Будила би се уочи изласка сунца ослушкујући у првом слабом одсјају дана петлове са удаљеног брежуљка Есквилина. Затим би, као ехо, зачула лајање паса с Квиринала. Бол се ширио у њеним грудима док су одјекивала јутарња звона римских цркви са Авентина. Оштар бол који пече, патња која гуши и која јој не дозвољава да удахне како треба док се у носиљци, у рано јутро, пење ка Богородичиној цркви на врху Капитола. Лечила је бол лежећи на хладном камену цркве, испирала га сузама, омамљивала молитвама које је сатима, као у трансу, понављала. Молила се за спас своје деце. Смиренија, бледа и лепа, враћала би се Катарина поред брега Палатина кроз уске, кривудаве римске улице, па преко Тибра, ка Ватикану, у свој дом близу Трга светог Марка. Где су била њена деца? Да ли ће их икада више видети? Била је тако сама усред римске гомиле, Катарина, бивша краљица босанска.

Успомене су јој остале једини пријатељи. Сећала се детињства у дворцу у Благају, у Хуму, где је рођена око 1425. године, и своје породице. Волела је оца Стјепана (Шћепана) Вукчића Косачу, снажног и упорног човека, весељака оданог пићу, који је био тако поносан на свој род и на своју моћ. Стјепан је независно владао великим просторима од Лима до Цетине и од Раме до Которског залива. Поседовао је и области Полимља где је манастир Милешева, светиште с гробом највећег српског светитеља - светог Саве, у коме се крунисао и први босански краљ. Зато се, поред титуле „велики војвода Русага Босанског”, Стјепан прогласио и „херцегом од светог Саве”. Потицао је од хумских Косача, породице која је из генерације у генерацију, од стрица на синовца, бивала све моћнија, да на крају надвиси и саме босанске краљеве. Исходиште Косача била је област између Пиве и Таре, као и горње Подриње, око Фоче, где се и налазило село Косач по коме је породица вероватно добила име. Херцег Стјепан у почетку је припадао „цркви босанској” (тј. богумилима), али се касније према другим црквама опходио у складу са својим интересима, признајући сваку од њих. До краја живота подржавао је богумиле, био је у тесним политичким везама с папом у Риму и с босанским фрањевцима, а на његовом двору се до последњег дана налазио православни митрополит милешевски. Типична феудална прзница, Стјепан је увек с неким био у сукобу - ако то није било са суседима, Дубровчанима или с босанским краљем, онда би се свађао са сопственом женом или са синовима. Једино се с Катарином, својом миљеницом Кајом, никада није спорио. Отац и кћи разумели су се и без речи. Још док је била мала, чинили су савез насупрот мајци Јелени, поносној Балшићки, и брату Владиславу, који се увек држао мајчина скута. Млађи Катаринин брат Вратко био је између две стране одмеравајући одакле ће извући већу корист.

Сећала се Катарина кад јој је отац рекао, док је била још сасвим мала, да је лепа као принцеза и да ће од ње направити праву краљицу. И заиста, одржао је обећање. Удао је 1446. године за босанског краља Стјепана Томаша Котроманића. Каква је то свечана свадба била између потомака две најславније породице у Босни! Сећала се Катарина свог узбуђења, сјаја цркве, своје раскошне хаљине, звоњаве звона, високог лепог младожење окруженог властелом, безбројног народа.

Док је као сенка блудела римским улицама, присећала се Катарина и свог несталног мужа, краља Томаша, с којим је провела 15 година брака и децу изродила. Годинама је била посредник који покушава да помири оца који никога није поштовао, осим можда Бога, и непоузданог и лакомисленог мужа увек пуног великих политичких планова, спремног да свако обећање, заклетву или уговор зачас заборави и замени за неку забавну пустоловину. У то доба, кад су се Турци са свом својом силом надвијали над преосталим балканским државицама као што се лав надвија над посусталом антилопом, краљ Томаш и херцег Стјепан настављали су своје бескрајне свађе којима су слабили и себе и своје земље. Томаш, ванбрачни син краља Остоје, након убиства претходног краља Твртка II 1443. године, успео је да га између више кандидата великаши изаберу за владара. Овоме је вероватно помогла чињеница да је Томаш, преузевши католичку веру (претходно је био богумил, као и већина босанске властеле), обезбедио подршку папе и угарског двора. Увек пун великих планова, Томаш је сањао да буде проглашен за „капетана хришћанства”, односно главног борца против Турака, па је о томе писао папи. Али, за разлику од својих савременика, попут деспота Ђурђа Бранковића или Ђорђа Кастриота Скендербега, Томаш се, осим на речима, није озбиљније супротстављао Турцима. Углавном се бавио борбама с месним феудалцима, који су му на крају дошли главе. Босански краљ се 1459. године умешао у сплетке на двору смедеревских деспота где је, уз угарску помоћ, успео да свог сина из првог брака Стјепана Томашевића ожени деспотовом наследницом Јелачом (Маром) Бранковић и да га устоличи за српског деспота. Тиме је само изазвао турски бес. Стјепан Томашевић био је српски деспот једва три месеца, након чега је побегао пред Турцима који су без борбе ушли у Смедерево. Ускоро, страдао је и Томаш. Убијен је под нејасним околностима у заседи 1461. године оставивши за собом уцвељену удовицу Катарину и двоје мале деце - шестогодишњег Жигмунда (или Сигисмунда, Шимуна) и трогодишњу Стипану (Катарину). Нови босански краљ Стјепан Томашевић, коме је Катарина била маћеха, прогласио је за краљицу мајку, омогућивши јој да живи близу двора у Сутјесци, на породичном имању Котроманића - на Козограду (код данашње Фојнице).

И годинама касније, у Риму, Катарина је јасно чула гласове своје деце, њихов смех, дозивање, осећала је мирис синовљеве косе, додир кћеркине ручице. Да ли је погрешила, питала се шетајући поред мутног Тибра, што је своју малу децу оставила непоузданом краљу како би у лето те кобне 1463. године отишла у посету оцу. Турци, предвођени султаном Мехмедом II налетели су попут олује и без отпора заузели целу Босну, а краља и његовог стрица погубили. Катарина, која је већ била на путу ка југу, само случајно успела је да побегне скривајући се данима с малом пратњом по босанским шумама. Остала је легенда о томе како су краљица и њени пратиоци измакли турској потери тако што су коњске поткове окренули наопако. Ни у Хуму, код оца, који је формално био турски вазал, Катарина није била сигурна, па је отишла за Дубровник. Ту је месецима ишчекивала вести о судбини своје деце. Најзад, сазнала је да је турски султан одвео Жигмунда и Стипану, последње наследнике босанске круне, на свој двор у Цариград. Ни у Дубровнику није више било безбедно за босанску краљицу, па је она прихватила позив да се склони у Рим, где је од 1464. живела под папином заштитом.

Заборављена у сећањима, Катарина једва и да примети да је прошла градилиште где се управо подизала Сикстинска капела и да је већ стигла у свој дом, близу Трга светог Марка. Иза њене носиљке остајао би уздах понеког младог фратра коме би се, грешном, лик племените госпође учинио лепим попут Мадоне са фресака. Јела и Мара, њене дворкиње, дочекаше је узбуђено. Стигао је позив лично од папе да краљица присуствује венчању византијске принцезе Софије (Зое) Палеологине, која је требало да се путем посредника уда за московског великог кнеза Ивана III Васиљевича. У то доба након пада балканских држава под Турке, многи племићи и угледници из Византије и других православних земаља живели су у Италији. Папа се надао да ће овим браком моћи да привуче Русију у борбу против Турака. Катарина замишљено уздахну. Помисли да ће можда током свадбе срести некога ко би јој могао нешто ново рећи о збивањима на турском двору и о њеној отетој деци. Нехотице поглади златну минђушу коју никада није скидала - успомена коју јој је бака Јелена - Јела оставила. Помисао на племенити и мудри лик старамајке увек јој је доносила смирење.

Јелена, кћи светопочившег кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, једна од најобразованијих жена свог доба, знатно је утицала на судбину дома Косача. Катарина (која јој је, у ствари, била праунука) уз њу је провела најнежније детиње године. Сећала се како јој је Јела причала о својим породичним несрећама. И она је рано изгубила сина јединца, као и унука и оца. Након што јој је умро први муж, зетски владар Ђурађ II Балшић (1389), госпођа Јела годинама је водила борбу с Венецијом да би малолетном сину јединцу Балши III сачувала наслеђе у Зети. Године 1411, у четрдесетим годинама, Јела је направила прави политички и животни обрт. Удала се за до тада једног од најопаснијих противника њеног сина - великог војводу и господара Хума Сандаља Хранића Косачу. Њему је то био већ трећи, а њој други брак. Ипак, није се радило само о спретном политичком потезу којим је обезбедила мир. Сандаљ се показао као пажљив, одан и дарежљив супруг. Двоје супружника складно су живели скоро четврт века, све до Сандаљеве смрти (1435. године). Нису имали деце. Јелена је 1424. године своју истоимену унуку из Зете (кћи Балше III) удала за Сандаљевог синовца и наследника Стефана Вукчића. У том не баш срећном браку, родила се, као најстарије дете, будућа краљица Катарина.

Чувала је Катарина и преписе мудрих писама баке Јеле свом духовнику: „Колике буре, метежи и облаци узбуркаше наша срца”, писала је Јела, „јер помрачише се душевне очи печалом (муком) и метежом светским...” Све брзо пролази, помисли Катарина и сети се бакиног записа: „кратко нам би виђење, како би неко рекао тек у зрцалу лик угледасмо или у неки танак сан снесена да сам била...” Сећала се Катарина прича своје прабаке о светом кнезу Лазару и боју на Косову, о цару Стефану и о светородној лози Немањића, чији је и она била потомак. У породици Косача успомена на Косовски бој била је врло жива и због тога што је предводник босанских трупа у овој бици био један Косача - војвода Влатко Вуковић (рођени стриц Сандаља Хранића). Од када се јуна 1389. године с малим губицима с Косова поља победоносно вратио у Босну, војвода Влатко је све до смрти (1392) упорно тврдио да је хришћанска војска тог дана победила Турке. Наиме, познато је, говорио би хумски војвода наводећи средњовековна витешка правила, да онај ко остане на месту бојног поља односи победу. А Турци су одмах након погибије султана Мурата I напустили Косово! Тадашњи босански краљ Твртко I разаслао је писма о великој победи над Турцима по целој Европи...

Након смрти Сандаља Хранића, Јелена се из Хума вратила у земљу своје младости - у Зету, где је на Скадарском језеру обнављала православне задужбине. Ипак, није прекинула везе са својима у Босни. Пред смрт написала је тестамент (1442) који сведочи „о њеној отмености и образованости, али и о господском односу према родбини и околини - права панорама властеоског живота и обичаја”. У тестаменту је поменула све своје живе рођаке - сестру Деспину (Оливеру) и потомке међу Косачама, унуку Јелену и њену децу Владислава, Влатка, господичну Каталену (Катарину) и унучицу Теодору. Свакоме је оставила понеку драгоценост. Умрла је у Зети, на земљи својих предака.

„Као у неки танак сан снесена да сам била”, понови у себи замишљено Катарина осећајући као да и сама полако бледи и нестаје као „у зрцалу лик”. Осећала се слабо, копнела је. Гушио ју је тешки, устајали римски ваздух, пун испарења из уских, прљавих уличица. Кад би бар једном могла да се напије оне свеже, ледене, али окрепљујуће воде с врела Буне, кад би опет могла да потрчи оним мирисним ливадама на Пиви, чини јој се да би јој се сва снага младости вратила. Али, због деце, морала је даље да се бори. Позва свог дворанина Николу Зубранића како би саставила писмо за миланског војводу. Диктирала је на латинском: „Фацит меа дверса фортуна Ьуе виро реге ац либерис ет регнае опибусЬуе сполиавит... ме цонфугере опротеат про имплорадо супсидио...” (Тера ме моја несрећна судбина, која ме је лишила мужа краља и краљевства... да замолим за помоћ...)

Катарина је намеравала да сакупи новац како би откупила децу од султана, или како би сама покушала да оде по њих. Сећала се приче како је кнегиња Милица ишла на двор султана Бајазита I да спасе сина Стефана (Лазаревића). И бака Јелена ишла је у Млетке да брани сина. Али, Катарина није имала вољу и снагу Милице или Јелене. Године су пролазиле, воља је копнела. Једино је „печал” (патња) остајала, а уз њу молитве и нада у Бога. Из домовине, једна лоша вест следила је другу. И поред турске опасности, није било мира у дому Косача. Херцег Стјепан је скоро до смрти (1466) ратовао са сином Владиславом. Своје земље оставио је у наслеђе млађем сину Влатку, а Владислав је пред Турцима отишао да живи у Угарској.

Један млетачки трговац донео је Катарини вести које су је покосиле. Њена кћи Стипана више није била међу живима. Умрла је на путу за Цариград и сахрањена у Скопљу. Син Жигмунд живео је на султановом двору, прешао на ислам и добио име Исхак-паша. Турци су га звали Крал Оглу (краљев син). Катарина је писала свом полубрату Стефану у Цариград. Једва да су се познавали. Био је то најмлађи син херцега Стјепана Вукчића, из његовог трећег брака с немачком племкињом Барбаром. У залог верности, отац га је као малог дао султану за таоца. Стефан је око 1373. године, као већ поодрастао, примио ислам и добио име Ахмед-паша, а уз то и висок положај код султана. Ахмед-паша слао је љубазне одговоре својој сестри, али помоћи није било.

Временом, Катарина је постала још побожнија. Одлазила је свакодневно у фрањевачки манастир на Капитолу, где се скупљало Друштво блажене девице Марије. Налазила је утеху у призору очајне Богородице која у крилу држи распетог сина. Понекад, примио би је и сам папа Сиксто IV дела Ровере коме би, сва у црнини, након бескрајних жалби на судбину и на новчане недаће, падала пред ноге, обливена сузама. Он би је подизао и дуго и стрпљиво тешио. Затим би наредио да јој се побољша апанажа.

Никад више није видела сина. Са сваком вешћу о нестанку неког блиског у домовини, додатно је копнела. Осећала је да опстаје само онолико колико је памте они с којима је делила успомене. С баком Јеленом у магли је ишчезло њено детињство, са очевом смрћу прохујала је и успомена на девојаштво и на дане краљевске части. Живела је међу сенкама, једино још посвећена Богородици. Вешћу о смрти њене кћери преломио се коначно, попут прерано осушене стабљике, и Катаринин живот. Веома болесна, октобра 1478. године саставила је опоруку пред јавним нотаром и седам сведока фрањеваца, у којој је написала да земљу Босну и све што има оставља свом сину у наследство, али под условом да се врати хришћанској вери. У супротном, за наследника је одредила папу. Мач и мамузе краља Томаша оставила је синовцу Балши (сину брата Владислава). Умрла је у 54. години (25. 10. 1478. године) и по папином налогу сахрањена у цркви Санта Марија де Арачели на Капитолу. Католичка црква ју је због велике побожности прогласила за блажену. На њеном гробу, уз рељефни портрет краљице и грбове, стојао је ћирилични натпис на ком је, између осталог, уз имена Катарининих родитеља „Стипана, херцега од Светога Саве и Јелене” наведено њено порекло „од куће цара Стипана” (тј. од цара Душана). У 16. веку овај натпис је приликом премештања гроба замењен латинским.

Потомци некада славног херцега Стјепана Вукчића Косаче расули су се на разне стране света. Владислављево потомство живело је у Угарској и Влашкој. Влаткови наследници опстали су у Венецији све до 17. века. Катаринин син Исхак-паша постао је управник турске области Караманије. Њен полубрат Ахмед-паша (Стефан Косача) освојио је за рачун султана 1483. године последње остатке некадашњих поседа свог оца. Одгајан у дворској школи, способан, близак владару, Ахмед-паша постао је врло утицајан. По оцу, Турци су га прозвали Херсекоглу или Херзекли (тј. Херцеговић). Био је беглербег (гувернер) Румелије и Анадолије и командант флоте (капудин). Оженио се унуком султана Мехмеда II. У време немира, након смрти султана (године 1481), Ахмед-паша играо је једну од кључних улога у Цариграду како би омогућио свом тасту Бајазиту (ИИ) да наследи престо, насупрот другом Мехмедовом сину Џем-султану. Касније, био је османски велики везир у пет наврата и то под два турска султана (под Бајазитом II и под Селимом И: 1497/1498, 1503/1506, 1511, 1512/1514, 1515/1516). У поморској бици код Лепанта 1500. године допринео је да турска флота порази Млечане и Шпанце. Одликовао се у борбама турске војске у време освајања Египта, где је и умро (или убијен) 1517. године. Његов син Али бег Херсекли био је такође румелијски санџак-бег и познати песник. Носио је надимак Сири (Лављи).

Сећање на „последњу краљицу” Катарину Косача највише су очували босански фрањевци. Успомена на Стјепана Вукчића Косачу, херцега од светог Саве, остала је у називу његове земље. Турци су на молбу Ахмед-паше Херцеговића ове крајеве уместо по старом називу Хум прозвали - Херцеговина.