Тек што је почела да учи сликање, знала је да ће бити прва српска сликарка. Да није била сигурна у себе, да није веровала свом срцу, врло је могуће да Надежда Петровић не би постигла ни делић онога што је постигла и за себе и за свој народ.

Мало тога било је на њеној страни.

Живела је као да не живи у својој околини ни у свом времену. Имала је европско образовање и назоре кад је у Србији 92 одсто жена било неписмено. Путовала је по Европи кад већина жена у Србији није поштено видела ни свој крај. Била је наставница сликарства кад су сликаре изједначавали с молерима, приређивала је изложбе и уметничке колоније, писала критике, држала говоре на патриотским зборовима, спајала људе, ратовала. И све то време настојала је да свој народ приближи европским кад је мало ко осећао потребу за тим.

У ствари, подржавали су је само породица, њени професори и неколицина пријатеља и колега.

Породица Петровић била је изузетна.

Надеждин отац Димитрије-Мита Петровић маштао је о студијама сликарства подстакнут похвалама Стеве Тодоровића, оснивача прве школе цртања у Београду, али је, поштујући очеву вољу, од тога одустао. Постао је председник пореске управе, историчар, политички образован и члан Народне радикалне странке, народни посланик, колекционар старих докумената, а Надеждина мајка Милева, рођена Зорић, била је кћи сликара, изузетно образована учитељица наклоњена историји и поезији. Надежду су добили 11. октобра 1873. године у Чачку. Била је прво од деветоро деце. Сви су били даровити - најпознатији је Растко, један од најомиљенијих српских песника. Уметност и образовање били су саставни део породице Петровић. Али и политика. Надежди је било шест година кад је ујак њене мајке Светозар Милетић, најистакнутији борац за национална права Срба у Хабзбуршкој монархији, пуштен с робије, а нешто више кад је њен отац почео да се бави политиком, па је разумљиво зашто је касније и она постала учесник борбе за боље сутра. У жељи да буду што ближе средишту догађања, породица се 1884. године преселила у Београд. Живели су у кући Надеждиног деде хаџи Максима Петровића с баштом пуном ружа у садашњој Улици 27. марта, кући која је била место покретања важних друштвених и политичких догађаја. Надежда је, подразумева се, све то упијала.

Прве поуке о сликању пружио јој је ујак Светозар Зорић, професор Велике школе, познавалац сликарства који је и сам сликао. И то је, готово сигурно, било пресудно да Надежда постане сликарка. Кад се с породицом преселила у Београд, отац ју је упознао са својим пријатељем Ђорђем Крстићем, који је био најзначајнија личност у свету уметности, човек који је у Србију увео реализам - тада важећи стил у Европи. Надежда је на тај важан сусрет понела прегршт ђачких цртежа. Упутивши кћерку Ђорђу Крстићу, Мита Петровић као да је испунио свој младалачки сан.

И кад је 1893. године уважена њена молба за посао наставнице цртања у средњој школи, Надежда је наставила учење код Ђорђа Крстића. А кад се 1896. године у сликарској и цртачкој школи Кирила Кутлика отворило женско одељење, прва ученица била је Надежда Петровић. Тамо је остала две године. Крстићев боравак на Међународној изложби у Минхену и приче о тамошњем узбудљивом уметничком животу, биле су одлучујуће: Надежда иде на студије у Минхен!

Намеравала је да остане једну годину, а задржала се четири упијајући све око себе. Минхен је у то време био пун уметника и изложби тада важећих сликарских праваца. Надежду је највише одушевљавао импресионизам пун природе, сунца, светлости, слободног потеза и светле палете. У једном од првих писама родитељима, новембра 1898. године, Надежда јавља да се уписала у школу Словенца Антона Ажбеа: „Ажбе има 55 ђака, њих 15 је одбио, а само мене задржао и тако ја остајем овде.”

Промена околине, а нарочито задовољство у раду и успех, били су Надежди од највеће помоћи да заборави прекид веридбе - непосредно пред полазак у Минхен, изнервирана и повређена ценкањем несуђене свекрве око висине мираза, одлучила је да се не уда. Из Минхена је о томе писала мајци: „У раду све заборавих. Не тражим љубав, мужа, човека нити срце и поштовање, живећу само за себе и своје родитеље... О мојој удаји нема више говора, ја хоћу да сам сликар, а не само жена, жена има доста а и ти си их доста спремила за тај позив, но још немаш сликара. Знај да ми је највиши идеал сликарство.”

Надеждин боравак у Минхену најтачније би могао да се обележи речју - рад. Сликала је од ујутро до увече, свакодневно, па и недељом: „И њу посветих свом највећем идеалу, сликарству.” Мајчину бригу да ће се преморити разуверавала је навођењем изложби и позоришних представа које је видела. „Није то повођење за западом, већ једино моја жеља да видим оно што код куће не могу видети. Да се вратим претоварена знањем.” Уз све то, учила је језике. Писала је родитељима да се у Ажбеовој школи говори разним језицима и да се зато она не одваја од речника и граматике. Одмах по доласку почела је да учи немачки, а затим и руски и француски. „Мислим да је то доста, за годину дана савладати три језика”, писала је.

Први школски распуст, као уосталом и све наредне, провела је у Београду и - 25. августа 1900. године отворила прву самосталну изложбу у сали Велике школе. Показала је 37 слика. Била је то, како тадашња штампа напомиње, студентска изложба. У том тренутку, у Србији обреновићевски апсолутизам и малограђанска провинцијска ускогрудост нису били спремни да приме уметника који би да објави нешто ново. И публику и критику највише су збуњивале две слике, „Поље са житом” и „Глава једне девојке”, знатно смелије у бојама и настале под утиском слика великих француских мајстора Короа, Монеа и Реноара које је Надежда видела на изложби непосредно пред пут у Београд. Критика им није била наклоњена. У дужем приказу Надеждине изложбе у „Новој искри”, Пера Одавић запитао је „зар није нашла бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости но импресионистичке радове, то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова”, чудећи се какав је тај учитељ који ју је учио „да без икаква смисла шара бојама по платну”.

Те речи Надежду нису обесхрабриле. Вратила се у Берлин свесна да ју је Ажбе упутио на прави пут коме је и сама тежила. Међутим, подстичући своје ученике, Ажбе је успевао да га његови најбољи ђаци прерасту. Тако су и Надеждиној тежњи да нађе свој сликарски израз оквири Ажбеове школе постали преуски и 1902. године она одлази у атеље Јулијуса Екстера, професора Минхенске академије. Екстерова школа била је у природи. Рад у учионици био је искључен, па су ученици чак и акт и портрет сликали на штафелајима постављеним на отвореном. Надежди је то пријало, упућивало ју је природи, њеној великој животној теми. Како је сама истицала, Екстеру је дуговала нека техничка и занатска знања од изузетног значаја за њено сликарство: почела је да слика вернираном темпером (с додатком лака) која даје утисак уљем рађене слике, а та техника погодовала је њеном хитром потезу којим је радила многобројне слике на картону. Он јој је одао и свој рецепт за припремање платна за темперу.

У пролеће се настанила у селу Фелдвизе код Иберзеа. Узбуђена лепотом природе, сликала је одушевљено по баварским шумама и пропланцима, често и са учитељем. Из тог времена је и Надеждино прво ремек-дело, „Стабло у шуми”. Ту се излила сва жестина њеног обожавања боја: дубоки акорди љубичастог и мрког уз звучне жуте и сочне зелене боје набациване широким и одлучним потезом пуним њеног доживљаја. Надеждина боја независна је од теме и важна колико и тема.

Поред Екстера, Надежда је врло брзо напредовала, осамостаљивала се и градила лични израз. Дубоко пријатељство које ју је везивало са Екстером настављено је преписком и годинама након што је напустила Минхен и његов атеље.

Идуће, 1903, године Надежда се пре предвиђеног рока вратила у Србију зато што јој министар просвете није одобрио ново одсуство. Знала је и зашто: Мити Петровићу, одличном познаваоцу српске историје 19. века, краљ Александар понудио је да напише биографију краљице Драге у којој би доказао племенито порекло њеног деде Николе Луњевице, марвеног трговца, и тиме је по роду изједначио са Обреновићима. Мита је одбио понуду, а краљ је наредио да га пензионишу. Надежда је стигла у Београд у време драматичних политичких догађаја. Била је сведок мартовских демонстрација кад се пет хиљада студената и радника сукобило с полицијом крећући се средином града уз повике: „Доле деспотизам”. Пријатељ породице Петровић био је Драгутин Димитријевић Апис, један од главних завереника Мајског преврата којим су Обреновићи свргнути с власти. Често је о овим судбоносним данима разговарала с Делфом Иванић док су сликале у Топчидеру и - одлучиле су да делају. Након свакодневних састанака у кући Петровићевих, 15. августа 1903. године у сали код Коларца одржан је до тада највећи женски митинг у српству на који је дошло више хиљада жена. Надежда им је надахнуто говорила сат и по. Тако је основано Коло српских сестара, хумана и патриотска организација, а Надежда је постала њен секретар. Из канцеларије на углу Добрачине и Васине улице одмах је спровела прикупљање помоћи за пострадали живаљ у Македонији.

Те године Надежда готово да није имала времена за сликарство, а идуће је била окупирана Првом југословенском изложбом. По историчарима уметности, припреме за ову изложбу значе да је минхенско раздобље у њеном сликарству наследило - србијанско. Сву пажњу Надежда је посветила пејзажу. Радила је сочне црвене пределе из околине Београда пуне слободне боје и заноса што је дало посебну особитост сликама. У то време настаје раскошна серија „Ресник”: горућецрвена трака пута, с пегама жутог светла и љубичастих сенки, с топлим зеленим крошњама над мрким плотом и модрим обронцима брда у даљини. Радила је по Екстеровом поступку, хитрим и широким потезом четке, а зелена, жута и плава боја с ретким полутоновима уклапају се у ужареноцрвену - главну боју.

Прва југословенска уметничка изложба била је до тада највећа на Балкану. Због више од стотину излагача и око пет стотина експоната, значила је смотру ликовног стваралаштва Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара. Отворио ју је краљ Петар 4. септембра 1904. године у Великој школи. Надежда је конкурисала с неколико радова, али је жири примио само „Жетву”. Критичарима се ни тај рад није допао. Али, Надежду то није поколебало. Отпутовала је у Берлин, у Екстеров атеље и то је изнова променило њен стил. Одмах након затварања Прве југословенске изложбе, кућа Надеждиног оца постала је најчувенија уметничка југословенска кућа у Београду. Ту је осмишљена Југословенска уметничка колонија. Надежда се прихватила да колонији омогући сликање по Србији. Године 1905. Надежда и још шест млађих уметника из Хрватске и Словеније, међу њима и вајар Иван Мештровић, радили су у околини Сићева. Сви су били одлични пријатељи. Поред идеје југословенства, спајало их је одушевљење за рад у природи и став да су светлост и боја основне вредности савременог сликарства. То време у колонији, до 1908. године, сматра се Надеждиним најплоднијим раздобљем. Међу бројним сликама из тог времена највише је предела малог формата, на картону. Међу њима су и бисери „Сићевачки пејзаж”, „Сићевачка клисура”, „Циганско село”, „Циганка и дете”, „Улица у Скадарлији”, мајсторски насликани трозвуком боја: црвена, плава, жута. Надежда је тада насликала и изванредне портрете, изузетно важне за историју наше уметности. Тридесет радова насликаних у колонији Надежда је изложила на изложби колоније, почетком 1907. године у Народном музеју. Први пут критичари говоре о њеним сликама мада већина негативно, али је свима постало јасно да је њено дело нешто што се више не може заобилазити.

Затим је сликарка готово три месеца путовала: Беч, Минхен, Италија. Из Рима јавља да ће „ради својих сликарских студија остати што дуже”. Пријатељици Косари Цветковић шаље разгледницу с репродукцијом једног Тицијановог платна: „Ја летим од генија до генија и тражим хране да се напојим, тражим храбрости да продужим сликарство. Много се мучим.” Било је то време њених недоумица, потребе за променом, не само уметничком већ и животном. Путовала је с Бранком Поповићем, умним и ликовно изузетно образованим пријатељем према коме је гајила дубоку наклоност. С њим се дивила старим мајсторима у музејима, с њим је на изложбама сазнавала о новитетима савремене уметности и уживала у страсним расправама.

У октобру је објављена анексија Босне и Херцеговине, и Београд је одговорио протестима против Аустроугарске. Само пет дана након анексије Надежда је приредила митинг жена и с балкона Народног позоришта одржала антологијски говор. Било је то још једно раздобље кад се Надежда у потпуности предала својој другој страсти - патриотизму. Постала је један од првих чланова Народне одбране, друштва створеног с циљем да потпомаже националноослободилачки рат. Кућа Петровића опет постаје зборно место заговорника идеје народног уједињења, а Надежда путује и у Загребу, Мостару, Сплиту, Сарајеву, Тузли, Љубљани одушевљено пропагира заједништво и „не зна шта је умор, не зна шта је одмор”.

Промене у њој виделе су се на сликама. Веровала је да се бојом може и треба све изразити, да је боја основни утисак слике. „Дама са шеширом” је таква слика.

Надежда потом одлази у Париз да се докаже метрополи светског сликарства. Сместила се у пространи атеље Ивана Мештровића, у улици у којој је живело неколико познатих сликара, па и Шагал и Модиљани. Већ у септембру, након само три месеца, примљена је у Јесењи салон, уметничко такмичење за које је угледни жири бирао посебне, младе уметнике и тако их промовисао. Њене слике биле су поред радова многих изузетних сликара па и Матиса. Београдска штампа забележила је „леп успех и за госпођицу и за српску уметност”. Истовремено с пејзажима почела је да ради теме из националне историје и народне поезије: о боју на Косову, Мајци Југовића, теме из времена Душановог царства. Било је то још једно поље рада коме је Надежда обележила почетак.

Тек слике настале 1911-1912. године добиле су похвале критике.

А онда су почели ратови и помоћ отаџбини опет је осетила као животни задатак. Кренула је добровољно за војском, као болничарка. Уграбила би мало времена да скицира и слика понеки пејзаж и ликове војника. Спремала се да „целокупну своју колекцију из рата изложи у Венецији, на Бијеналима 1914. године”. Историчари уметности сврстали су те слике у ратно, четврто раздобље њеног сликарства. На карти из Љуме пише својима да јој је шатор баш преко пута развалина „куле Леке Капетана где се шеће Роксанда ђевојка”. Често је на тим картама потписан и шеф санитета др Рувидић, кога је више пута портретисала. Из тог времена, из 1913. године, потиче и позната фотографија: Надежда у црнини, с великим црвеним крстом на рукаву капутића, с љубичицама за појасом. На другој, избледелој, Надежда пред штафелајем слика један од својих познатих пејзажа „Везировог моста”. На њој је забележила да је „она, као једина болничарка, неговала 80 тифусних болесника”.

После Сувоборске битке 1915. године, у Ваљево, покошено епидемијом пегавог тифуса, стиже и Надежда. Крајем марта, зараза је захватила и њу. Боловала је седам дана. У пролазу с бојишта наишао је пријатељ Бранко Поповић. „Уз литар најбоље каменичке шљивовице коју сам јој по жељи био донео, претресали смо тада последњи пут важна питања нашег младог сликарства. То је био разговор достојан уметника и јунака, Надежде Петровић”, забележио је касније.

Надежда је умрла 3. априла 1915. године.

Сликала је само 15 година, а оставила је 280 слика и поставила основ нашем модерном сликарству. О њој су многи писали покушавајући да проникну тајну њене величине.