Михајло Идворски Пупин, научник светског гласа, професор на америчком универзитету и председник Академије наука у Њујорку, основао је неколико фондова - за школовање омладине, објављивање материјала о српским старинама, фонд за рад у народном дому и баштованској и воћарској школи у Идвору. Његова помоћ стигла је до бројних заједница и породица широм бивше Југославије.

Поред научног рада, остао је упамћен као први дипломата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али и као учесник у разграничењу територија после Првог светског рата.

У време детињства Михајла Пупина, а то су ране педесете године 19. века, у његовом родном Идвору, који се тада налазио у аустријској царевини, неговало се народно песништво и предање. Мештани Идвора, тада насељеног углавном српским становништвом, на поселима су приповедали о српској историји, јунаштвима Карађорђа, Хајдук Вељка и других јунака, што се дубоко урезало у сећање младог Михајла.

Осим посела, приповедања о српској историји и казивања народних песама, на будућег научника велики утицај имала је његова мајка Олимпијада - Пијада, по којој ће, много година касније, један његов добротворни фонд понети име.

Пупин је започео школовање у Панчеву, где се први пут срео с природним наукама, посебно са изучавањем грмљавине Бенџамина Френклина. Учитељ Словенац причао му је о Френклину и његовом огледу са змајем, те се Пупину убрзо јавила жеља, коју су потхрањивали панчевачки учитељи, да школовање настави у Прагу. У томе му је посредно помогао и боравак Светозара Милетића у Панчеву.

Милетић је тада био вођа Срба у Аустроугарској, а у Панчеву су мештани протестовали против царских одлука. Понесен атмосфером, Михајло је узвикнуо: „Никада ми нећемо служити у војсци Фрање Јосифа”, што су окупљени бурно поздравили, а чиновници захтевали његово избацивање из школе. Од тога га је спасао учитељ Кос и прота Живковић, који је убедио Михајловог оца, пошто је мајка Пијада била сагласна, да се младић упути на школовање у Праг обећавши да ће црквена општина финансијски помоћи.

Међутим, и у Прагу младом српском ђаку постаје тесно јер и тамо све ври од револуционарног набоја због чега је он морао да се склони из Панчева. Стога 12. марта 1874. године паробродом „Вестфалија” креће пут Америке. На себи има танко одело, а у џепу само пет центи.

После четрнаест дана пловидбе у потпалубљу, Пупин је стигао у непознату земљу где није имао ни пријатеља ни познаника, али је био чврсто уверен да баш он Америци доноси много. Властима је рекао да у Америци нема рођака, нити било кога, да у џепу има само пет центи и да зна само за Бенџамина Френклина, Абрахама Линколна и Харијет Бичер Стоу, чију је књигу „Чича Томина колиба” прочитао у преводу.

Била му је то добра препорука да уђе у Њујорк, где је својих пет центи одмах потрошио на колач са шљивама, а зиму провео на фарми радећи тешке фармерске послове и учећи енглески језик. Потом је радио у фабрици бисквита и од обичног радника био је унапређен у чиновника с редовном месечном платом, што му је омогућило да похађа курсеве како би 1879. године био примљен на Колумбија колеџ. Ту је провео четири године, а на крају школовања професорски савет одобрио му је стипендију за даље студије математике и физике на европским универзитетима, уз обавезу да се по завршетку студија врати и на Колумбија колеџу буде професор.

После девет година Пупин је први пут посетио родни Идвор. Све је било исто, осим што је мајка Олимпијада била знатно старија и Пупина је то навело на помисао да ли је уопште требало одатле одлазити. Од колебања га је поново одговорила мајка, што је он касније описао у аутобиографији.

„Чаробна идворска фрула и нежне севдалинке, песме уздисаја, скренуле су ти мисли на ствари које су сада свакоме у глави - на свадбе, на кола и остале разоноде... Оне праве, велике ствари чекају тебе у Кембриџу”, рекла му је мајка.

После студија Михајло Пупин венчао се у Лондону са сестром оријенталисте Вилијама Џексона и четрдесет година провео у Америци као професор теоријске и експерименталне физике, електротехнике, физичке хемије и телекомуникација.

Михајло Пупин обележио је епоху својим проналасцима. Патентирао их је 24, од чега су најпознатији Пупинови калемови, који су унели револуцију у телефонију. Омогућили су разговор између континената, а први разговор био је између Америке и Европе. Његови проналасци били су из области телекомуникација, радио-технике и радиологије.

Једном приликом извесна госпођа у Норфолку тврдила је како је радио чудо, на шта јој је познати научник узвратио да то није никакво чудо, већ да се глас преноси електриком, ваздухом, па електриком, „као да бацамо јабуке једно другом”.

Госпођа је и даље остала неповерљива, а онда јој је професор показао свој кажипрст.

- Шта је ово? - сви присутни збуњено су погледали професора.

- Ово је, је л’ те, прст професора Пупина. Ви кажете да је радио чудо, а ја кажем да све железнице што даноноћно јуре с краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона и све вештачке направе, као и сва наша цивилизација скупа, све је то једна проста и детињска направа у сравњењу са органским саставом и грађом једног човечјег прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи до сада саздали у Америци, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци, него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви тамо на плавом Дунаву, о Богојављењу пева једна песма која гласи: „Велики си, Господе, и чудна су дела твоја. Ти си Бог, који једини твориш чудеса” - објаснио је професор Пупин.

Михајло Идворски Пупин у Америци је доживео бројна признања, а врхунац је био његов избор за председника Академије наука у Њујорку. Добитник је Пулицерове награде за аутобиографију „Са пашњака до научењака”. Пријатељевао је са Ајнштајном, али и са америчким председницима Вудроом Вилсоном и Вореном Хардингом. Као први почасни конзул Краљевине Србије у Њујорку, окупио је и српске одреде за борбу у балканским и ратовима на Солунском фронту.

Пријатељство с председником Вилсоном почело је док су били заједно професори на Колумбија универзитету, а на мировној конференцији у Паризу 1919. године, по завршетку Првог светског рата, кад се кројила нова карта Европе, амерички председник Вилсон имао је пресудни утицај.

На позив председника српске владе Николе Пашића, Пупин је био члан српске делегације, а кад се расправљало о разграничењу спорних територија, Пупин је необоривим доказима навео председнику Вилсону шта је наше. Тако је Банат припао Србији, Далмација и Барања Хрватској, а Блед, Бохињ, Триглав и Међумурје Словенији. Вилсон је веровао Пупину јер га је поштовао не само као великог научника и проналазача већ и као часног човека.

Постоји једна прича из њиховог живота, из времена кад су обојица били професори на Колумбија универзитету у Њујорку. Играли су тенис и у једном тренутку судија је досудио поен за Пупина. Међутим, Пупин је протестовао рекавши да судија није добро видео и да је то поен за Вилсона. Његов колега је добио меч и никад му то није заборавио, па ни кад је постао председник САД.

Свом народу Пупин је помагао и новчано. Његовом заслугом прикупљена је помоћ преко америчког Црвеног крста народу Србије и Црне Горе током Првог светског рата која је износила 140.000.000 тадашњих долара. Пупин је тада заложио своју целокупну имовину да би гарантовао за оружје, муницију и опрему америчких и других произвођача српској војсци и југословенским добровољцима на Солунском фронту. По повратку добровољце је лично дочекао и још на броду дао им је по седам долара за пут до куће, а помагао им је и приликом запошљавања.

Осим помоћи војницима, Пупин је основао и неколико фондова за запошљавање омладине, објављивање материјала о српским старинама, за рад у „народном дому и баштованској и воћарској школи у Идвору”. Помагао је и многа друштва, заједнице и породице.

„Фонд Пијаде Алексић-Пупин”, осим благодарности према мајци, имао је обавезу да сваке године установи по 12 награда од по 100 динара и 12 награда од по 50 динара за ученике у Скопљу, Штипу, Битољу, Охриду, Прилепу, Приштини, Призрену, Тетову, Новом Пазару, Пећи и Дебру. Награде су додељиване за тематске радове из књижевности и историје, али и за надметање гуслара који су уз гусле певали песме из збирке Вука Стефановића Караџића, а награде су се предавале о светосавским прославама.

Другим фондом „Михајла Пупина” руководило је друштво „Привредник”, које је за своје потребе користило једну десетину средстава, друга десетина припадала је српској црквено-школској општини у Идвору за њене потребе, што је, поред осталог, подразумевало награде ђацима за напредак у науци и узорно понашање. Преосталих осам делова наменио је својим рођацима, али да им се новац исплаћује само две године после његове смрти. После тога „Привредник” је био обавезан да тих осам десетина употреби за стипендирање ђака из Војводине који се школују у пољопривредној струци. Одредио је и да се део тих средстава употреби и за награде за ванредне успехе у пољопривреди у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, али да те награде носе име Пупинова награда.

Пупин је створио и задужбину при тадашњем Народно-историјско-уметничком музеју у Београду. Носила је његово име. Сврха ове задужбине била је, како је написао у писму тадашњем министру просвете, „да се средства користе за издавање публикација српских старина и с времена на време за куповину дела српских уметника за Народни музеј”.

У ову задужбину Пупин је уложио милион динара (било је то марта 1932. године), а новац је био положен код Државне хипотекарне банке. Две године након оснивања задужбине промењен је њен статут, па је њоме почела да управља Академија наука. Од овог новца штампана су дела Владимира Петковића, Станоја Станојевића и других, која су се бавила манастирима, а знатна средства коришћена су за археолошка истраживања и издавање дела из археологије и старе уметности.