На левој обали Саве, у Срему, налази се велика мочвара, Обедска бара, чувена због разноврсних и многобројних птица мочварица. У ствари, Обедска бара је старо корито Саве - велика избочина коју је немирна река, променивши ток, одсекла па је настала такозвана мртваја у облику огромне потковице чије је чело окренуто северу.

Поред источног крака мочваре пружа се село Купиново у коме се налази стари манастир Светог Луке. По предању, њега је подигао деспот Ђурађ Бранковић средином 15. века. Километар од манастира, усред саме мочваре, уздижу се рушевине средњовековног града Купиника који су 1521. године разорили Турци.

Купиник су подигли Мађари 1388. године. Касније је припадао великом челнику Радичу Поступовићу, а потом и старом деспоту Ђурђу кога је ноћу 17. децембра 1455. године ту напала, ранила и заробила чета коњаника под командом мађарског великаша Михаља Силађија.

На крају је овај град постао престоница последњих српских деспота у Угарској, браће Ђурђа и Јована, синова деспота Стевана Слепог и унука старог деспота Ђурђа Бранковића.

Новембра 1485. године у Будим, главни град Угарске, стигла је жена Стевана Слепог деспотица Ангелина, са синовима Ђурђем и Јованом. Месец дана пре тога деспотица и њени синови били су у Инсбруку где се деспотичина кћи Марија венчала за једног од највећих велможа тог доба - Бонифација Палеолога Петог, маркиза од Монферата, и то у присуству самог немачког цара Фридриха Трећег.

Породица деспота Стевана Слепог дошла је у Будим на позив угарског краља Матије Корвина, сина Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанка), јер је од пада српске деспотовине, 1459. године, српски живаљ масовно прелазио преко Саве и Дунава и насељавао пусте јужне пределе Угарске: Славонију, Срем и Банат.

Мађари су радо примали Србе јер су они били бескомпромисни борци против Турака и сигурни заштитници њихових јужних граница. Као вођа Срба у Угарској нарочито се истакао Вук Гргуровић, син слепог Гргура, а унук деспота Ђурђа.

Са својим српским одредима Вук је често упадао на поробљена подручја и нападао Турке. Због његове неустрашивости и смелих подвига, народ га је прозвао Змај Огњени Вук. Међутим, у априлу 1485. године Вук је умро и Срби у Угарској остали су без вође.

Ангелина и њени синови годинама су се потуцали по страним земљама. Њеног мужа деспота Стевана Слепог, још пре пада деспотовине 1459. године, прогнала је из земље снаха деспотица Јелена. Стеван је отишао у Хрватску, а одатле преко Дубровника у Албанију, где се оженио Ангелином, кћерком Аријанита Колмена, рођака Ђурђа Кастриота Скендербега. Две године касније Стеван је са женом отишао у Млетке. У једном писму од 1. новембра 1476. године, Стеван препоручује своју жену и децу заштити Дубровачке републике.

Краљ Матија дао је Ангелини и њеним синовима на коришћење диван будимски мермерни дворац у Италијанској улици, некадашњу својину деспота Ђурђа. Указао је гостопримство Бранковићима не из неких племенитих побуда него зато што му је био потребан неко ко ће ратничке Србе држати на окупу, предочавајући им ослобођење њихове старе отаџбине.

Из једног краљевог писма од 1483. године види се да је само за последње четири године у Угарску избегло 200.000 Срба. Старији Ангелинин син Ђурђе, коме су тада биле 23 године, чинио се краљу прикладним за новог деспота. Овај наочити младић могао је, по Матијином мишљењу, да послужи као оруђе помоћу кога ће се чврсто држати Раци у Угарској, како су Мађари називали Србе.

Млади Ђурђе обрадовао се доласку у Будим, не због тога што ће у њему бити проглашен за деспота већ се надао да ће се уписати на универзитет који је краљ Матија основао пет година раније. Тада се у Будиму налазио читав низ италијанских уметника и научника које је краљ примамио великим наградама.

На пријемима и гозбама које је краљ Матија приредио у част будућег деспота Краљевине Рашке, млади Ђурђе сусрео се с Изабелом, рођаком Матијине жене краљице Беатриче, Италијанке из арагонске напуљске династије. Изабела је била узор античке лепоте. Међутим, убрзо су почели да се проносе гласови да њен смерни анђеоски лик и детиња љупкост нису у складу с њеним моралом.

За кратко време она је у Будиму измењала велики број љубавника. „Њој је занимљиво само оно што је ново”, тврдили су пакосници који нису имали задовољство да с њом проведу ноћ.

Отворена наклоност коју је Изабела од првог сусрета показивала према младом српском кнежевићу, створила му је доста непријатеља међу краљевим дворанима, а код његове мајке изазвала забринутост. Ђурђу то није сметало јер је свака његова мисао била посвећена Изабели. Ђурђев одани пријатељ, краљев библиотекар Уголети, омогућио је младима да се често састају у библиотеци.

Неколико дана пре Ђурђевог крунисања, у једној од раскошно уређених одаја краљевог двора, водио се разговор између краља Матије и Беатриче, његове жене.

- Зашто нашег штићеника не бисмо оженили вашом рођаком? - рекао је краљ. - Како сам обавештен, она га је потпуно залудела, али ни сама није равнодушна према младом Рацу за кога сам мислио да га одушевљавају само полице с књигама мог књижара Уголетија.

- Добра идеја, величанство! - одговорила му је краљица и наставила: - Венчати Ђурђа са Изабелом неће бити тешко, јер је он веома заљубљен у њу.

- Онда ћемо то лако извести. Само ме брине шта ће на то рећи његова мати која је сигурно преко српске властеле у Будиму обавештена о многим лакомисленим поступцима ваше рођаке овде и у Напуљу.

- То ја преузимам на себе, величанство - умирила га је краљица. - Уосталом, дугују нам захвалност за поклоњени Купиник и Сланкамен.

Скоро истовремено кад се овај разговор водио у краљевом двору, деспотица Ангелина примила је повељу краља Матије о поклону Купиника и Сланкамена.

- Видиш - обратила се деспотица Ђурђу - чему се могу надати изгнаници! Дају нам онај блатњави Купиник. То сада треба да буде престоница Србије уместо величанственог Смедерева или сјајног Београда!

Ђурђе, који је разгледао „Хронику Будензис”, прво дело штампано у Будиму 1473. године, одложи књигу.

- Али, мајко, ти све гледаш црно! Мада краљева дарежљивост није велика, ипак показује да нас цени.

Ангелина се тужно насмеши.

- Дете моје, цени он оних 30.000 ратника који се налазе на угарском тлу под стеговима деспотовине. Само, ко ће их водити? Ти ниси баш неки ратник.

Ђурађ приђе мајци и нежно је загрли.

- У праву си, мајко. Треба да их води Јован, а не ја. Знаш и сама какве је победе односио на витешким турнирима у Инсбруку. Поред тога, он се нада да Србија једног дана може да се ослободи ако се заједнички удари на Турке. Ја у то не верујем. Турци су толико јаки да ће ускоро заузети не само Београд већ и Будим који сада држи краљ Матија.

На ове речи деспотица се намршти и љутито одгурну сина.

- То значи да треба погнути главу пред несрећном судбином. Ти се још ниси ни родио кад су Турци покорили Србију. Не знаш за јад и покору које су они учинили, али знаш да су ти ослепили оца и стрица. Сличан си оцу који је постао изгнаник због неодлучности. Поред тога, како чујем, заволео си рођаку краљице Беатриче Изабелу, за коју кажу да је била свачија.

У очима деспотице појавише се сузе. Ђурђе клекну на колена и обасу јој руке пољупцима.

- Опрости, мајко! Можда ме сматраш кукавицом. Ја то нисам. Заклињем се да ћу потегнути мач кад год то затреба мом народу. Али, што се тиче Изабеле коју заиста волим, ниси у праву. То су само клевете наших непријатеља. Мајко, зар можеш посумњати у чедност таквог анђела?

Деспотица уздахну.

- Добро, сине, нека да бог да се варам.

На дан 1. фебруара 1486. године Ђурђе је у присуству краља Матије и све знатније српске и угарске властеле крунисан у цркви Светог Петра и Павла за деспота краљевине Рашке, Славоније, Срема и Баната. А затим се почело с припремама за одлазак у Купиник.

Два километра на север од данашњег Купинова, на левој страни Обедске баре, стоји црквица Свете Ангелине. До Другог светског рата на том месту налазила се истоимена црква од дрвета.

По предању, та црквица била је саграђена од делова галије којом су 16. фебруара 1486. године Дунавом и Савом из Будима у Купиник стигли деспотица Ангелина и њени синови. Они су са собом донели и тело деспота Стевана Слепог. Посмртни остаци овог несрећног изгнаника положени су тада у цркву Светог Луке, где су остали до краја 15. века.

Живот у Купинику није био ни приближно тако једноличан како се Ангелини у почетку чинило. Овај градић убрзо је постао средиште српског живља у јужној Угарској.

Некако у пролеће те исте године у Купиник је стигла Изабела под изговором да деспотици доноси краљеве и краљичине поруке. Деспотици се овај долазак није свидео, али Ђурђе је био срећан јер је после дужег времена опет видео Изабелу.

Свакодневно су одлазили на излете у околину, или су их мештани чамцем одвозили у лов на дивље патке и гуске.

Ђурђева љубав према Изабели распламсала се више него што се то могло и наслутити. Она му је узвраћала јер ни њена осећања нису била изазвана тренутном страшћу.

Једног предвечерја док су се јашући враћали са излета, Ђурђе се обратио Изабели:

- Морам ти признати да су ме у подсвести мучиле неке гласине које сам, мимо своје воље, чуо о теби.

Изабела му не одговори већ заустави коња и хитро скочи на земљу. Неколико корака даље, поред набујалих крошњи купина по којима је град добио име јер их је свуда било у изобиљу, налазио се мали пропланак обрастао травом. Ђурђе пође за њом и простре плашт на траву пошто је покретима изразила жељу да седне. Негде иза мочваре сунце је полако тонуло. Посматрајући тренутак Ђурђа, Изабела рече:

- Нису те преварили, Ђурђе. Можда је све оно што си о мени чуо заиста истина. Кроз мој живот прошло је много мушкараца. Било је кнежева, барона, витезова... Волела сам и волели су ме. Али, то је све било тренутно. Праву љубав осетила сам тек кад сам срела тебе.

Ђурђе, који ју је дотле нетремице посматрао, скочи увређен.

- Дакле, ипак је истина! Ти си најобичнија блудница! А ја сам поверовао да је сатана анђео. Мајка је била у праву!

Изабела устаде и приђе му заводнички се смешећи. Али, он је одгурну говорећи:

- Одлази! Одлази или ћу те задавити!

- Слушај, Ђурђе, ово ти ниједна жена не би рекла о себи. Али, ти си једини човек кога сам волела и кога волим. Ако желиш, ја ћу отићи и никада се више нећемо видети, али знај да ћеш за мене целог живота бити једини вољени човек.

Говорећи, она му се сасвим приближила. Видео је како јој се груди надимају. Осетио је да је завладала целим његовим бићем. Ухватио ју је за руку и повукао доле, засипајући је пољупцима. Над мочваром већ је био сутон.

Неколико месеци после овог догађаја, у будимској цркви Свете Марије венчали су се Ђурђе и Изабела. Жеља Матије и Беатриче остварила се на њихово велико задовољство.

Међутим, Ђурђева срећа није била дугог века. Изабелино понашање показивало је да она није могла да се ослободи својих ниских страсти. Везе с другим људима наставила је и у браку. Кад год се с братом враћао из ратних похода, Ђурђе је од мајке сазнао за нова неверства своје жене. Љутит, упадао би тада у Изабелине одаје.

- Ти си ипак остала иста! - викао је, цепао с ње хаљине и засипао је ударцима корбача. - Част ми не дозвољава да укрстим мач са свим твојим љубавницима.

Изабела је мирно подносила ударце. Кад би се Ђурђе мало смирио, прилазила му је и клечећи љубила његове чизме:

- Убиј ме, мили, убиј! Али знај да поред свега ја само тебе волим...

Разоружан њеним понашањем, Ђурђе није знао шта да ради. Његова безмерна страст према њој није му давала снаге да раскине. Међутим, после једног кратког боравка у Будиму, Изабела се потпуно изменила. О њој се више ништа није причало у Купинику, али је и према Ђурђу била хладна. Разлог томе била је нова љубав коју је нашла у угарској престоници. Ђурђе је патио.

Његов енергични брат Јован, храбри ратник који се задовољавао кратким љубавима које је налазио на походима, саветовао му је да ту недоличну везу прекине. Ђурђе је тешка срца пристао. Али, Изабела је и поред свих недоличних поступака ипак волела Ђурђа. Плакала је, чупала косу, молила да је не остави. Но, брак је био разведен и Изабела је морала да се врати у Будим.

Неколико година касније, после смрти краља Матије (1490), Ђурђе је за време борби око упражњеног угарског престола заузео непријатељски став према Беатричи. Можда је то била и његова освета због Изабеле.

„Због свог несрећног брака, Ђурђе није налазио среће у световном животу”, кажу стари летописци. Године су пролазиле, али он није могао да заборави неверну Изабелу. Једне хладне јануарске ноћи 1496. године игуман манастира Ждрела у долини Млаве постригао је у цркви Светог Луке у Купинику деспота Ђурђа који је тада добио монашко име Максим.

Као владика Максим касније је основао прву словенску штампарију у Влашкој и одлазио у Будим као посланик влашког војводе Михње Пакосног. На крају је постао београдски митрополит. Умро је у манастиру Крушедолу на Фрушкој гори, задужбини своје мајке, 16. јануара 1516. године.

Ковчези са земним остацима деспота Стевана Слепог, његове жене Ангелине и синова Ђурђа и Јована били су у Крушедолу све до 1716. године кад су их, бежећи после битке код Петроварадина, Турци спалили.