Списак за куповину стар три стотине година нађен је у једној кинеској вази из 18. века у Јорку. Цедуља исписана кинеским писмом нађена је док су конзерватори чистили поменуту вазу уочи изложбе намештаја из 18. века. Реч је о пиринчаној хартији на којој су исписане цене различитих боја које је требало набавити да би се осликала ваза.

Кад се укрцао у авион на аеродрому „Јегер” у Чарлстону, у Западној Вирџинији, Дени Џонс није размишљао о томе да ће имати посла с властима на аеродрому „Џон Вејн” у Оранџ Каунтију, у Калифорнији, где је слетео. Џонс је службенику безбедности показао своју возачку дозволу, која у Сједињеним Америчким Државама служи и као лична карта. Међутим, он га је издвојио од осталих путника и рекао да не може да изађе из аеродромске зграде јер му је дозвола истекла. Дени Џонс се извинио због немарности, похвалио ревносне службенике и напокон рекао ко је. Пажљиво су слушали док им је објашњавао да је градоначелник Чарлстона, али су на крају рекли да они немају никакав доказ за то. Џонс се сетио како да их увери у истинитост својих речи. Из торбе је извадио последњи број часописа „Чарлстон” чију је насловну страну красила његова слика и пригодан текст на две стране. Службеници су одмах пустили Џонса и нагласили да, чим се врати кући, продужи дозволу (што је он заиста и учинио).

Мерилин Монро је 1948. године на турнеји по САД, током које је рекламирала једног произвођача дијаманата, гостовала и у калифорнијском градићу Салинасу. Произвођачи артичоке из околине Салинаса досетили су се да ову холивудску звезду прогласе за своју краљицу. Мерилин је пристала и у Кастровилу, следећем калифорнијском месту, добила је титулу краљица артичоке. Нико тада није веровао да ће се ускоро догодити чудо. Ово раније не баш познато поврће постало је толико тражено да су сви који су држали до себе почели у ресторанима да наручују артичоке спремљене на разне начине, посебно „а ла Мерилин Монро”.

Вајолет Бут не скида поглед с вереничког прстена. Откако га је пре неколико месеци ставила на прст, само га гледа и додирује. Рекло би се - ништа необично јер га је добила од будућег супруга. Међутим, Вајолет има осамдесет осам година, а тај прстен изгубила је 1941. године. Шта се догодило? Уочи самог венчања, између Вајолет и њеног вереника Семјуела избила је свађа. Док су се расправљали, Вајолет је силовито одмахнула руком, прстен је одлетео и као да је у земљу пропао. Узалуд су га обоје тражили и тог и наредних дана. У том тренутку Вајолет и Семјуел налазили су се на једном брдашцу изнад енглеског градића Тарместона, где Вајолет и данас живи. Семјуел јој је за свадбу купио други златни прстен с дијамантом, али Вајолет никада није прежалила онај први. О вереничком прстену који је изгубила није престала да прича ни кад јој је супруг умро пре петнаест година. Напокон је њен унук решио да нешто предузме - изнајмио је уређај који „препознаје” метал и, заједно с баком Вајолет, отишао на брдашце. После само једног сата уређај је почео да пишти. Унук је узео лопатицу, почео да копа и нашао прстен.

Крајем прошле године управа хотела „Тревелоџ” у Единбургу, у Шкотској, направила је списак ствари које су током 2007. године заборавили гости у собама или у холу хотела. На топ-листи необичних „предмета”, на првом месту нашао се један четворогодишњи дечак. Додуше, из управе су нагласили да је малишан код њих био само три сата, јер су родитељи убрзо схватили шта су учинили и брже-боље се вратили по сина. Хотел су напустили у великој журби, јер су до последњег тренутка паковали кофере, торбе и кесе. А кад су све сместили у аутомобил и напокон кренули, једини кога нису „утоварили” био је њихов син.

Из осталих хотела „Тревелоџ” ланца кажу да се на листи заборављених ствари нашао и један сандук препун перика и маски и кофер с вештачким вилицама. Старији брачни пар заборавио је у соби своју десетогодишњу персијску мачку. Ко зна кад би схватили да нема њихове љубимице да им с рецепције нису јавили да дођу по њу. А један гост заборавио је у хотелској соби урну с пепелом свог ујака.