Три дана и три ноћи су пролазили војници испред наше куће. Можете ли да замислите колико је то војника када три дана и три ноћи пролазе испред ваше куће без престанка! Ишли су пешке и на колима, на коњима и камионима. Три дана и три ноћи. А ја сам цело то време стајао у заклону од јоргована. Трећег дана после подне прошао је и последњи војник. Био је заостао далеко иза свих. Глава му је била завијена, а на рамену је носио папагаја. Тек када је прошао, извукао сам се из јоргована и изашао на улицу. Не бисте могли ни по чему приметити да су кроз село три дана пролазили војници. Осим, можда, по тишини.

Помало ми је већ било криво што нема ниједног војника да прође кроз село. Када вам три дана и три ноћи пролазе војници испред куће, већ почињете да се привикавате на њих. После вам се све чини тако пусто. Нико не јаше коње, нико не свира у хармонику.

Онда угледах на дну села како се из облака прашине помаљају нека кола и помислих да опет наилази војска. Но то су била једна једина, смешна мала кола. У њих су биле упрегнуте две муле (заправо мазге, како ће се касније видети). Прашина им је била толико изменила боју да су личиле пре на два миша него на муле или мазге. На два миша која су изашла из џака са брашном.

Како у селу није било никог ко би у то време стајао на улици и зурио у сваког ко наиђе, то се човек обрати баш мени. Рекао ми је нешто на неком страном језику, но ја га нисам баш најбоље разумео. Знао сам само то да када један човек и једна жена долазе издалека на тако малим колима, да им је сигурно потребна вода. Зато рекох:

Сигурно долазите издалека?

Знао сам да ће ме разумети. Отац ми је једном објаснио да се два човека који говоре различите језике ипак могу некако споразумети ако су људи добре воље и добре памети. У таквим приликама треба само говорити полако и мудро, и не треба, наравно, постављати тешка питања. Зато сам ја питао сасвим полако и сасвим једноставно да ли долазе издалека. При том сам још показао руком негде неодређено, у правцу одакле су дошли. Тиме сам хтео да подвучем значење својих речи.

Младићу, рече човек силазећи с кола, нека ти је довољно то да долазимо издалека и да нам се жури. Зато реци где можемо да напојимо ове мазге.

А ја сам мислио да су то муле, рекох. Мада највише личе на мишеве. А што се тиче воде, можете да свратите у наше двориште.

Човек онда ухвати мазгу за уво и потера кола у наше двориште. Ја утрчах у кућу и рекох мајци да је свратио к нама један човек који долази издалека и који говори тако да се човек може с њим лепо споразумети, мада је странац. Онда узех канту и донесох воде с бунара, који је био на углу. Како се наши рођаци нису били вратили из логора, то сам ја располагао двориштем и шталом. Рекох, дакле, човеку да може испрегнути мазге.

Док се он умивао (жена је и даље седела у колима), питао сам га да није, можда, успут срео негде мог оца. Јер када човек долази издалека, сигурно сретне успут много света. Рекао сам му да је мој отац висок, помало погрбљен, да носи црни шешир са тврдим ободом, наочари са гвозденим оквиром и штап са шиљком. Одвели су га пре две-три године, рекох, и од тада немамо никаквих вести о њему. Човек ми рече тада да је заиста срео успут много људи, јер када човек долази издалека, сретне много света. Било је међу њима, рече он, и таквих са црним шеширом и штапом, па је, без сумње, неки од њих био и мој отац.

Ишао је, рекох, помало смешно, јер је имао равне табане. И онда га упитах није ли неки од тих људи које је срео са црним шеширом и штапом имао помало чудан ход.

Можда је, рече човек, неки од тих људи које сам срео био заиста дустабанлија. Када човек путује месецима, онда сретне сигурно и неког ко има смешан ход.

Када је отишао од куће, рекох, имао је на себи герок и тамне панталоне са белим штрафтама. Косу је чешљао по средини и имао је високи оковратник од каучука. Није ли срео случајно успут једног таквог човека.

О, насмеја се човек - помисливши ваљда да сам неки велики лажов или шаљивчина - збиља сам срео једног таквог човека. Носио је црни шешир са тврдим ободом, наочари са гвозденим оквиром, штап и све остало. Имао је смешан ход и носио је црни герок и панталоне са светлим штрафтама. Имао је висок оковратник од каучука. Било је то, рече, пре равно четири године у Букурешту. Тај је човек био, младићу, јапански министар тешке индустрије.