Човечија рибица живи у подземним језерима и мирнијим деловима подземних потока и речица динарског карста (крша, краса), искључиво од севера Италије, Истре и Приморске Словеније, преко Босне, све до Црне Горе. Ипак, поред основаних претпоставки у црногорским пећинама још није нађена. Очекује се да ће сложенија истраживања временом потврдити ту претпоставку, тако да ће и Црна Гора моћи да се дичи још једном ретком животињском врстом.

Човечија рибица је „динарски ендемит”, будући да је нема нигде другде на свету!

Протеуси могу да се нађу и на дубинама до 80 метара. Иако никада вољно не напуштају вечити мрак пећина, у пролеће и у јесен људи их повремено налазе и на површини, јер их избаце јака врела кад надођу подземне воде услед бујних киша и топљења снега. Ово је нарочито честа појава у Херцеговини, у околини Требиња и у Поповом Пољу.

Протеус је у науци релативно касно откривен и већ од почетка донео је природњацима главобоље и супротстављена мишљења. Прве писане податке о овој врсти није забележио неко од природословаца, него словеначки хроничар и историчар Валвазор. Осим своје струке, Валвазора су занимале лековите биљке, житарице и воћке, а од животиња рибе и дивљач, па је приликом истраживања 1698. године случајно сазнао да у Словенији постоји једно необично место на коме вода тече само у одређеним раздобљима дана - у поноћ и у девет сати ујутро, а у друго време само ако се на одређеном месту прочепрка штапом или гласно викне. По објашњењу једног чобанина, разлог овој појави је змај који живи у планини. Кад се накупи превише воде унутар пећине у којој је змајево склониште, он се осећа нелагодно и бесно је избацује. ово је барону Валвазору испрва било смешно, међутим, чобанин га је убедио да је својим очима видео чак три змајева потомка. Рекао је да многи могу да потврде ту причу, а међу њима и поштар, господин Хофман, који код куће чува једног змаја. Поштар је потврдио чобанинову причу, али није био у могућности да покаже змаја мада га је детаљно описао. Како су Валвазора више занимале приче и легенде него сама појава, он се није потрудио да нађе ту страшну животињу.

Легенда о змају била је већ давно заборављена кад је 1751. године један риболовац из мреже извукао пет примерака „четвороноге” рибе који су скичали. Људи су сматрали да је он можда уловио неке прерано рођене пацове које је река понела са собом или неку другу животињу. У рибарову причу о „четвороногој” риби нико није поверовао. Мистерија је почела да се расветљава кад је признати природњак и научник из Словеније Г. А. Скополи дошао до неколико живих примерака човечије рибице с подручја Стичне, одакле потиче и необично народно име за ову врсту, дато највероватније на основу сличности боје и изгледа коже ових животиња с људском. Скополи није издржао да не подели своје одушевљење с колегама из иностранства, те је некима послао по примерак. Док је Скополи проучавао те необичне животиње, правио скице и вршио припреме за објављивање свог открића, још један научник - лекар и зоолог Ј. Н. Лауренти из Беча - приметио је ту чудну животињу током посете једном пријатељу у Клагенфурту (Целовец). Животиња је била у тегли, а у Клагенфурт је доспела захваљујући Скополију. Лауренти је предухитрио Скополија и 1768. године први објавио да је открио нову врсту коју је назвао Proteus anguinus. Име рода дао је по грчком богу Протеусу, слузи бога мора Посејдона, који је био познат по способности прорицања судбине и моћи претварања у сва жива бића, воду или ватру. Име врсте anguinus, које на латинском значи змија, дато је због облика тела животиње. Међутим, пошто Лауренти није био сигуран одакле потиче примерак, он је као место ове врсте погрешно означио језеро Церкницу, као аустријски пандан чудовишту из Лох Неса.

Човечије рибице једини су водоземци у Европи које живе у пећинама. Нису рибе иако по изгледу донекле подсећају на јегуље. Имају релативно велику, троугласту главу с пљоснатом, заобљеном њушком. Ноге су им прилично закржљале, а предњи и задњи пар веома су размакнути. И прсти су им закржљали и слаби. Предње ноге имају три прстића, а задње само два. Три пара разгранатих јаркоцрвених спољашњих шкрга служе као органи за дисање мада човечије рибице кисеоник из воде примају и преко коже. Имају и закржљала плућа, па повремено израњају да би удахнуле ваздух. Реп им је спљоштен, на крају заобљен и оивичен перајима, а по дужини је два до три пута краћи од трупа. Полни диморфизам изражен је само у време парења, иначе се мужјак и женка тешко разликују. Као типични припадник пећинског света, човечија рибица има све особине животиња које живе у мрачним подземним ходницима. Изузимајући једну тамну подврсту, њихова основна боја је бела или ружичаста због протока крви видљивог кроз провидну кожу. Могу бити и тамније жућкастосиве, односно жућкастоцрвенкасте услед пигмента рибофлавина, док пигмент птерин, који је особен за водоземце, код њих није присутан. Две сићушне тачке без очних капака код младих животиња у ствари су рудименти очију. Очи временом атрофирају, прекрива их кожа и оне сасвим ишчезавају.

Дужина одраслих јединки креће се од двадесет до тридесет центиметара, а понеке могу бити и нешто веће. Тих тридесет центиметара не звучи ништа нарочито кад се упореди с величином неких других животиња попут крокодила, слона или кита, али према другим сићушним животињама од неколико милиметара које трајно живе у пећинама, попут неких црвића, паукова и рачића, човечија рибица је пећински „кит”, прави монструм, и по величини заузима прво место.

Човечија рибица достиже полну зрелост без преображавања. За разлику од ње, већина водоземаца пролази кроз низ промена у току преображавања ларви у одрасле јединке, што им омогућава прелазак из водене околине на копнену, по чему је ова група животиња и добила име Amphibia (у преводу двоживци, јер у свом развоју имају два карактеристична стадијума - ларвени и адултни). Међутим, одрасли протеус задржава особине ларве, рецимо, шкрге. Ову појаву стручњаци називају неотенијом, па је и по томе човечија рибица нешто посебно. Полно је зрела тек након четрнаесте године, а њен животни век процењује се на невероватних сто година! Храни се рачићима, црвићима и другим ситним животињама које живе у пећинским водама. Храну налази помоћу чула мириса. Има развијено и чуло укуса. Нарочит метаболизам који им омогућава да издрже без хране изузетно дуго, чак годинама, веома је заинтересовао стручњаке.

Помоћу слабо развијених удова човечија рибица може да се креће по тлу, док веће раздаљине преваљује змијоликим кретањем. Може и да се укопава и креће чак и кроз меку и муљевиту подлогу. Пошто код ових животиња чуло вида нема улогу, изоштрена су друга чула која јој омогућавају сналажење у вечитом мраку. На телу има чуло осетљиво на струјање воде (исту улогу има и бочна линија код риба), посебни сензори у унутрашњем уху одговорни су за равнотежу и за слух, а има и електрорецепторе и чуло мириса. Електрорецептори се налазе на врху њушке у такозваним ампуларним органима. Помоћу њих могу да осете електрична поља у води, а вероватно их користе и за међусобно општење, за налажење плена и оријентацију приликом миграције.

Човечије рибице су прилично друштвене, тако да се велики број јединки скрива на истом месту, приљубљене једна уз другу. Међутим, у време парења мања група мужјака заузима одређен простор и заједнички га брани од насртаја других мужјака. Парење ових тајанствених животиња у вештачким условима описао је 1962. године биолог Волфганг Бриеглеб из Минхена. Оно започиње свадбеним плесом мужјака, понекад чак и без присуства женке. Претпоставља се да мужјак може да осети мирисну супстанцу коју излучује зрела женка, упркос чињеници што је она далеко од њега. Након „свадбених обреда” женка прилепљује уз своју клоаку пакетић семена који је избацио мужјак. Животиње се обично паре више пута у току неколико часова.

Научници су на разне начине покушавали да утврде који је природан начин размножавања човечије рибице, из јаја или живородно. Резултати огледа др Крамера из Беча указивали су на то да на температури испод 15 степени Целзијуса женке увек рађају само два жива младунчета и то се сматрало за нормалан начин размножавања, пошто је температура у пећинама увек нижа, а да само на температури вишој од 15 степени Целзијуса женка полаже јаја. Ове закључке временом су побили налази јаја човечијих рибица у природним условима и на температурама испод 15 степени Целзијуса. Размножавање ових животиња у природним условима још је прекривено велом тајни. За сада се ипак зна да женке почињу да полажу јаја неколико дана након парења, а затим у више наврата током три недеље. Јаја лепе с доње стране пљоснатог камења. Женка пази јаја док се младунци не излегу. Развитак ембриона траје од 90 до 130 дана. Ларве које се излегу велике су око 22 милиметра, њихова леђа прилично су пигментисана, на предњим удовима имају три прста, док на задњим немају прсте. Након три месеца млади добијају изглед зрелих јединки.

У народу је широко распрострањена заблуда да човечија рибица не може да преживи високе температуре и да је Сунчева светлост кобна по њу. У лабораторијским условима опстају на температурама близу тачке смрзавања, као и на 30 степени Целзијуса. Кад се изложе дневној светлости, животиње се у почетку веома узнемире, пошто им је читаво тело осетљиво на светлосне надражаје, успаничено пливају и покушавају да изађу из воде, али се смире након прилагођавања и понашају се као да су поново у потпуном мраку. Под утицајем светлости, боја тела им постаје сивомрка или чак потпуно црна, а након што се врате у мрак, поново добијају бледу боју.

Човечија рибица нема природног непријатеља, ако не рачунамо човека. Неке пећине у којима живи протеус дуго су биле изложене великом туристичком притиску. Животиње су хватане ради показивања туристима, чак су и продаване. Оне су данас под строгом заштитом, налазе се и на CITES листи (CITES - конвенција која се бави међународном трговином угрожених врста) која забрањује трговину овим животињама. Упркос положају строго заштићене врсте, њихова бројност знатно је опала. Покушај убацивања ове врсте у друге, наизглед одговарајуће, пећине није био успешан. Човечије рибице добро подносе мањак кисеоника у води, јер, по потреби, плућа могу да преузимају већу функцију, али су веома осетљиве на промену количине соли и на загађивање вода. Отпад, углавном с површине, доспева у подземне водотокове, а део тог материјала је отрован и погубан за живи свет у тим водама. У великом броју пећина живе ендемичне врсте, то јест врсте које се могу наћи само на малом, ограниченом простору, понекад искључиво у тој пећини. Њихово истребљење значи и губитак драгоценог природног блага, осиромашење природне разноврсности света.

Године 1986. објављена је запањујућа вест - пронађен је један примерак црне човечије рибице у Добличином извору у Белој крајини (Словенија). Вест није у великој мери изненадила биологе, пошто је у тим круговима било познато да светла човечија рибица потамни на дневној светлости. Осим тога, тај један једини тамни примерак могао је бити и резултат неке мутације. Стручњаци су се одмах дали у потрагу за још неким примерцима. У Добличици нису били срећне руке, међутим, нашли су нови, богатији локалитет на подручју Беле крајине и дошли до још неколико црних примерака. Утврдили су да се ради о посебној подврсти човечије рибице која се знатно разликује од оних непигментисаних. Тамни примерци имају боље развијене, готово нормалне очи. Осим упадљиво различите боје, разликују се и по неким жлездама у кожи, као и по облику тела. Црна човечија рибица има краћу главу и удове, има мање зуба. Постоје разлике и у грађи ове две подврсте.