхтавање се осетило и у Америци.

Па ипак, као да у том тренутку нико на ово није озбиљно обратио пажњу. Тек седамнаест година касније за овај догађај заинтересовао се совјетски научник Леонид Алексејевич Кулик (1883-1942). Он је најпре прикупио изјаве очевидаца и текстове објављене у месним новинама о некаквој страшној експлозији у Сибиру у лето 1908, а сви су помињали горуће небеско тело, стуб дима и пламен који је расцепио небо. Иркутски лист „Сибир” тог лета је писао:

„У селу Нижнаја Карелинскаја високо изнад обзорја сељаци су угледали предмет који је необично јарко сјао (прејако да би у њега могло да се гледа)... Падао је ка земљи отприлике десет минута и имао је облик цилиндра... Кад се светлеће тело приближило земљи, чинило се као да се распршило; на том месту обликовао се огромни облак црног дима и чуо се тутањ - не као гром, него као кад падне големо камење, или кад груне топ. Све су се зграде затресле, а истовремено се кроз облак пробио језичаст пламен. Старе жене су плакале, сви су помислили да се приближава крај света.” (Много година касније Кулик је установио да је Нижнаја Карелинскаја од средишта експлозије била удаљена читавих 320 километара!)

Како је до експлозије дошло у слабо насељеној области, очевидаца самог пада тог блештећег тела било је мало, и сви они причали су Кулику сличне приче: небо се расцепило и из њега је сукнула ватра, шуме су гореле, куће и колибе се рушиле и с њих су летели кровови, један шатор се подигао увис заједно с људима који су у њему спавали, коњи на њивама од страха су се пропињали подижући и плугове, изгинули су многи пси и собови, неком човеку запалила се кошуља на леђима, један Тунгуз је од страховите тутњаве истог трена оглувео...

Али, сви су они били стотинама километара далеко од места где је то НЕШТО грунуло с неба, па нису знали ни шта је то било ни где је средиште експлозије. Да би то открио, Кулик је између 1927. и 1939. предузео шест експедиција по Сибиру. Железницом се могло само део пута, а даље су чланови експедиције ишли кроз снег на саоницама које су вукли коњи или собови, у бескрајној сибирској тајги секирама су крчили пут кроз густиш, на чамцима и сплавовима пребацивали се преко река, мочвара, брзака и плићака.

После многих мука и напора Кулик је коначно међу брдима нашао својеврсну котлину, као природни амфитеатар, изнад које је експлодирало неко небеско тело, а ударни талас покосио је километре шуме, и то тако да је оборено дрвеће лежало крошњама окренуто супротно од средишта експлозије.

Кулик је био уверен да је ту пустош изазвао метеорит.

„Описао сам круг око средишта удара”, записао је Кулик. „С бујицом усијаних гасова и хладних, чврстих комада метеорит је ударцем издубио котао у брдима, тундри и мочвари и - као кад вода пљусне по равној површини и прсне у свим смеровима - река врућих гасова с кишом тврдих тела ударила је о земљу, те директно с експлозивним деловањем створила голему пустош.”

И данас већина научника мисли да је велику сибирску експлозију изазвао такозвани тунгуски метеорит, за који су израчунали да му је пречник био око 50 метара а маса око 0,2 милиона тона.

Удубљење у земљи настало у средишту експлозије Кулик је назвао Велики котао. Током каснијих експедиција по том ненастањеном и безименом сибирском беспућу дао је називе и свим брдима и гребенима у околини места где је пало непознато небеско тело, и то према презименима познатих научника.

А у средини својеврсне котлине - делимично окружено мочваром коју оивичава зид старог кратера - налази се брдо у чијем је подножју Кулик током свог другог путовања у зиму 1929/30. подигао дрвене избе за чланове експедиције, и тад му дао назив Гора Стойковича. То Брдо Стојковић је очврсла магматска лула давно угашеног вулкана изнад чијег гротла је 1908. дошло до експлозије неког тела из свемира.

Тек пре неколико година код нас се сазнало да тај Стојковић коме је Кулик дао овако почасно место није Рус - већ Србин. Могли смо, наравно, то и раније да знамо и тиме се поносимо, али десило се некако да су потоње генерације Срба готово заборавиле на Атанасија Стојковића као научника. А савременици га, изгледа, нису баш много волели...

Атанасије Стојковић родио се 1773. у сремском месту Рума у сиромашној српској породици, и чим је завршио основну и непотпуну средњу школу морао је да почне да ради. После кратког учитељевања довршио је средњу школу у мађарским гимназијама у Шопроњу и Сегедину, а затим је у Пожуну слушао права. Кад је добио новчану потпору, уписао је студије математике и физике у Гетингену, на једном од најпознатијих немачких универзитета, и ту је 1799. (према ондашњим правилима) стекао звање доктора филозофије. Убрзо је постао и члан немачких учених друштава.

У домовину се Стојковић вратио као учен и амбициозан човек, и наредних четири-пет година бавио се књижевношћу. Писао је на славеносерпском о ономе што је мислио да ће народу бити корисно. Објавио је неколико ода и поучних песама, збирку образаца писама „Сербски секретар” (из које може да се научи како се пишу љубавна, пријатељска, трговачка и остала писма) и два занимљива прозна дела: филозофски роман „Кандор или откровеније египетских таин” (1800) и сентиментални роман „Аристид и Наталија” (1801). Пре Стојковића Срби су имали само два преведена романа, па су његови „Кандор” и „Аристид и Наталија” - какве год да им се мане данас налазе - први самостални огледни романи у новој српској књижевности.

У исто време Стојковић се бавио и науком и написао је први српски уџбеник физике: „Фисика - простим јазиком списана за род Славено-Сербскиј” (штампана у Будиму 1801-1803). У овом обимном делу он систематски излаже о природним појавама и законима, а поред физике у данашњем смислу обухвата и све друге природне науке (изузев хемије). Иако се због неуких српских читалаца трудио да све објасни простим језиком, Стојковић је по знању и обавештености био на висини тадашње европске науке, и ово његово дело код нас је дуго остало непревазиђено.

Та тротомна „Фисика” послужила му је као препорука за запослење у Харкову. Тако је са тридесет година Стојковић отишао у Русију и тамо је остао до краја живота.

На основу мишљења грофа Потоцког, покровитеља Харковског просветног округа, Атанасије Стојковић је 1. новембра 1803. именован за првог редовног професора на новооснованој Катедри теоријске и експерименталне физике у Харкову. Брзо је напредовао у служби, па је већ 1805. изабран за декана Одељења физичких и математичких наука, а као један од највиђенијих професора два пута је биран за ректора Универзитета у Харкову (1807-1808 и 1811-1813). Урадио је много на унапређењу наставе, и тих година објавио је неколико значајних уџбеника на руском („Систем физике”, „Основна начела физичке географије”, „Основна начела физичке астрономије”).

Уважени господин Стојковић изабран је и за дописног члана Царске академије наука у Санкт Петербургу, а постао је и витез ордена светог Владимира III степена, према указу цара Александра I. На портрету који је 1830. насликао Павел Ђурковић у Одеси, Стојковић је приказан у мундиру на коме су одличја која је добио у Русији: медаља „реда економическог”, орден светог Владимира и орден свете Ане.

Као професору универзитета, Стојковићу је у руке доспео комад „ваздушног камена” (аеролита), који је двадесет година раније пао код села Жигајловка у Харковској губернији, и то га је навело да се озбиљније позабави разјашњавањем природе и порекла камења које је пало из ваздуха. Томе је посветио своју приступну ректорску беседу коју је одржао 1807, и тада је колегама показао комад нађен код Жигајловке. Исте године у Харкову је објавио књигу „О ваздушном камењу и њиховом пореклу”, а две године касније у чувеном немачком научном часопису „Анали физике” објавио је чланак о руским аеролитима.

Десетак година пре но што је Стојковић дошао у Русију, немачки физичар Ернест Хладни објавио је 1794. своју теорију о пореклу ваздушног камења и први увео у науку мисао о њиховом ванземаљском пореклу, али јавност то још није прихватала. Стојковић је нагињао закључку да ваздушно камење настаје у ваздуху, али био је довољно опрезан да каже како се о њиховом пореклу не може рећи ништа поуздано.

У сваком случају, Атанасије Стојковић је био међу првим научницима у свету који су се озбиљније бавили метеоритима, и написао је прву монографију на руском језику о тим телима из васионе. Овај Стојковићев допринос науци у Русији није заборављен, па је готово сто година после његове смрти совјетски научник Леонид Кулик (отац руске метеоритике, односно науке о метеорима) по њему назвао брдо изнад кога је експлодирао чувени тунгуски метеорит.

Нажалост, сјајна универзитетска каријера Атанасија Стојковића трајала је само десет година, а онда се неславно завршила због једног трговачког скандала.

Стојковић је 1810. путовао у Угарску, па је искористио прилику да накупује разну робу која је имала прођу у Русији, и кад се вратио у Харков почео је њоме да тргује. Ствар је, међутим, изашла на видело и претворила се у велики скандал. Против Стојковића је подигнута оптужба у којој се износи да је „од Универзитета направио трговачку радњу, имајући у подруму велике количине вина које продаје”, и да је трговао не само вином него и бакрорезима, свиленим врпцама и другом робом. Стојковић, који је тада био ректор, морао је да поднесе оставку и оде из Харкова, а његова универзитетска каријера неславно је завршена због превелике жеље за богаћењем. (Изгледа, додуше, да су у целом овом случају имали учешћа и неки људи којима се Стојковић из ко зна којих разлога замерио, а он је имао дара да се замера људима.)

И тако је 1813. Стојковић пензионисан у четрдесетој години.

Две године касније цар му је подарио 25.000 јутара земље у Бесарабији, па је овај бивши професор постао поседник великог спахилука. После пензионисања остао је да живи у Русији као спахија, а добио је и чин државног саветника (што је био најнижи чин прве групе лествице грађанских чинова). Боравио је углавном у Санкт Петербургу, и живо се укључивао у културни живот и Русије и Србије.

Тих година је на српски (тачније: на славеносрпски) превео „Нови завјет”. Прво издање превода објављено је 1824. у Санкт Петербургу, а друго 1830. у Лајпцигу. Пред крај живота објавио је још седам текстова на руском, од којих су неки чак књиге („О неблагоразумном и превратном домашњем воспитанију”).

Умро је 1832. у Русији, и тамо је и сахрањен. Пре смрти српском роду завештао је библиотеку од 2000 књига, али је тај поклон нажалост пропао: књиге су изгореле 1941. кад су Немци бомбардовали Народну библиотеку у Београду.

Атанасије Стојковић био је и књижевник и човек од науке, доктор филозофије и члан немачких учених друштава, касније професор физичких и математичких наука, ректор Харковског универзитета, преводилац Библије, дописни члан Царске академије наука у Санкт Петербургу, али за Србе све то било му је џабе. У очима српског потомства остао је као „пример надриученог, славољубивог и неморалног” човека, и „изразито негативна личност”.

Као да поред све своје памети и знања није имао дара да се допадне људима, или се није свиђао Србима свог времена.

О Стојковићу је имао рђаво мишљење и прота Матеја Ненадовић који га је упознао на свом дипломатском путовању у Русију 1805. Устаничким депутатима Стојковић се већ на први поглед није свидео, а Прота је у својим „Мемоарима” оставио забележено:

„Дођемо у Харков и нађемо Чардаклину жену (...) и сиђемо код ње на конак. Чује за нас Атанасије Стојковић и Теодор Филиповић (оба Срби и професори у Харкову), и дотрче чисто да нас виде. Грлимо се и љубимо боље него да смо из једне фамилије; ту се они не могу сити да напитају, нити пак ми да им доста наказујемо како је по Србији и по Срему. Седећи и разговарајући се и вечера приспе, где заједно вечерамо и разговарамо се. Теодор Филиповић тихо се разговара и умерено, Атанасије Стојковић доста ватрено.”

Кад су професори отишли, Прота и његови сапутници остали су да се договоре кога би од њих двојице волели да поведу са собом до Санкт Петербурга као писара и „толмача” (преводиоца), и свима се више допао „онај мањи”, односно Филиповић. Прота је за Стојковића рекао да му делује „сасма ватрен и плаховит”, а један од присутних још је приметио: „Ако онога већега (тј. Стојковића) поведемо, ни на по пута без кавге нећемо моћи отићи, и најпосле узеће нам и кола, па се он возити а ми ићи пешке.”

И тако српски устаници поведу са собом тихог и умереног Филиповића, а не ватреног и свадљивог Стојковића. Питање је, додуше, колико се Филиповић усрећио тиме што је у Русији оставио место професора и отишао у Карађорђеву Србију, а Стојковић је након овог сусрета с протом Матејом још осам година предавао на универзитету, постао ректор, а затим у Санкт Петербургу удобно живео као спахија.

Али, и као о спахији о њему су остале разноразне приче.

У једном писму Вук Караџић прича како је Стојковић покушао да српске емигранте у Русији насели на свој спахилук као кметове: „Поклонили му Руси пусту земљу, па он био дошао (са излаганим писмом од Црнога Ђорђа) да води наше Србље, да и’ насели, да му буду робови; кад Србљи нису ћели да иду, а он им рекао да ће и’ предати паши, а Срби му рекли ‘тамо њему матер’ с пашом, ти нити си нас извео од паше нити нас можеш њему предати, а он онда рекао да ће им изосијецати носове и уши, па и’ с Козацима оћерао преко Дњестра у Русију; онда Србљи повичу: коље, браћо! Тако ти се Стојковић окани Срба.”

Но, није Вук овако писао о Стојковићу зато што се згражао над спахијским системом и спахијама. Кад је био у оскудици, Вук је умео да пише куми Мици да моли своју браћу, спахије Демелиће, да га на неколико месеци с породицом приме у госте на свој богати спахилук у Пањеви код Темишвара. (Да би се одужио за гостопримство, касније је проводаџисао кћери кнеза Милоша, дванаестогодишњој Перки, за Петра Демелића.)

Стојковић се замерио Вуку из сасвим других разлога. Једноставно, сударила су се два интереса и две сујете и то баш око „Новог завјета”.

Вук је свој превод „Новог завјета” завршио 1820, и две године касније послао га је у Русију. Међутим, митрополит Стратимировић захтевао је од Библијског друштва у Петрограду да овај превод не објављује док га не прегледају црквене власти и учени људи. И тако је 1823. поверено професору Стојковићу да прегледа Вуков рад и да га језички поправи, а професор је саопштио да је лакше направити нови превод него овај поправљати. Посао је поверен Стојковићу и његов превод објављен је 1824, а Вук је свој превод објавио тек 1847. године.

Стојковић је већ одавно био покојни кад је Вук, још огорчен, писао о њему: „И тако он искваривши мој пријевод, и у смислу и у језику, начини нови.”

Још дуго је Стојковић оптуживан да је плагијатор који је присвојио и само прерадио Вуков превод. Касније је оправданост те оптужбе оспорена, али опет је Стојковић некако остао упамћен као неморалан и сујетан.

Али какве год да је особине имао, оне не би требало да буду пресудне у оцени вредности и значаја књижевног и научног дела Атанасија Стојковића.

Доскора ни српској ни западној јавности није било познато да у Сибиру на месту пада непознатог тела из свемира постоји брдо названо по Србину Атанасију Стојковићу. То нам је тек пре неколико година открила Јелена Милоградов-Турин, професорка на катедри за астрономију Математичког факултета у Београду.

А до тог сазнања дошла је, како сама каже, „игром знања и случаја”. Септембра 1997. у Петници, на једном међународном скупу, одржала је предавање о југословенским метеоритима и српском научнику Атанасију Стојковићу, и „као што то често на скуповима бива, излагање се показало корисним и за слушаоце и за предавача”. Присутан је био и енглески посматрач метеора Крис Трејнер, који је обишао место велике сибирске експлозије и писао чланке о томе, али није знао зашто се брдо где је пало непознато тело из васионе зове Стойкович. С друге стране, професорка Милоградов-Турин много је знала и предавала о Стојковићевом научном раду, али је тек тада сазнала да постоји брдо с његовим именом.

Кад се након тог скупа подробније позабавила литературом и распитала се и код руских научника, обавестила нас је о свом открићу.

„У овом раду представља се српској научној јавности непозната чињеница да се средишње брдо у области пада тунгуског небеског тела назива Стојковић, у част првог професора физике Харковског универзитета Атанасија Стојковића. Цела област именована је према познатим метеоритолозима од стране Леонида Кулика 1928. године”, пише професорка Милоградов-Турин на почетку свог рада објављеног 2001. у часопису београдског Математичког факултета.

А рад завршава речима: „Биографије научника чија су презимена дата брдима око места експлозије тунгуског ванземаљског тела показују да се Стојковић посмртно нашао у достојном друштву. Жеља за славом Стојковићу се испунила на необичан начин. Презиме Стојковић трајно ће остати на руској земљи.”

Уосталом, и само Стојковићево име „Атанасије” на грчком значи - „бесмртан”

Неко тело из васионе пречника око 50 метара и масе око 0,2 милиона тона улетело је 30. јуна 1908. у Земљину атмосферу, пролетело изнад дела средишњег Сибира и експлодирало у ваздуху. Експлозија је покосила неколико стотина квадратних километара сибирске тајге, изазвала генетске промене на биљу и ситним инсектима, и у епицентру довела до електромагнетног хаоса. А све што је касније пронађено од тог тела из васионе, биле су сићушне куглице неземаљских минерала, закопане у земљу или урасле у дрвеће... Шта је то могло да улети из свемира у нашу атмосферу и изазове такво пустошење?

Експлозију у Сибиру први је проучавао совјетски научник Леонид Алексејевич Кулик (1883-1942) и био је уверен да је то био метеорит. Двадесетих година прошлог века ово је била смела тврдња, али данас је прихвата већина научника.

Три године после Куликове смрти Американци су бацили атомску бомбу на Хирошиму, а нуклеарна печурка која се тада јавила подсећа на стуб дима што се дизао до неба, о коме су Тунгузи причали Кулику. Делује невероватно да је у Сибиру дошло до атомске експлозије 37 година пре оне коју су произвели амерички физичари, али сличности између Хирошиме и тунгуске експлозије постоје.

А можда се из далеких пространстава васионе ка нама запутио некакав свемирски брод, покварио се и експлодирао у Земљиној атмосфери? На броду је понестало воде, па се усмерио ка Бајкалском језеру, највећем резервоару питке воде на свету - тврдили су заступници ове теорије.

Седамдесетих година прошлог века група америчких научника закључила је да се радило о црној рупи. Уз много замршених прорачуна, они су доказивали да је та мала црна рупа прошла кроз Земљу и изашла с друге стране, негде на Атлантику, између Исланда и Њуфаундленда.

Потом су се неки одушевили теоријом антиматерије, али је и ову претпоставку већина научника одбацила.

Можда је то била комета? Неки тврде да се тог дана 1908. први пут у историји једна комета сударила са Земљом.

У сваком случају, које год да је тело из васионе изазвало велику сибирску експлозију, ваља да се замислимо јер оно што се једном збило, може и да се понови.