У средњем току река Доуро провлачи се између брда северног Португала, кроз некада кршевит предео данас људском руком претворен у непрегледни виноград. Унеско је виногорје Доура уврстио у светску културну баштину. У образложењу овог високог признања стоји: „Стари земљопоседници из Високог Доура производе вино већ око 2000 година. Од 17. века најзначајнији производ области, порто, познат је широм света по квалитету. Вековна традиција узгајања винове лозе произвела је културни предео изузетне лепоте који одражава технолошку, социолошку и економску еволуцију.”

Географија подручја Доуро је особита: област је заштићена од влаге океана високим планинама, па је микроклима посебна - изразито топла и сува док је тло посна мешавина жуте земље и црног камена који дању упија топлоту сунца а ноћу је исијава. Предео је стрм, те су људи вековима стварали терасе подзидане каменим зидовима и на њима садили винову лозу. Ту и тамо још се може видети како је овај крај изгледао пре обрађивања и тек онда постаје јасно зашто се светска културна организација одлучила да винограде Доура заштити и призна њихову посебност. Виногради око реке Доура посебни су и зато што се само од њиховог грожђа прави порто.

Порто је вино с педигреом, племић међу винима. То је појачано вино - напитак од грожђа с високим садржајем шећера и алкохола. Његово географско порекло строго је надзирано и ако би неки произвођач покушао да порто направи од грожђа из неког другог краја, не би му гинула велика казна, можда чак и затворска, јер Португалци веома озбиљно схватају свој најпознатији производ. Додуше, имитације порта праве се одавно у разним виногорјима широм света - било их је у Француској, Немачкој, у Јужној Африци, Аустралији, чак и у Азербејџану... и неки произвођачи чак су се усудили да свој производ назову порто. Португал је онда, баш као и Француска у случају шампањца, повео читаву битку пред међународним судовима све док није потврђено правило да само вина направљена у Доуру могу носити назив порто. Поступак може да буде исти, но реч порто не сме да се појави на етикети ни у једном облику.

У области Доура грожђе се узгајало и правило вино још у римско време. Порто су, каже легенда, измислили калуђери у манастиру у близини реке Доуро још у 15. веку. У 17. веку Енглези, којима клима не дозвољава узгој грожђа и који су одувек пили француска вина, заратили су с Французима. Бродови који су из Бургундије довозили бурад с вином у Британију, због рата су кренули ка Португалу и њиховим винима. Али, пут преко мора био је дуг и стоно вино је током путовања често губило на квалитету или се чак кварило. Како је за разлику од стоног вина порто отпоран на оксидирајућа својства ваздуха, путовања нису утицала на његова својства. Јако и слатко вино које су открили на северу Португала и које су Португалци звали а и данас зову племенитим вином, Енглези су назвали порт, по луци Порто. Тако су сплетом околности енглеске винопије откриле чари овог пића и већ у 18. веку порто је масовно почео да се извози. Друга легенда о настанку порта вели да су сами Енглези дошли на замисао да вино мешају с ракијом. Шта је тачно, вероватно никада нећемо сазнати.

У историји порта најзначајнију улогу имао је португалски премијер из осамнаестог века, строги и сурови али крајње предузимљиви маркиз од Помбала. Схвативши важност овог извора прихода за своју земљу, он је још 1756. године наредио да се обележе границе области у којој може да се производи порто. По брдима су пободени камени знакови и само од грожђа које је родило у области означеној Помбаловим камењем могао је да се прави порто. Занимљиво је да је то била потпуно нова, револуционарна замисао, те је Доуро најстарије обележено винородно подручје на свету. Како су се у то доба у долини Доура гајиле и друге пољопривредне културе, маслине и воће, маркиз је претњом затвором нагнао ондашње племиће да засаде винограде и почну да праве вино.

Свако вино је ферментирани сок од грожђа. Упрошћено, шира ври под утицајем микроорганизама и кад је врење готово, дакле, кад се сав шећер претворио у алкохол, вино је готово. Порто се одувек производи на сличан начин. Грожђе (али само оно с географским пореклом које је због климе веома, веома слатко!) бере се преко дана и убацује у посебне гранитне базене, а ноћу се гази и муља уз пригодне народне песме и игре. Грожђе беру и мушкарци и жене, али га газе само мушке ноге јер предање вели да се од женских стопала вино поквари. Прави разлог вероватно лежи у чињеници да је гажење грожђа изузетно напоран посао, посебно за оне који су претходни дан провели у берби. Огромне количине вина које се данас производе не допуштају да се вино прави на стари начин, па се грожђе већином муља савременим машинама. Ипак, верује се да још није измишљена машина која грожђе муља тако добро као босо људско стопало које не ломи семенке, које кад се поломе дају вину горак укус, али гњечи кожице и из њих цеди боју и ароме. Измуљано грожђе остави се да ври заједно с кожицама које му дају боју. Кад мерни уређаји покажу да је пола шећера врењем променило хемијску формулу и постало алкохол, вино се хитно истаче у велику бурад и у њега се додаје одређена количина љуте лозове ракије. Та ракија, која треба да буде четвртина запремине вина, умртви квасац и заустави врење. Тим поступком добија се напитак с високим садржајем грожђаног шећера и алкохола. Ипак, такво вино не може одмах да се пије јер млад порто нема пријатан укус. Да би се два састојка (шећер и алкохол) „венчали”, потребно је да вино одстоји, остари. Зато се и за људе који лепо старе, који су с годинама све наочитији, каже да су „као порто”. Тек пошто протекне време, које може да буде од неколико година до неколико векова, порто се пије. Какав ће порто да буде највише зависи од тога како је вино старило.

Постоје различите врсте порта. Тауни је порто који је одлежао у мањим бурадима док није добро оксидирао. С временом, док лежи у храстовини, црвени порто губи боју а бели је добија, те се боја таунија креће од боје меда, ћилибара до боје вискија или коњака. Тауни је најчешће мешавина вина из разних година, јер се у буре стално долива ново вино пошто старо испарава око пет одсто годишње. За тај губитак се каже да је данак ђаволу. Доливања нема уколико је реч о вину од једне бербе. Ако на боци овог вина није назначена година бербе, реч је о порту који је у храстовој буради провео не мање од седам година. Ту важи правило - што старији то бољи и, наравно, скупљи. Овај порто углавном има укус и ароме сувог воћа и меда.

Руби је црвени порто који зри у огромној буради. Како има мало додира с дрветом и с ваздухом, овај порто задржава свеж воћни, млад укус и арому. Руби се флашира млад и остаје да зри у боци.

Бели порто прави се само од белог грожђа и једини је порто код кога се прави разлика по слаткоћи. Постоје суви, полусуви и слатки бели порто, мада је и такозвани суви прилично сладак. Обично се служи као аперитив, расхлађен. Њега су наводно највише волели Романови, па је у царској Русији ушао у моду те се ово вино најбоље продавало баш тамо, све до пропасти царства.

Како било, порто не може да престари. За њега важи она митска тврдња - што старији то бољи. То, иначе, не важи за стона вина која с годинама добијају на вредности и квалитету све док у једном тренутку, који варира од вина до вина, не почну да се кваре.

Порто у боци ствара талог, зато се пре служења прелије у другу стаклену боцу. Пије се из чашица за ликер које су мале, и по висини и по запремини око пола чаше за бело вино, а имају облик мале полуотворене лале.

Код веома старог порта врло је вероватно да је чеп натруо и постоји могућност да се приликом отварања измрви и поквари вино. А стари порто може да буде веома скуп. Зато се у таквим случајевима боца отвара тако што се посебна клешта загреју до усијања, њима се обухвати грло боце испод чепа, стакло се поломи а вино се прелије у посебну чашу.

Порто се не пије уз оброк већ пре јела, као аперитив (посебно бели), и после оброка, као дигестив (остале врсте). Ко је намерио да попије више од чашицу или две, боље да изабере неко друго пиће јер није добро напити се од порта. У финијим енглеским (и другим) кућама порто је неизбежан део божићне вечере. А пије се и другим данима, уз кафу, уз колаче - посебно добро иде уз чоколадне торте. Диње и брескве најпознатије су воћно друштво порту, а посебно се добро слаже са сиром - Енглези би ту изабрали стилтон (отуда познати божићни поклон - боца порта и колут стилтона), Французи рокфор, но може с било којим јачим сиром.