Како сазнајемо, ова игра је у „фази изумирања” и већ се може назвати старом игром. Овде код нас, у Београду, престала је да се игра пре десетак година мада вероватно има крајева у Србији где је деца још играју.

Ова, као и све игре које се играју без лопте, попут жмурке, ћораве баке, шугице, фоте или масне фоте, спадају у врсту игара које заједно играју дечаци и девојчице и служе њиховом бољем упознавању и првим полним и сексуалним подстицајима. Зато ове игре и јесу омиљене код деце. Међу старе игре спадају, на пример, и труле кобиле и чувени алурс, али те игре играли су само дечаци док су девојчице стајале са стране и гледале (ако их је уопште занимало). Због тога нису биле занимљиве ни нама, дечацима, и ретко смо их играли.

Јелечкиње-барјачкиње (односно, како смо их ми на Дорћолу звали, арјачкиње-барјачкиње) нешто су друго. На сам помен ове игре, удруживала су се два иначе званично омражена одељења. А правила су врло једноставна.

Деца се поделе у две групе, што веће то боље, ухвате се за руке у ланац и онда из прве групе вичу: „Кога ћете?” Е, сад... већ на овом кораку долази до првих питања која треба да се реше. Наиме, екипа која најчешће није мала, треба да се договори око тога кога ће из супротстављене стране да одабере, а критеријуми могу да буду врло различити. Први је такмичарски, што значи да би требало изабрати што ситнију и што слабију особу која има најмање шансе да пробије ланац. С друге стране, с такмичарског становишта, ни тај потез није баш најбољи јер, по правилу, онај ко не пробије ланац остаје у екипи, а њој нису потребни слабашни. То је аргумент оних који увек бирају по другом критеријуму - по допадању. У нади да ће тај неко желети да пробије ланац баш на месту где се он/она држи с неким за руке, предложиће своју симпатију из супротног табора. Ако је довољно гласан и убедљив, успеће у томе. Значи, долазимо до још једног важног тренутка у игри - до потребе за надмоћи у друштву.

Претпоставимо да сте дечак и да сте успели да издејствујете девојчицу из супротне екипе која вам се свиђа. Она ће вам врло јасно ставити до знања да се и ви њој свиђате ако покуша да пробије ланац тамо где сте ви. Залетеће се што брже може, скочиће (или неће баш дати све од себе), ви ћете чврсто стегнути руку ономе до себе и успећете не само да је додирнете тамо где иначе не бисте имали прилику, него ћете је још и задржати у тиму и држати се с њом чврсто за руку до краја игре! То може да буде врло, врло узбудљиво.

А крај игре је кад се две екипе сведу на једну. У овој победничкој стратегији јелечкиње-барјачкиње крије се читава филозофија. Онај ко из једне екипе силом прилика пређе у другу, одмах постаје њен члан, и самим тим што је променио табор почиње да навија за доскорашњег противника. И на крају су сви победници. Нема поражених. Сви су срећни!

Наизглед, јер није све тако једноставно. Односи међу децом која су играла ту игру не морају нужно да се побољшају. Јавиће се ту и љубомора и бес, али и у томе је драж таквих игара. Наравно, најгоре ће проћи повучена деца којој другови из супротног тима неће знати чак ни име, па им се због тога нико неће обратити и рећи: „Кога ћете?” Таква деца ће се још више повући у себе, мада и она у овој игри могу да нађу прилику и буду примећена јер не треба да раде ништа много више од свих осталих - да вичу, трче и чврсто се држе за руке.

Но, како је ова игра настала? Да бисмо то сазнали, потражили смо помоћ од етнолога и лингвиста. Професорка Весна Марјановић, етнолог и стручњак за народне обичаје и дечје игре, претпоставља да игра потиче из динарских крајева и да је заправо нису измислила деца него одрасли, а да су деца само подражавала обред довођења девојке у дом младића.

Лингвисти имају различита мишљења. Према изворима из речника САНУ, ову игру испрва су играле само девојчице - с једне стране јелечкиње, с друге стране барјачкиње. Јелечкиње су ваљда витке као јеле, а ове друге су можда добиле име по барјаку (застави). Има и претпоставки које се не слажу с овим тврдњама, а које говоре да се ова игра одувек играла у мешовитим мушко-женским саставима и да су јелечкиње добиле име по јелеку, делу женске народне ношње (корсету), а барјак по овом мишљењу означава мушку екипу, јер су се некада екипе делиле на мушке и женске (касније су постале мешовите и по правилу су у почетку наизменично у свакој стајали девојчица па дечак).

Могуће је, мада потврду о томе не налазимо ни у једном извору, да је јела-барјак чак била нека врста народног плеса из кога се изродила ова игра за децу.

Међутим, сва ова мишљења љуља чињеница да се јелечкиње-барјачкиње игра не само на целом Балкану, већ и у многим деловима источне Европе - Украјини, Белорусији и Русији. Пошто у тим земљама важе исти или слични православни обичаји, онда то не би требало да чуди, али ипак не можемо поуздано да утврдимо где је игра настала, нарочито ако имамо у виду да су јелечкиње-барјачкиње и дан-данас веома омиљене у целој Северној Америци (у САД и Канади). И свуда су правила потпуно иста. Да све буде још чудније, средња и западна Европа не познају ову игру. Никад чули!

Очито је да су је у Америку донели неки досељеници православних обичаја, али ко тачно вероватно ће остати тајна док неко можда не нађе неке скривене списе.

На крају, занимљиво је чути како се све ова игра зове у нашим крајевима. У Београду углавном арјачкиње-барјачкиње, у целој Војводини и већини мачванских и шумадијских места, као и западној Србији су јелечкиње-барјачкиње, а што више идемо према југу, овај назив све више се мења. У Пријепољу су арамчићи-барамчићи, у Лесковцу ербедечке-ербеду, у Зајечару на брљечке-на брљечке, док у Крушевцу имају логичнији назив - пробијанке. Своју логику има и Пирот. Тамо се ова игра зове луде змије, а најтеже је објаснити назив у Смедереву у коме се зове чија војска - апредонска. У бившим југословенским републикама ствари стоје нешто једноставније. Готово у целој Босни јелечкиње су аберечке абертуте, док је у Херцеговини, па тако и у Дубровнику и Црногорском приморју, исто као у Крушевцу - пробијанке (само с друкчијим акцентом). У неким деловима Хрватске, тачније у Загребу, Славонији и Истри, деца се играју (или су се играла) ланца-пробијанца. Асоцијација на ланац и пробијање провејава у свим називима у другим деловима света.

Можда нас овај посебан назив јелечкиње-барјачкиње одведе на траг да је ова игра настала баш у нашим крајевима, али и то да се код нас прва и изгубила. Зашто? Можда зато што нам је досадила...