„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум

и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује

не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”

Увод у ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА требало би да буде отприлике ово:

Овде ће - то је моја намера - на десетинама и десетинама страница бити говора о стотинама речи, можда и више, али боље да то оставимо срећи и случају, јер од њих и тако све највише зависи.

Можда ће се некоме овај мој покушај да изразим оно што сам осетио или помислио у сусрету и ближем додиру са неким речима учинити јаловим и произвољним послом доконог писца; можда. Можда се читаочева осећања и мишљења о речима које сам изабрао неће подударати са мојима. Можда ће асоцијације које су оне изазвале у мени бити читаоцу несхватљиве и изгледати неосноване. Бојим се да је то не само могућно него и вероватно. Али, све ако и буде тако, ја не сматрам овај посао потпуно изгубљеним ни узалудним, или бар не више него што су то остали моји радови. Уколико ове речи у вама не изазову иста или слична осећања, ви можете потражити друге речи са којима ћете моћи играти своју игру. Главно је да се покаже да је игра могућа.

У сваком случају, молим читаоца да овде не тражи ни лингвистике ни филозофије; ништа до записе једног песника о његовим сусретима са речима.

БЕО, БЕЛА, БЕЛО - лепа и тајанствена реч са више значења. Пун је народни говор те речи у разним значењима, као и митологија, поезија, географија, и ботаника и зоологија. Бели свет, бели дан, бели цар, беле пчеле, бела застава, бела магија, на белом хлебу, бели удовац, „белорука Јунона”, бела врана, белоушка, бели бор, бели слез, Белић, Бељански, Белогрлић, Белобрк, Белостенец, Бјелопавлић, Бели Нил, Бела Црква, Бијело Поље, Бела Паланка и можда стотине таквих места у свету, све до овог нашег Београда који је нашао места и у Прешерновој поезији. („Ни близу, ни близу до беле Турчије кјер в Донаво Сава се бистра излије.”)

Реч вишеструког смисла и великог домашаја испунила је, ево, целу једну белу страницу и испунила би можда још много простора, а не би могла да обухвати ни приближно све варијанте, ни да објасни своје вишеструко значење, ни означи свој крајњи домашај. Стајала би и даље пред нама, светла, моћна, звучна и блештава, а нејасна и тешко објашњива: бео, бела, бело. Али сећања и асоцијације иду даље и у неочекиваном правцу.

По чудној логици нашег сећања, мени се у овом тренутку, у вези са овом речју, јавља лик прецветале лепотице Циганке са Чубуре. Било је то пре много година, а као да је сада гледам пред собом.

Седимо у полумрачној крчми поред кафе и ракије. Она је малко нагнута, загледана у своју чашицу. Остарела је пре времена; једино што је на њој остало неокрњено, то су бели чврсти зуби који повремено блесну док ми са заносом и сузама прича о свом првом љубавнику и о трагедији у којој га је изгубила.

- А волела сам га, господине! Јаооо, волела сам га као белог бога!

Ту се негде, као на заталасаном биоскопском платну, губи и гасне и ова чудна реч са свим својим значењима.

Уранила Косовка девојка,
уранила рано у недељу,
у недељу прије јарка сунца
засукала бијеле рукаве,
засукала до бијели лаката
на плећима носи леба бела
у рукама два златна кондира.

Овде све сија и блешти од белина разних тонова и различитог порекла. Нису бели само рукави, лакти ни хлебац, него неки бели сјај као да се шири од „девојке”, од „недеље”, „јарког сунца” и „златних кондира”. Та белина није само физичке природе, она као да избија из целог овог свечаног девојачког похода на узвишену хуманитарну мисију спасавања рањеника.

Забележи и запамти реч чудесног смисла и богатог звука дангуба.

Да ли и вама, као мени, изгледа занимљива, звучна и лепа реч дангуба - дангубити?

У њој има, како се мени чини, и нечег моралистички прекорног и мргодног и, у исто време, нечег ведрог, насмејаног и прпошног, нечег романтичног.

Опет сам забележио једну од оних дивних и ређих речи које нас изненаде и обрадују као необичан минерал или редак цвет поред пута.

Неки дан је то била дангуба, а данас је реч: скрасити се, богата и многострука смислом и звуком, и лепа као и она прва.

Али поред речи које ме тако повремено озаре, обрадују и надахну, има и таквих које ме погоде као ударац из таме, забрину и растуже, и одведу моје мисли на зла беспућа која ником не желим. Такве су, на пример, речи: смицалица, колега, промашај. Наводим само три, али то не значи да их нема још приличан број.

Разгалити (се), разгалина - код тих речи увек угледам површине модрог неба међу размакнутим белим облацима.

За спарних летњих дана, на вашарима у Босни, орила се вика бозаџија: „Ево ладна, разгаљује!”

Добра реч.

Од једног новинара у Сарајеву.

- Шта има од Сарајева до Илиџе, пет-шест километара. Препишај хода!

„У Великој Британији пропала акција антипушења.”

(„Ослобођење”, Сарајево 26. јун 1973.)

Партизани траже од сељака да их у зимској ноћи проведе кроз забачен крај и да им покаже пут. Он се брани и моли да га не крећу од куће.

- Немојте мене, молим вас!

Не смијем се ја у то упуштати и нисам ја за тог посла.

Ја сам један испрепадан човјек.

хистерисати - „он се љути, он праска, хистерише...”

(Прочитао у тексту једног синопсиса у Београду)

ватрирати - „... кад он скочи и ватрира на њега”, у значењу напасти кога, осути ватру на кога, наравно речима.

(Чуо у Бањој Луци 1959. год.)

тањич - кажу за празно зрно у Бијелом Пољу.

блећак - за блесава човека (Столац).

провладин - антивладин - две наказне речи кованице из наше штампе „Провладин лист ‘Насион’ објавио је...”

„...учинити своје честитанце”

(Аница, сестра Руђера Бошковића)

„Битка може сваког часа поново избити”

(„Ослобођење”, Сарајево, 28. новембар 1973.)

На изложби одгајивача птица у Сарајеву, у новембру 1973. године, били су изложени и „голубови превртанери” тј. превртачи или како се каже у Београду, превртанци.

„У вријеме када је белгијска каравела ударила у бријег код Тангера, над читавим подручјем владало је невријеме.”

(„Ослобођење”, 24. децембар 1973.)

„Широм царства, упоредо, требало је да о везиру, великом узалуднику, сведоче не само његове грађевине, за вечност зидане, него и задужбинска добра...”

(Р. Самарџић, „Мехмед Соколовић”, стр. 527)

„Родило је, вала, родило, да се унијети неће моћи”, каже један сељак из Босне.

У старом Београду, око 1852. године, тзв. „цубок” звао се нашом речју домерак, а додавати такав комадић кости или лошијег меса звало се „намеравати”.

У Лици се то звало привага.

(В. П. Скок, „Речник”)

Аутомобил-дизалица за дизање непрописно паркираних кола народ у Београду прозвао „паук”, а шатровци га зову „дизајнери”.

Алица - према Вуковом „Рјечнику” зове се рана трешња у Мостару.

Ал (тур.-перс.) = јаркоцрвен

Ова звучна реч источњачког порекла, а са нашим наставком, подсећа на неочекивану велику радост која је једног пролећа, у предвечерје, истрчала пред нас на сеоски пут кад смо је најмање очекивали.

мирник („а чинићу као мирник, а не као акузатор...”) означава човека који умирује, а не оптужује никог.

(Руђер Бошковић)

Ни узми ни подај... У БиХ тако означавају велику сличност.

Снебивати се. Ето једне речи са којом човек може сатима, данима да се дружи и разговара, да је окреће и обрће, да је испитује и преиспитује, а да ипак не буде у могућности да из свега тога изведе неки стваран и паметан закључак.

У питању је овде предметак (префикс). Ево како:

Нису сви наши људи ни гори ни бољи од осталог света, али невоља је у томе што се у међусобним односима и пословима недовољно договарају, што више разговарају него што преговарају и уговарају, а после, кад виде да им договорени посао не одговара и када међу њима настану неспоразуми и спорови, превише поговарају, приговарају и оговарају; изговарају се или настоје да једни друге подговоре или надговоре. Па онда није чудо што о чистим и разумним односима не може бити говора.

Верујем да овде нису набројани сви префикси који могу да дају или да одузму смисао глаголу говорити.

Постоји, на пример, глагол разговорити у значењу: утешити кога разговором у његовој невољи или жалости. Затим заговарати (неку ствар, неку идеју) итд.

Чуваркућа - „...прадеда Тодор Младеновић, поодавно замакао у осму деценију и зато одређен за чуваркућу”.

(Биљку Sempevevirum tectorum L.{Dachhauswurz}, која се сади на улазу у кућу, на крову или на капији, јер се верује да чува ту кућу од сваког зла, у Босни и у другим нашим крајевима народ назива чуваркућа - чувакућа.)

Одахнути, добра реч, богата вишеструким значењем као и све сличне сложенице истог корена. На пример предахнути, што за мене врло често означава зелену и златну а осветљену површину за одмор између два појаса таме. Или уздахнути, необична и неодређена, а тако добро позната функција људских плућа у вези са несталним током наших осећања и променљивом судбином која нас прати. Она није само сталан реквизит старинских лирских излива него и неизбежан пратилац свих који жале за нечим што је било па неповратно прошло, или није никад било ни могло бити, а ипак је предмет жеља појединаца и нараштаја. Или чудесни двопрег од речи: удахнути - издахнути које означавају процес дисања, основ и погонску снагу нашег и сваког другог живота живих бића. А затим оно друго, судбоносно издахнути, са трагичним значењем, које мења све из основа и означава крај свега што сада јесмо и што, као такви, можемо да осетимо, видимо, предвидимо, знамо или наслутимо.