У речницима српског језика под речју заблуда можемо да прочитамо следеће: мишљење које је засновано на нетачном сазнању, погрешно схватање, погрешно уверење, грешка, погрешка, грех, обмана. Многе знамените личности у различитим епохама на разне начине говориле су о заблудама. Тако је чувени римски државник и беседник Марко Тулије Цицерон поучно говорио да сваки човек греши, али само неразуман истрајава у својој заблуди. На другој страни, француски филозоф Франсоа Волтер подсећа да треба љубити истину, али и праштати заблуду. „Заблуда је тужна легенда”, језгровито је закључио француски песник Исидор Дикас Лотреамон, док немачки филозоф Артур Шопенхауер упозорава да се у животу чврсто држимо неких заблуда и устручавамо се да их преиспитамо само због несвесног страха да бисмо могли открити како смо толико дуго и често тврдили оно што је погрешно и веровали у то. У историографији постоје заблуде које наносе штету историјској истини, али које веома дуго живе и није их лако искоренити. Даћемо два примера који то илуструју на веома убедљив начин.

Константин I Велики (306-337) једна је од највећих личности у свеукупној светској повести. Реч је о генијалном цару који је, као и његов претходник Диоклецијан (284-305), целисходним и делотворним реформама избавио Римско царство из кризе 3. века, једне од највећих криза коју познаје историја.

Један од његових најважнијих подухвата било је објављивање знаменитог Миланског едикта 313. године које је извео са својим савладаром, царем Валеријем Лицинијем (308-324). Сматра се да је то један од најважнијих датума у повесници, догађај који је светску историју упутио у једном сасвим новом смеру. Међутим, мада су историјске околности под којима је донет Милански едикт у приличној мери јасне, а садржај добро познат, око овог документа исплела се једна прича која није тачна. Наиме, веома често можемо да чујемо на радију, видимо на телевизији или прочитамо у новинама, па чак и у појединим књигама које теже да буду научне да је Константин Велики Миланским едиктом хришћанство прогласио државном вером Римског царства. То једноставно није тачно!

Милански едикт био је указ о верској трпељивости, акт који је хришћанима дозволио да слободно вероисповедају, да изађу из мрака катакомби и буду равноправни са осталим паганским верама у Римском царству. Дакле, то никако не значи да је Константин Велики хришћанство прогласио државном вером. Уосталом, није могуће да се до јуче забрањена вера данас прогласи државном, односно званичном вером. При том, остављамо по страни занимљиву и противречну расправу о томе да ли је он био искрени хришћанин или је до тада забрањену веру прихватио из политичких, односно државних разлога. У сваком случају, Константин Велики већ тада је наговестио добру и обострано плодоносну везу и сарадњу државе и хришћанске цркве. Реч је о сарадњи која је потрајала кроз читав средњи век и умногоме обележила следећих хиљаду и више година.

Да би хришћанство заиста постало државна религија Римског царства, односно Византије, требало је да протекне неколико деценија. Оно је то постало тек за владе Теодосија I Великог (379-395), око 380. године. Управо је 4. век био „век верског синкретизма”, што значи време кад су хришћанство и паганство живели једно поред другог, међусобно се прожимали и утицали једно на друго. На неки начин радило се о својеврсној симбиози постојећих вера. По томе се 4. век разликује како од свих претходних тако и од свих потоњих векова. Хришћани, који су у првом, другом и трећем веку одбацивали све што на себи има жиг паганског, у четвртом веку, захваљујући пре свега изванредно образованим оновременим „црквеним оцима”, напустили су тај крути став и много тога позајмили су од паганских тековина, пре свега из античке филозофије. Наравно, при том су строго водили рачуна да се те „позајмице” не косе са основним поставкама хришћанске вере.

Мишљење да је Константин Велики Миланским едиктом хришћанство прогласио државном вером Римског царства које често можемо да чујемо или да прочитамо - и које ћемо, нажалост, и у временима која долазе вероватно још слушати (јер су заблуде у историографији дуговечне) - није тачно!

Деведесетих година прошлог, 20, века, у више прилика могло се чути да на научним скуповима људи цитирају одломак писма које је Сава Немањић упутио епископу Иринеју. У том писму први архиепископ српске аутокефалне цркве наводно је тврдио да је Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток... А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога. Да не наводимо колико је тих година овај цитат, набијен националним поносом и својеврсном разметљивом самоувереношћу, био навођен у служби дневне политике.

О чему је, заправо, реч? Поменутог епископа Иринеја узалуд ћемо тражити у историјским изворима који су савремени светом Сави, што одмах побуђује сумњу у истинитост изречене поруке. Уосталом, и садржај поруке изазива приличну научну подозривост. Стручњаци за хришћанско богословље нагласили су да је „у Савиној теологији искључиво свако предодређење судбином”, што такође говори о произвољности аутора текста. Другим речима, немогуће је да православни монах и високи црквени достојанственик, за кога је једино Бог „творац неба и земље” и „господар наших живота”, у судбини види покретача историје. Уз то, у спорној изјави нема ни трага од смерности и скромности средњовековних духовника, већ превладавају другачији тонови, охоли и надмени. Стручњацима је, дакле, било јасно да је цитат свакако апокрифан, што ће рећи лажан, подметнут, у најмању руку сумњив.

После мале истраге ушло се у траг овој необичној и помпезној крилатици, а исход је изложио академик Сима Ћирковић у саопштењу на научном скупу „Свети Сава у српској историји и традицији”, одржаном у пролеће 1995. године поводом четири стотине година од спаљивања моштију првог српског архиепископа. Уз драгоцену помоћ професорке Радмиле Маринковић, академик Ћирковић је поменути текст нашао у књизи Милана Д. Милетића „Бројанице светог Саве”, која је објављена у Крњеву 1980. године. Реч је о збирци приповедака за које аутор каже да су „засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забележени или пак слободно описује оне црте светог Саве које су несумњиво постојале”. Спорни цитат налази се у причи под насловом „Свд”. Иста прича - са истим цитатом - поновљена је и у другом издању ове књиге које се под унеколико измењеним насловом „Бројанице светог Саве - Повест о љубави” појавило у Новом Саду 1997. године.

Могло би се расправљати најпре о побудама које су довеле до тога да ова крилатица буде измишљена и да буде некритички преузимана од стране истраживача који би требало да знају шта је права научна истина. Не можемо а да не приметимо да у спорном цитату који је погрешно приписиван светом Сави наслућујемо одјеке „несврстаности” из времена хладног рата. Тада је поред два оштро сучељена савеза, држава Северноатлантског пакта и држава Варшавског уговора, утемељен и трећи, по броју земаља које су у њега ушле најмногобројнији, али по стварном утицају на светска збивања ипак најслабашнији од три блока.