 | ||||||||||
| ||||||||||
| ||||||||||
| ||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 |
||||||||||
 | ||||||||||
| ||||||||||
|
||||||||||
| ||||||||||
Откуд ова разлика, питао се Вук Грци и Срби Срби су подигли устанак против Турака 1804. године, а Грци 1821. и постали краљевина већ 1830, а Срби тек 1882. године - писао је Вук Стефановић Караџић
Шта други народи мисле о мом народу? Ово питање занима свакога, јер оно што други мисле о мом народу мисле и о мени. Тридесетих година 19. века у Србији су излазиле новине, али дописнике у другим земљама који би јављали вести па и оно шта други народи мисле о њима - Срби нису имали. Истовремено, тадашњи „владатељ” кнез Милош водио је рачуна о угледу земље и „шта се тура у новине”, јер наше новине читају и странци. Никако не писати нешто рђаво, ни најмању појединост: због тога што је један уредник у „Новине србске” пустио вест да је престолонаследник Милан имао кијавицу, кнез га је сместа сменио. Тада је наредио да се пише о европским земљама, о Русији, о Француској, може и о Кини, а и о Америци. Нека се преводе и преносе вести из њихових новина, то онда није опасно, текстови су тамо већ прошли цензуру. Али, заинтересованима шта други мисле о Србима, њиховим устанцима и њиховој кнежевини се посрећило - нешто је објављено у немачким новинама. У суботу 13. марта 1837. године „Новине србске” пренеле су један преведен али непотписан текст из немачких новина „Комет” од 2. марта 1837. године. У том тексту немачким читаоцима објашњава се важно питање - како то да су Грци своју револуцију извели за много краће време него Срби и како су добили независну државу и то краљевину већ 1830. године. Ово питање постављали су и Срби и тада и много година касније. Јер, Срби су подигли устанак 1804, а Грци 1821. године, па ипак Грчка је постала краљевина 1830. године (краљ је постао Немац Ото), а за Србију то 1830. године није било ни на видику. Србија је постала краљевина тек 1882. године. Кад оно, текст о Грцима и Сербљима није написао неки Немац већ Вук Караџић! Крајем 1835. године он је послао текст познатом немачком часопису „Алгемајне цајтунг” (Аллгемеине Зеитунг), али га тамо нису штампали. Прекореван од кнеза Милоша што по страним новинама не пише о Србији, упорни Вук послао је потом текст у Лајпциг по Сими Милутиновићу који је требало да га лично преда и некако убеди уреднике да га штампају. Вук је желео да се текст штампа без потписа да се не би рекло како „Србин Србе хвали”. Сима Милутиновић је предао текст, али је ставио потпис - Эук Степхановицх. И - текст је штампан у листу „Комет” у Лајпцигу 1837. године у броју 36, а преведен је и на француски језик, али није познато да ли је штампан у француским новинама. Данас је евидентиран као Вуков и налази се у његовој библиографији. И тако, у то време Срби у ствари нису имали прилику да сазнају шта други народи мисле о њима и о њиховим устанцима које су извели без помоћи других. Сад кад знамо да је текст „Грци и Сербљи” написао Вук Караџић, можемо сазнати нешто друго - шта је Србија желела да се о њој зна и мисли у Европи.
Испис оригинала „Новине Србске”. Но. 10. С дозвољенијем правитељства. Немачке новине по имену „Комета”, излазеће у Лајпцику, садржавају од 2. марта т. год. неко сравњеније међу Грцима и Србљима које ми овде због важности истога члена читатељима нашим од речи до речи сообштавамо: Грци и Сербљи. Грчки и сербски народ јесу, као што се воопште припознаје, најзнаменитији у европској Турцији, бар од оног времена како су Турци господари исте земље постали. Премда је сербски народ мало само, а грчки може бити и сувише познат у Европи, но зато је опет онај од овога (заједно с људством садашњег самосталног краљевства), ако не већи, а оно барем доиста числом раван. Оба ова народа подлегла су фанатическом (буерерном) у завојеванијама беснилу Османа: Сербљи у години 1389, а Грци у години 1453. Скоро у исто време покорени бивши, обадва су народа у оном истом реду започела борбе ослобођенија свог: Сербљи у години 1804, а Грци 1821. Но како год што се ова два народа у пореклу и народном характеру свом разликују, исто је тако различан и начин којим се њихова побуна и ослобођеније преправило како је било извршено, а такође и како се сад завојевана слобода ужива. Семе грчке побуне лежало је изван грчке земље и било је у великим варошима изображене Европе по плану и за дуго време брижљиво и с великим трошком потхрањивано, а најпосле и само појављеније буне није ни било на грчкој земљи, него далеко од ње на левој обали Дунава (у Молдавији и Влашкој). Другојачије је било у Сербији. Домаћа обстојателства (прилике) произвела су овде побуну снажно и сама по себи, она се појавила у сред земље и то без сваког плана. Буна ова у почетку није била ништа друго но очајателно решеније сваког по особ Сербљина, да живот свој, налазећи се у непрестаној опасности, у борби против тирјанина и мучитеља свога колико је год могуће скупље прода. Тако се осведочило на њима и без знања њихова, оно Виргилијево изреченије: Уна салас вицтис, нуллам спераре салутем - Једино је спасеније побеђеним, не надати се никаквом спасенију. Доцније топрв пробудила се мисао ослобођенија и обстојателствама - развила се она сама по себи. Обазримо се на первиј почетак грчке побуне.
Тек што се овде буна појавила, ал’ цела Европа, Америка и сама Индија похити са свима могућним средствима, с новцем, оружијем, лађама, свакојаким војеним људством Грцима у помоћ. Употребе се дипломатически преговори, различна писмена сочињенија и новинарски членови на корист побуне њихове. Тако је чињено једнако док год није порта најпосле морала признати независимост новоустројеног краљевства. И сами рат није био од Грка само, но по великој части од туђина, Албанеза, Влаха и Бугара вођен. Сербљи, у много незгодније лежећој, од свију страна отвореној, страшним державама окруженој земљи, борили су се сами собственим својим средствима, смемо рећи, непознати целој Европи. Они су са неразмерно млого слабим силама тукли непријатељске војске од 30 до 40.000 људи, и никога не бијаше који би ова јуначка дела у новинама Европе тек опоменути само, а камоли похвалити и њима се дивити умео. Доста пута бивала су цела окружија опустошена и попаљена, људи, међу њима и свештеници, живи на колац натицани, жене и деца стотинама у робство одвођени и на све стране Турског царства продавани, сиромашна невина деца бивала су на поруганије христијанске церкве, а нарочито светог крештенија, с подсмехом у кључалу воду загњуривана, па никакве новине нису о ужасима оваковим спомињале, да би Европу на сожаленије и участије позвале. Грци су добивали милионе на поклон и милионе дуга начинили, па покрај свега тога и дан данашњи испуњене су све новине описивањем рђавог стања финансија њихових. Сербљи су 30 година рат водили (11 јавно, а 19 година преговорима) без сваке иностране финансијске помоћи или зајма, да! могло би се рећи, без новца, и без саме забуне из новчаног недостатка произилазеће, па опет имају данас јошт и сувишка у народној каси својој. На сербском књазу могло се сад у турској престолној вароши познати богатство земље сербске. Грци су своју борбу ослобођенија помоћију плаћања војених служитеља и најамника водили, зато смо више пута читали у новинама о уклоњеним опсадама градова због изостанка плаће војничке.
Сербљи, пак, водили су истиниту обштедружевну војну за отечество. Не само што ниједном Сербљину није на ум пало о плаћи мислити, није доста што се сваки о сопственом трошку ранио, одевао и оружије себи набављао, него је јошт сваки по могућству (у готову новцу или стоки) к тому приносио да се топови и џебана купити и остали трошкови отаљавати могу. Грчко владаније мора сада, смемо доиста рећи, против негдашњих солдата својих да војује, а међутим у Сербији ратоборци су се опет к плугу свом натраг вратили. Грци се из свога, од турског угњетенија ослобођеног краљевства изсељавају у Турску, а напротив тога Сербљи не само очевидну угодност уживајући остају у домовини својој, него јошт од свију страна усељенике добивају. При овим разсметренијама намеће нам се против воље овај вопрос: „Откуд ова велика разлика?”, а исто тако природно следује одговор: Сербљи, што сад притјажавају, имају благодарити својој сопственој снаги и добродетељи, а Грци и дан данашњи само заслуги негдашњи предкова својих, као што се јошт од пре две хиљаде година при римском диктатору Сули осведочило. Сула, после упорне опсаде поштеди град Атину, премда нерадо, с овим примечанијем: „Докле ће се већ морати праштати Грцима због предкова њини?” Гордана Каћански  |
