Историја је забележила да је у Ашперну код Беча, 21. маја 1809. године, као одговор на хвалоспеве потчињених, Наполеон Бонапарта узвратио речима које сликовито описују његово поштовање према Црном Ђорђу: „Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. Е, то је Црни Ђорђе - њему припада слава највећег војсковође.”

По окончању аустријско-турског рата (1737-1739) у коме су учествовали и Срби, уследила је сеоба коју је предводио патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Пред најездом Турака своје огњиште напустио је и Јован, Карађорђев деда. Из разлога који нису познати, у једном тренутку се одвојио од главнине избеглица која се упутила преко Саве и Дунава на север, и са својим синовима Петром и Мирком населио се у Вишевац. Његов син Петар оженио се Марицом Живковић из Маслошева.

Карађорђе је рођен у Вишевцу на Св. Георгија (Ђурђиц), 16. новембра. Које године? Није поуздано утврђено. Дуго се узимало да је највероватнија година његовог рођења она коју је саопштио Јанићије Ђурић, 1752. Породично предање говори да је Карађорђе рођен 1762. године, тако да се данас ове две године издвајају као могуће године његовог рођења.

Име светитеља по коме је добио име наговестило је славан, али и мученички живот. То је утицало да у време устанка, а поготово после његовог мучког убиства, настану бројне легенде о чудесним небеским и другим знамењима која су обележила његов долазак на свет. Карађорђева мати на грудима новорођенчета видела је приказ сјајног месеца. Његово рођење пратила је, по сведочењу савременика, и необична светлост која се појавила на небу. Опис ове светлости готово је подједнак библијском. Зато, неки претпостављају да је Карађорђе рођен 1759. године кад је забележена појава Халејеве комете. Друга, пак, легенда говори да је његова мајка видела да дете има крилца под пазухом. Све ове легенде заснивају се на народном предању по коме се важни догађаји најављују чудним, ретким или необичним небеским знамењима. Крилца под пазухом говоре о змајовитости тек рођеног детета и његовој предодређености да учини велика и значајна дела. Да би се појачала веродостојност ових знамења, чину рођења присуствује и сеоски спахија који Марици упућује следеће, пророчке, речи: „Вала, биће велики јунак и велики човек! Није вам се родио син, него господар.”

Петар је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка. Кад су се населили у Загорицу, Карађорђеви родитељи били су толико сиромашни да нису могли ни порез да плаћају, па је ту обавезу преузело село. Петар је служио Мула Хусеина из Паланке радећи као пчелар, а мајка Марица је, поред кућних послова, обрађивала земљу и радила друге сеоске послове с коњима. Временом је постала тако вешта у јахању да су је назвали Марица катана, или Марица коњаник. Ђорђе је већ био у годинама кад је могао да иде у најам. Временом се њихове економске прилике поправљају.

Ђорђе се 1785. или 1786. године оженио Јеленом Јовановић. Првих дана по Ускрсу 1786. подигао је збег у намери да пређе у Срем. Шта је узрок овој бежанији није поуздано утврђено. По једној верзији у питању је неслагање с правом прве брачне ноћи које је полагао локални спахија, по другој у питању је страх од одмазде, јер је под сумњивим околностима убио једног Турчина.

Идући шумским стазама, страховали су од турске потере. Ђорђев отац Петар у једном се тренутку предомислио и предложио повратак. Да зло буде веће, запретио је Ђорђу и другима да ће их, уколико се не врате, одати Турцима. Његове претње затекле су све у збегу. Ђорђе је убеђивао оца да не напушта збег. Петар је чврсто остајао при своме. Ђорђе и Марица безуспешно су молили и преклињали Петра да одустане од своје намере. Кад убеђивање није помогло, Марица је стала пред Ђорђа и заклела га: „Ђорђе, арам ти млеко моје које си подојио из ове сисе, ако онога пса не убијеш. Убијте га да не јавља Турцима за нас. Боље да он један погине, но тридесет душа да падне у ропство.” Тиме је одговорност за убиство прихватила на себе. Док се Петар удаљавао од збега погодило га је тане из Ђорђеве пушке.

Карађорђеви биографи и историчари различито су тумачили овај догађај. Од оних који су тврдили да Карађорђе није убио оца, но очуха, до оних који су у овом чину видели да је Карађорђе „и самог оца жертвовао отечеству”, како је тврдио Лазар Арсенијевић Баталака. Вук је правдао Петра, Ђорђа и Марицу околностима у којима се догодила несрећа. Убиство је учињено у „љутини и из љубави”, јер су тим чином спасени страдања од Турака сви чланови збега, па и сам Петар.

Ђорђев повратак у Србију, 1796, разрешио је све дилеме око оцеубиства. У манастиру Благовештења, на манастирској слави, он се исповедио и замолио опроштај од окупљеног народа. Народ је прихватио опроштај који је дао архимандрит Глигорије Радојчић. Узимајући хлеб и вино за подушје Петрово, појединачно су изговарали „Бог да му опрости что је оца у нужди заповедио убити”.

У јуну 1806. године Карађорђе је још једном показао да су морална начела изнад породичних веза. Дошавши, на пропутовању од Смедерева ка Врачару, у Тополу, сазнао је за страшно злодело које је починио његов брат Маринко. Нека жена му се пожалила на Маринка да је ударио на образ њеној кћери речима „Ти гониш из Србије Турке, а у Тополи си оставио Маринка који је гори од сваког Турчина.” Сећања на насиља која су чињена над српским женама била су свежа, те је свако подсећање на силовање било болно. Оптужба је била оправдана, самим тим још болнија. Карађорђе је Маринка и раније упозоравао да поведе рачуна о свом понашању. Више пута је био оптуживан за крађу, самовољу, грабеж...

Суђење је трајало кратко. Маринко је, пред Карађорђем, стајао оборене главе. Опроштај није тражио, нити је тврдио да је невин. Конопац је већ био ту кад је вожд одлучио да буде не само судија, већ и џелат. Сарајлија пише да му је сам на врат оглав намакао и да га је уз помоћ Алексе Дукића обесио на вратима магазе.

По извршеној казни бол је надвладао. Савременици сведоче да је неколико дана био затворен у једној одаји, за то време нити је јео, нити с ким говорио. Из собе у коју се затворио чули су се само јецаји и повремено ридање. Одмах после сахране, Карађорђе, до крви изгрижених ноката, „тих и кротак, и природом велик” похитао је ка Београду, и даље Шапцу, где су га чекали устаници.

Оцеубиство и братоубиство су два најтежа тренутка у Карађорђевом животу. Али, управо из ова два догађаја можемо сагледати која морална начела су руководила Карађорђа и из којих етичких побуда је црпео снагу приликом доношења одлука.

Карађорђев савременик и биограф Лазар Арсенијевић Баталака даје, можда, и понајбољи опис његових моралних особина. „Био је правдољубив, одвећ строг и неумољив, тако да је и самог оца свога и брата Маринка правди жертвовао. Ова озбиљност била је поглавита черта његовог карактера и онда кад је само себи и својима живио, кад бреме ослобођења народног још није био примио, срођена с достојним честољубијем. Једна само страст, и то страст велике штедње и тврдоће, може му се приписати. Но и ова никад га није навела на превару, лаж и отимање. Своје је здраво штедио и чувао, али за туђим никад га жеља није повукла.”

Од првог дана Устанка Карађорђе постаје главна личност и покретач свенародног покрета за национално и социјално ослобођење. Он је врховни предводитељ, Господар и Вожд српски, дипломата, државотворац и војсковођа. Упоредо с ратним догађајима, у којима се истиче Карађорђева даровитост за тактику и стратегију, млада српска држава доживљава и унутрашњи препород. Оснива се Правитељствујушчи Совјет, уводе управне, судске и образовне установе, поште (мензулане), стајаћа војска, подижу барутане, тополивнице и други војни и привредни објекти. Нарочито су значајни Карађорђеви закони и уставне реформе који дају Србији особине правне државе.

„Пошто су Србљи Београд освојили, у Србију је прешао србски Сократ Доситеј Обрадовић.” У вртлогу збивања у Србији се нашао и Доситеј, у то време сматран најученијим Србином.

Карађорђе ће, свестан значаја образовања, Доситеју поверити васпитање свог сина Алексе. Доситеј ће, пак, постати један од главних учесника уређивања српске устаничке државе као и један од њених главних дипломата.

По слому устанка, у јесен 1813. године, Карађорђе и најистакнутије српске војводе били су принуђени да пребегну у Аустрију. Годину дана након тога, Карађорђе се сели у Бесарабију (Русија). После неуспелог покушаја да убеди руског цара да уђе у рат против Турске, Карађорђе ступа у везу с грчком организацијом „Хетерија”, чији је циљ био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара и стварање велике балканске државе. С намером да подигне устанак, Карађорђе се тајно враћа у Србију 11. јула 1817. године како би се договорио с Милошем Обреновићем о заједничком подухвату. Јавља се свом куму Вујици Вулићевићу, који га смешта у колибу Драгића Војкића у Радовањском лугу. По налогу турског везира и кнеза Милоша, Вујица припрема убиство Карађорђа и његовог пратиоца Наума Крнара. У зору 25. јула 1817. године у колибу у којој су спавали Карађорђе и Вујица, ушуњао се Вујичин момак Никола Новаковић. Секиром је усмртио Карађорђа и потом му је одсекао главу. Наум је убијен из пушке.

Карађорђева глава је послата у Цариград 31. јула.

Карађорђе је сахрањиван три пута. Најпре је његово обезглављено тело сахрањено поред једног бреста, око сто метара од места погибије у Кошарни, како се тада звало село Радовање. Кнегиња Љубица ће успети да се избори да се Карађорђеви остаци пренесу из Радовања у Тополу и сахране у гробници у тополској цркви, задужбини Карађорђевој. Кнез Милош Обреновић је најзаслужнији што је марта 1820. године и Карађорђева глава, претходно сахрањена „о деснују страну цркве београдске”, пренета у Тополу где је састављена с телом. Карађорђево тело од 7. септембра 1930. године почива у маузолеју цркве Светог Ђорђа на Опленцу, задужбини Краља Петра I.

Вујица Вулићевић је 1818. године у знак покајања за убиство Карађорђа, о чему сведочи натпис урезан у талпу лево од улаза, подигао цркву брвнару на путу између Радовања и Велике Плане. Цркву која је посвећена Преносу моштију св. Николе народ је назвао Покајница.

Карађорђева омиљеност у народу још за његова живота прерасла је у легенду и изван граница устаничке Србије. Хришћани су у њему видели божијег изасланика, Срби из Аустрије сматрали су га својим царем који ће их избавити из руку туђинаца, а црногорски митрополит назвао га је ујединитељем српског народа.