Јутро је, и један седмогодишњи дечак, тиши и уреднији од остале деце, полази у школу. Његова густа, тамна коса се сјаји и беспрекорно је почешљана, на раздељак. Испред приземне камене куће, с баштом у којој доцветавају руже, тетка Ана му пажљиво намешта белу крагну кошуље, љубећи га у бледуњав образ:

- Сине Иво, не нагињи се преко ограде ћуприје и не гледај у Дрину да ти се не заманта!

Одсутног погледа, малишан ћутке клима главом. Али, ускоро сасвим заборавља теткино брижно упозорење: пред његовим широм отвореним очима указује се у измаглици и тишини он, везиров мост, у својој задивљујућој величини, складу, чврстини и лепоти, „као чудна арабеска на зеленој води међу тамним брдима”. Приближава му се без даха, поново опчињен свиме што та величанствена грађевина изазива у његовом телу, мислима и машти.

На средини моста дечак прилази огради „широкој свега три педља”. Срце му куца све јаче. Не чује дозивање другова да пожури. Наслања се длановима на глатки камен и надноси главу над омамљујући понор испод себе.

Занемео, полуотворених уста, загледа се у смарагдну воду која тајновито шуми и пени се дубоко испод непокретних стопала. И опет осећа ону чудесну, чак пријатну језу дуж кичме. Неколико тренутака касније чини му се да непомично стоје и река, и њене обале, и околна брда, а да он језди на мосту као на палуби огромне лађе, све брже и све заносније. Тргне се, схватајући да је то само слатка и опасна варка. Потрчи за друговима. У то јесење јутро 1899. године његове увек чисте ципеле звонко одјекују по древном камену ћуприје.

Пет година раније, после напорног путовања, стиже из Сарајева у Вишеград двадесетдвогодишња удовица Катарина Андрић. Са собом доводи двогодишњег јединца Ивана. (Одрастајући, тај замишљени дечак ће безуспешно покушавати да се сети оног непоновљивог часа кад је први пут угледао ћуприју и кад је њом прешао од једне до друге обале застрашујуће Дрине. Такође, у осами, узалуд призива очев незнани лик...)

Из прича о породици, највише од тетке Ане и мајке Кате, а доцније и из оскудних докумената, он полако спознаје опору истину о себи и својим прецима. Сазнаје да, сем ове скрајнуте вишеградске касабе, постоје, у некој магловитој даљини, и вароши по имену Травник и Сарајево.

У Матици рођених травничке жупе стоји уредно записано да је 9. октобра 1892. године, као законито дете Антуна и Катарине Андрић, девојачко Перић, рођен син Иван. Истог дана дете је и крштено. Мање је познато да се овај судбоносни догађај збио управо у Травнику готово случајно. Наиме, Ката Андрић је, највероватније, била у посети својој родбини у Доцу, надомак Травника, и ту је родила будућег писца по коме ће се овај град везира и конзула прочути диљем света. (Много година касније, захвални Травничани су кућу у којој је, наводно, рођен, преуредили у спомен-музеј. Кад су га питали да ли би ТО могла да буде његова родна кућа, тада осамдесетогодишњи Андрић је одговорио на свој начин, мудро и речито с мало речи: „Човек мора негде да се роди.”)

Стицајем околности, а и по својој жељи, он никада није имао сопствени стан или кућу. Међутим, као гимназијалац, сироче и подстанар, често би стајао замишљен пред великом кућом старе босанске градње у центру Сарајева, недалеко од дрвеног моста Ћумурија на Миљацки. Као и свака времешна кућа, кад увелико надживи многе који су се давно рађали, живели и умирали под њеним оронулим кровом, и она је својим црвоточним вратима занавек затворила повест о једној некада бројној и познатој породици. Били су то Андрићи.

Старином Сарајлије, они се дуго баве израдом млинова за кафу, оном фином рукотворином која захтева и вешту кујунџијску руку и око склоно лепоти. Занат се преноси из нараштаја у нараштај, али то поштовано наслеђе има и опаког пратиоца - туберкулозу. Моћнија до сваког тада познатог лека, сушица, јевтика или грудобоља, како народ ту болест још назива, хара овом породицом упорно и немилосрдно: вену деца и девојке, мушкарци умиру у најбољим годинама. Сушица 1894. године односи и Ивиног оца Антуна, у тридесет другој години. Од његове петорице браће и исто толико сестара, лоза Андрића своди се само на поменуту Ану. И, наравно, малог Иву. (Ова породична зла коб неће у младости мимоићи ни њега, поготово у тамници. „То је последњи члан наше породице”, каже он у једном писму из Марсеља у зиму 1927. године поводом смрти вољене тетке Ане. „Т.ј. управо последњи сам ја. Више немам никог од својих. Ни куда ни коме.”)

Поред туберкулозе наилазе и друге недаће: Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину, устаљено друштво и односи у њему драматично се мењају, занати замиру, добростојеће занатлије нагло пропадају. Антун Андрић, и сам кујунџија, с муком налази ухлебље као „подворник код правосуђа”. Породица је „доласком Аустроугарске (1879) осиромашила и убрзо изумрла”, штуро ће записати Иво Андрић. Слична судбина погађа ионако сиромашне Пејиће, његову родбину по мајци, дрводеље из сарајевског насеља Бистрик.

Породична кућа у Сарајеву продата је још 1886. године, шест година пре Андрићевог рођења. Самохрана удовица Катарина Андрић, без игде икога и с маленим дететом, упућује се на мужевљеву сестру Ану у Вишеграду која није имала деце. Тетка Ана с пуно љубави прихвата „свог Иву”, мајка се враћа у Сарајево да ради заморни посао ткаље у фабрици ћилима, а дечак остаје у сени везирове ћуприје, на својим „вишеградским стазама”.

А слика о Вишеграду Андрићевог раног детињства је туробна и сива као његови дрвени кровови испод којих једнолично животари свега хиљаду и по становника. То је једна од многих и међусобно тако сличних турских касаба: у чаршији уских и прљавих сокака чуче неугледне куће и мрачни дућани с ћепенцима, све трошно и несигурне грађе. Радости је мало, зебње и бриге много више. Увесељава их једнооки и јадни Ћоркан, кога ће Андрић добро запамтити и касније оживети у свом делу. Четворогодишњи дечак је очевидац и страшног поводња, поплаве, у новембру 1896. године кад набујала и подивљала Дрина односи готово сву чаршију. После неких пола века он ће у чувеном роману о Вишеграду и везировој ћуприји написати и ово:

„Тада су први и последњи пут у животу видели и своју касабу без моста. Површина воде дигла се за читавих десетак метара, тако да су се широки и високи лукови запушили и вода се преливала преко моста који је ишчезао под њом.”

Река се ускоро повлачи, остављајући за собом невиђену пустош, која запањеном дечаку изгледа још ужаснија.

Тих, знатижељан и бистрог ума, мали Иво целог детињства прислушкује и памти разговоре старијих: у теткиној кући, на чаршијским сокацима, испред дућана и, наравно, на самом мосту. Тако заувек крочи у свет приповедања и легенде, разних веровања и колективног сећања. Детињства су оскудна у забаченој, пограничној касаби која силном бечком царству служи и за то да у њену глувоћу и мртвило протера немирне и непокорне, преступнике и пустолове.

Слушајући, дакле, озбиљне разговоре, повремено би чуо узречицу да нешто трајно и остварено с много напора „остаде као на Дрини ћуприја”. Њен други део постаће наслов романа у коме пише:

„Тако се на капији, између неба, реке и брда, нараштај за нараштајем учио да не жали преко мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна филозофија касабе: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто ‘као на Дрини ћуприја’.”

Те слике с путовања по вишеградским стазама, виђене очима зачуђеног дечака који нема ни десет година, настављају у сећању своје живо и дуго трајање. Замишљен над тајном лепоте, дуговечности и значења што је у себи носе мостови, Андрић 1933. године објављује у „Политици” истоимени текст, напомињући да „од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова”.

Својеврсне мостове топлине и љубави изградиће у Андрићевом детињству и тетка Ана, кућна помоћница Хајкуна Хрељић, први учитељ Љубомир Поповић и, наравно, мајка Катарина.

Присећајући се тих далеких година на размеђи 19. и 20. века, Хајкуна је казивала да се њен мали и мили штићеник често повлачио у собу и да је, кад је време било лепо, излазио у башту с књигом. Она га је сачекивала у близини школе, поштујући упутство тетке Ане: „Узми га, Хајко, за руку и не пуштај га док не пређете мост!” Иво, тврдила је, никако није могао да му се начуди и надиви.

Више од обичног дивљења дечак је осећао према једној личности која ће такође обележити не само вишеградске године његовог детињства. То је учитељ Љубомир Поповић.

Ти летњи дани или они око празника кад је мајка с њим у Вишеграду, за Иву су другачији, свечанији од осталих. У међувремену, теше га њена писма невешто исписана руком ткаље ћилима... Заједно ће да буду од 1903. године кад једанаестогодишњи Иво завршава основну школу и уписује Велику сарајевску гимназију, једину установу те врсте у целој Босни. Напустиће Вишеград, ушушкану кућу тетке Ане и тече Ивана, Дрину и ћуприју, учитеља Љубомира, школске другове... Али, и даље ће, годинама, чак и кад буде дипломата у европским метрополама, често долазити у варош свог детињства, све до смрти тече Ивана 1924. и тетке Ане 1927. године, која ће доживети да „њен Иво” постане академик. Он ће да им подигне и надгробне споменике, називајући их у епитафима „помајком” и „поочимом”. И неку годину касније записаће: „Целог века се после лечимо од тог детињства.”

Иако је од тада прошао један век, школски дневник са оценама гимназијалца Иве Андрића је сачуван. Оно што је у њему записано о овом ученику, најславнијем у више од 120 година дугој историји те школе, може да послужи као утеха и оправдање лошијим ђацима: ето, и један ТАКАВ уметник, интелектуалац и човек, изузетно савестан и уредан како у стварању, тако у личном животу, који је непрестано стремио ка савршенству делања и постојања, није, како би се по свему очекивало, био онај сјајни, свезнајући одликаш, пример за све, ђак генерације. Напротив, његове гимназијске оцене клизе ка граници пуке пролазности: из српскохрватског, латинског и немачког језика најчешће има оцене „добар”, а из грчког, историје, математике и физике „довољан”. Владање се описује као „добро” или „прилично”, а у рубрици „марљивост” стоји „нестална”. И не само то: Андрић је био и понављач.

Предмет који му нарочито загорчава гимназијске дане је математика. Чак четири пута пада на поправни из тог предмета, да би због њега понављао шести разред у школској 1908/9. години. И опет поправни, опет математика.

„У то доба”, сећао се, „пустио сам косу, читао песме и нисам превише марио за школу. Тако сам на крају изгубио годину. Када сам дошао на распуст у Вишеград и рекао течи шта ми се десило, он ме упитао: ‘Па зар си ти гори од свих?’ То ме највише погодило...”

Добри теча Иван! Јер, пошто Иво због лошег успеха сасвим губи тако драгоцену стипендију, бригу о њему до краја школовања води Иван Матковшик који се у дневнику наводи као „старатељ”.

Следећи своја занимања и немире, у по свему тешком и неизвесном времену, упорни Андрић сасвим самостално стиче изузетно знање, нарочито страних језика и књижевности, неупоредиво веће него што показују осредње оцене. (Туберкулоза, то погубно и једино породично наслеђе, јавља се већ у четвртом разреду, у четрнаестој години. Прати је 119 изостанака из школе. Оскудица... Драма насилног припајања Босне и Херцеговине и њене последице бурно захвата управо његов нараштај.)

Већ на почетку гимназије, с 12-13 година, чита „Дон Кихота” на немачком, три године касније Виктора Игоа у оригиналу, а потом и дела на словеначком, грчком и латинском. Ако би га строги професор немачког, који је од ђака захтевао да напамет знају Гетеа и Хајнеа, питао за неку реч, Иво би понудио чак пет синонима, али не и тражену! (Андрић је био истински полиглота: мање или више течно, знао је десетак језика. Док 1914. и 1915. године робија у мариборској тамници, помно изучава граматику енглеског и - финског. Некадашњи „двојкаш” из историје стиче у Грацу 1924. године, са одличним успехом, звање доктора управо из те науке.)

Година 1911. нарочито је значајна не само за Иву Андрића, већ и за нашу књижевност. Тада се у утицајном часопису „Босанска вила” појављују две његове лирске песме и то су први објављени радови будућег нобеловца. Већ тада се међу сарајевским литератама име деветнаестогодишњег гимназијалца изговара с поштовањем.

Међутим, тих узаврелих година пред Први светски рат његово име је незаобилазно и у другим, не само лирским круговима. Као ученик седмог разреда, те, 1911, године, Андрић постаје вођа уједињене Југословенске напредне омладине. И он и његови другови свесни су да улазе у историју. У фебруару 1912. године уследиле су дводневне крваве демонстрације због мађаризације Хрватске: спаљује се мађарска застава, пева „Хеј, Словени”, полиција на коњима насрће сабљама на голобраде демонстранте, пуца. „...Као гимназиста бомбардовах, с хиљадама, камењем магистарске прозоре и у један незабораван сумрак придржавах, док нада мном звиждаху жандарски меци, младог радника, који је умирао без гласа и с крвавом пеном на уснама”, записаће Андрић.

Због учествовања у овим догађајима власт неке ђаке искључује из школе. (Међу њима је и осамнаестогодишњи Гаврило Принцип, ученик шестог разреда.) Да би наставили школовање, расуће се на разне стране. Али, пре растанка, 29. маја 1912. године, како бележе сарајевске новине, „један друг је на железничкој станици одржао дирљив говор”. Слушајући га, многи од тих стотинак младих интелектуалаца и будућих револуционара разних вера, плачу. Говорник је Иво Андрић.

Два дана после он завршава четврти разред: успех „довољан”, владање „прилично”. Матуру, онај званични „испит зрелости”, полаже 24. јуна 1912. године. Две године и четири дана касније одјекнуће са обале Миљацке пуцњи Гаврила Принципа.

„Бледолик и нежан као девојка, пријатан и духовит, увек укусно обучен, финог, готово отменог понашања, образован и зналац језика тако да га неки већ виде као дипломату”, то је, према сведочењу пријатеља савременика двадесетогодишњи Иво Андрић кад у лето 1912. године напушта Сарајево.

Вест о атентату на Франца Фердинанда затећи ће га далеко, у Пољској, где студира филологију на славном Јагелонском универзитету у Кракову. Истог поподнева путује у земљу, чак без докумената, новца, најнужнијих ствари. Болестан и изнемогао, стиже пред поноћ средином јула 1914. године из Ријеке у Сплит бродом на чијем прамцу пише - „ВИШЕГРАД”. Полиција одмах почиње да га прати. Мучни и неизвесни дани пред рат: хапсе све сумњиве. На сам дан аустроугарске објаве рата Србији, 28. јула 1914. године, затворен је и Андрић. После двонедељног ужаса у мраку, смраду и влази злогласне сплитске тамнице, одведен је, опет бродом „ВИШЕГРАД”, до Ријеке, па у мариборску робијашницу. (Потписује се са „Иво Андрић сасвим биједан човјек”.) Без истраге и пресуде, а оптужен за велеиздају по закону из чак 1852. године, ту ће провести следећих седам месеци који ће обележити и његов живот и стваралаштво. Потом је, туберкулозан и с мишљу о скором крају, прогнан у - ТРАВНИК...

И после свега магловит новембарски дан над Сарајевом. Година 1945: свуда и на свему свежи трагови рата. Један човек, уредно зачешљане тек проседе косе, с наочарима, стоји загледан у оронулу босанску кућу у центру града надомак моста Ћумурија. Он је у сивомаслинастом мантилу. Испод свиленог шала назире се лептир-машна. У руци држи фини шешир. Његове црне ципеле су сјајне. Ускоро елегантним покретом ставља шешир на главу, потом руке у џепове. Благо погнуте главе полако се упућује ка насељу Бистрик. Нестаје у магли.