Током недавно одржаних председничких избора у нашој земљи грађани су, између осталог, присуствовали и својеврсној паради политичких говоранција. Занимљиво је да главни јунаци тих смешних и надобудних прича (у којима је изопачени дух политикантског језика долазио до пуног изражаја) нису били сами политичари, већ један део тумача нашег политичког живота чије звање гласи: политички аналитичар. Њих су снагом својих понекад скучених изражајних моћи подржавали новинари.

Новинарска и аналитичарска тумачења као да су се слила у један закључак:

„Показана је висока свест грађана. То ће свакако представљати - бенефит за наше друштво!”

На „топ-листи” омиљених израза које однедавно употребљавају пословни људи, али и новинари и политичари, као и политички аналитичари, јесте управо - бенефит. Обичном човеку није јасно зашто бенефит, а не корист... Можда страна реч звучи пословније? Озбиљније?

Говорници вероватно имају у виду енглеску реч бенефит (која се иначе изговара бенифит). То је израз који означава љубазност и доброту, али и корист, односно добит. Истовремено, бенефит означава и облик исплате у новцу или издавање ваучера уз који се може добити новац. Постоје и бенефити у облику услуга или робе. Реч бенефит потиче од латинске речи бенефициум, то јест, повластица, привилегија, корист.

А што се тиче „показивања свести” - то је посебна прича. У ствари, „показивање свести” део је старе политичке приче из једнопартијских времена у којој су се појединци делили на „политички свесне” (на линији партије) и оне друге, ваљда „несвесне” стварности, односно свог положаја у друштву.

У најопштијем значењу, свест подразумева свеукупност наших психичких доживљаја (осети, опажаји, осећања, представе, потребе...) које смо у стању да опазимо, опишемо или изразимо. Реч је о растегљивом појму који схватамо као свесно опажање једнако перцепцији. У социологији свест означава и скуп уверења, ставова и знања који припада једном друштву, те се тако говори о друштвеној свести, класној свести и националној свести.

Кад су недавно истицали „високу свест”, тумачи политичких прилика вероватно су имали у виду политичку зрелост бирача свесних важности председничких избора који су одлучили да са гласачким листићем у руци покушају да у жељеном правцу усмере ток сопствене судбине као и судбине својих сународника. Можда гласачима уопште није била намера да „показују свест”, „високу” или „ниску”, свеједно.

Језик често поставља замке, па ако о њима размишљамо можемо и да их избегнемо. Уколико слепо пратимо безмало хорско понављање излизаних фраза, из тога нећемо извући никакву корист. Или, како би рекли они који су (п)овлашћени да дају политичка објашњења: бенефит. Утопићемо се у реци погрешно употребљених речи. Или ће нам тако описани поступци звучати смешно?