Постоје бројне легенде о томе како је заправо настао рецепт за чувено јело „турнедо Росини” („tournedos Rossini”). Наводно, у једном француском ресторану славни оперски композитор Ђоакино Росини наручио је говеђи бифтек с гушчијом паштетом поврх и преливом од тартуфа и португалског вина мадере. Келнер га је зачуђено погледао и рекао да никада нису служили месо на тај начин...

„Онда, уколико не желите да ми тако припремите месо - „tourne dos!” („окрените леђа”), рекао је Росини. Тако је наводно настао чувени специјалитет. Према другој легенди, рецепт је осмислио Росинијев главни слуга јер је знао да његов газда обожава гушчију паштету. Кад би га гости упитали како се припрема то укусно месо, верни слуга увек би „окренуо леђа” („tourne dos”). Није желео да им ода тајну... Трећа легенда, пак, каже да је ово јело за Росинија измислио чувени париски кувар Казимир Муасон у ресторану „Maisson Doree”. Четврта легенда приповеда да је Росини једном приликом по сваку цену желео да види како кувар у ресторану „Cafe des Anglais” припрема храну. Кувара је толико нервирало што му буцмасти композитор вири иза рамена да је напослетку повикао: „Tourne dos!”

„Нема бољег посла од јела... Још је боље заиста јести, неголи само јести! Апетит је за стомак оно што је љубав за срце. Стомак је диригент који диригује великим оркестром наших страсти!”

Ове реченице страственог гурмана Ђоакина Росинија ушле су у историју и увукле се некако и у историју музике. Наиме, велики композитор из Пезара увек је истицао љубав према храни, готово да је није одвајао од љубави према музици. Његови биографи напомињу да је још у детињству стрпљиво помагао свештенику око мисе само да би попио коју кап преосталог вина после богослужења! Касније, кад је постао богат и славан, Росини се увек кад би улазио у неки ресторан најпре руковао с главним куваром, затим шефом сале, свим помоћницима кувара и свим келнерима. На тај начин он им је указивао част...

Ђоакино Антонио Росини рођен је у улици Дел Дуомо, у Пезару, 29. фебруара преступне 1792. године. Његов отац Ђузепе Виваца Росини био је градски гласник, али, што је важније, свирач трубе, а касније и јавни инспектор кланица. Росинијеви су били у сродству са амбасадором на двору војводе од Фераре, што је утицало на добар глас породице. Отац Ђоакинове мајке Ане био је пекар, али је она изнад свега волела да пева. По томе су је памтили.

Кад је био мали, Ђоакинови родитељи били су стално на путовањима са оркестром и позориштем, па су га подигле бака и тетка. Често је путовао у Болоњу и Ферару, односно Урбино, мајчино родно место. Ђоакино је почео да учи виолончело, затим клавир и контрапункт у првој јавној музичкој школи у Италији, конзерваторијуму „Ђовани Батиста Мартини” у Болоњи, 1806. године. Занимљиво је да се школа налази на тргу који сада носи име славног ученика - Ђоакина Росинија. Осим што је лепо свирао, професори музике уочили су Ђоакинов диван глас, тако да је у четрнаестој години постао члан Филхармонијске академије у Болоњи. У то време компоновао је и прву оперу и, без сумње, схватио да му тај посао иде савршено од руке. А зашто се онда не би бавио оним што је за њега тако лако?

Још у најранијој младости Ђоакино Росини постао је савршен пијаниста, виолиста, трубач, хорниста, обоиста, виолончелиста и чембалиста. Родитељи су били срећни због његовог музичког напредовања, па су га бодрили и помогли му да дође у Венецију, где је 1810. године, дакле, у осамнаестој, постао композитор позоришта „Сан Мозе”. Прилика је била јединствена: стално запослени композитор није успео да доврши оперу на време и тада је дошла до изражаја Росинијева невероватна способност да брзо компонује.

Росинијев први велики успех била је опера „Танкреди”, чији је либрето заснован на Волтеровој трагедији. Његове најпознатије опере су „Отело” (1816 ) и „Севиљски берберин” (1816), „Сврака крадљивица” (1817), „Пепељуга” (1817), као и „Вилхелм Тел” (1829). Године 1823. Ђоакино Росини отишао је у Лондон, а годину касније посетио је Кембриџ и Брајтон где му је Џорџ IV, коме је чак и певао, приредио свечани дочек. Нешто касније, Ђоакино Росини постао је директор Италијанског позоришта у Паризу, а затим и генерални инспектор Краљевског височанства за певање.

У тридесет седмој години, 1829, пошто је написао чак тридесет осам опера, Ђоакино Росини одлучио је да се повуче из јавности. Писао је само за себе, своју жену и пријатеље. Музиколози се и данас споре око разлога због којих је овај композитор донео такву одлуку. Многи се слажу да је био романтична душа и да му је повучен живот више пријао. Поред тога, неки су убеђени да је, упркос чињеници што је оставио толика врхунска уметничка дела, Росини заправо био рођени - лењивац. Његово последње дело потиче из 1863. године. Била је то миса, „Петите мессе соленнеле”, за дванаест певача - мушкарце, жене и кастрате - два клавира и хармонијум. За огроман допринос светској музичкој баштини, Росини је за живота одликован француском Легијом части и орденом Италијанске круне.

У младости (док се није потпуно препустио уживању у храни), Росини је био веома згодан човек. Имао је бадемасте тамне очи, дивне руке и блистави, враголасти осмех коме је ретко која дама могла да одоли. Касније је често носио фрак и перику како би прикрио ћелавост. Стомак није могао да прикрије. Увек је на грудима имао Хендлову медаљу.

У тридесетој години Росини је одлучио да се ожени Изабелом Колобран, оперском певачицом, примадоном, седам година старијом од њега. Изабела је била дугогодишња љубавница Доменика Барбаје, импресарија оперске куће „Ла Скала” у Милану. Брак је трајао петнаест година, а онда су се развели. Године 1846. Росини се оженио својом дугогодишњом љубавницом Олимпијом Пелезије, али ни с њом, као ни с првом женом, није имао деце. Живели су повучено у месту Паси поред Париза.

У музичким круговима Ђоакино Росини био је познат као изузетно духовит човек, увек спреман на шалу мада често плаховит и склон депресији. Сви су очекивали да каже нешто смешно, посебно на рачун хране која је - поред музике - била несумњиво његова велика љубав. На пример, честитајући певачици Аделини Пати на изванредном певању, Росини јој је рекао: „У животу сам плакао само два пута. Кад сам у језеро Комо испустио батак с печуркама и кад сам чуо вас како певате!”

У својој вили у Француској, Росини је имао вински подрум где је чувао најбоља вина (обожавао је бело). Није дозвољавао да му се у кућу уведе гасно осветљење. Свеће су му се чиниле безбедније. У ствари, плашио се да се не угуши.

Весео и насмејан у друштву, Ђоакино Росини био је заправо хипохондар - умишљени болесник и човек који је дуги низ година патио од несанице. Стално се жалио на болове у врату и кичми (што је било последица прекомерне тежине). Године 1854. лекари су закључили да болује од једног облика неурастеније - слабости живаца. Као што се може наслутити, патио је од лошег варења, а срце му је отежано куцало...

Па ипак, Росини је уживао у слави. Песник Роберт Браунинг записао је како је Росини упућивао писма мајци. На коверти би написао: Ана Росини, мајка чувеног композитора, Пезаро. Један од најближих Росинијевих пријатеља био је Винченцо Белини, такође оперски композитор.

Многе анегдоте говоре о Росинијевој способности да брзо напише оперу. Тврдио је да је „Севиљског берберина” написао за само седам дана. Опера је на премијери била извиждана. Гаетано Доницети био је очаран

Росинијевим делом, а посебно опером „Вилхелм Тел” и после премијере је рекао: „Росини је написао први и последњи чин ове опере. Бог је аутор трећег чина!”

Иначе, Ђоакино се хвалио како може да напише оперу на било коју тему: „Дајте ми списак за перионицу, и ја ћу написати арију!” Није лагао. Чињеница да је за собом оставио толика дела говори о заиста невероватној способности и композиторском умећу.

Обично је устајао у осам и пре подне одлазио један сат у шетњу да би подстакао апетит. Вечерао је раније, већ у шест, пушио цигаре, примао госте и ученике и одлазио у кревет у десет сати увече.

Трећег новембра 1868. године Ђоакино Росини био је подвргнут операцији фистуле на ректуму. Нажалост, рана се загадила, композитор је добио високу температуру и умро десет дана касније - 13. новембра. Тога се и плашио... Будући сујеверан, ужасавао се броја тринаест. Сахрањен је у присуству многобројних поштовалаца на гробљу Пер Лашез у Паризу, покрај Керубинија, Шопена и Белинија. Деветнаест година касније његови посмртни остаци пренети су у Фиренцу, у цркву Санта Кроче, и положени поред Галилеа Галилеја, Микеланђела и Макијавелија. Сав свој иметак Ђоакино Росини завештао је родном граду Пезару. Тамошњи конзерваторијум носи његово име, као и велики међународни оперски фестивал.