Новембра 1941. године специјална полиција Управе града Београда ухапсила је гимназијалца Воју Нановића. Агенти су га стрпали у кола, а затим свратили да ухапсе још једног човека. Док је аутомобил стајао, Воја је некако успео да се отргне из руку агената, искочи из аутомобила и побегне у ноћ...

После ослобођења живот београдских илегалаца био је право надахнуће за Нановићев први играни филм „Бесмртна младост”. И његово бекство из полицијског аутомобила било је преточено у филмску сцену. Те, 1941, године деветнаестогодишњи младић из Београда није ни слутио да ће бити један од пионира српског и југословенског филма. У ствари, он је мислио да ће се бавити сликањем. Чини се да је до краја свог бурног и плодотворног живота Војислав Нановић на известан начин жалио што није искључиво и само сликар... Ипак, младалачка идеја да мења свет судбински је обележила читав његов живот, а ратна прошлост обезбедила му је касније посебно место међу редитељима и филмским критичарима. Бивши београдски илегалац био је и политички кажњен, удаљен из југословенске кинематографије јер се од њега очекивало да буде политички и партијски послушник.

Наиме, 1962. године директор „Авала филма” саопштио је Војиславу Нановићу како после филма „Боље је умети” за њега више нема места у домаћој кинематографији. Његов ауторитет прекаљеног комунисте и првоборца, али и редитеља за чије се име реч „први” везивала у бројним случајевима, био је неоспоран: снимио је први домаћи (документарни) филм у боји - „Смотра младости” (1947), први српски послератни играни филм - „Бесмртна младост” (1948), прву бајку у југословенском филму - „Чудотворни мач” (1950), први македонски играни филм - „Фросина” (1952), први се усудио да југословенској публици покаже обнажене женске груди на филму - „Циганка” (1953)... Уопште, био је јединствена појава у тадашњој кинематографији. С друге стране, ни Нановић се није много трудио да се допадне онима који су одлучивали, иако је као комуниста званично био на „истој линији” с њима.

Један од његових блиских пријатеља Живорад Михајловић поткрепио је својевремено то једним очигледним примером:

„...Бежао је од тих људи који су били на функцијама, није желео да с њима има везе. Дружио се с пријатељима из краја који нису били функционери. Своје рукописе никад није лично носио у Комитет за кинематографију, који је одобравао паре, него је обично носила Миланка, његова прва жена... Није хтео да контактира с њима, једноставно их није подносио...”

(Из књиге „Режија: Војислав Нановић - Последњи пионир”, сегмент „Мозаик сећања”, Прометеј, Нови Сад, 1993)

Војислав Нановић није био рођени Београђанин, али је највећи део живота провео у Београду. Пионир наше кинематографије рођен је у Скопљу, тадашњој јужној Србији, 1922. године. Отац Кирило завршио је богословију и био је официр Краљевске војске. Мајка је потицала из свештеничке породице. Тек касније су историчари филма у Нановићевом раду открили знаке теолошког образовања. У главни град тадашње Краљевине СХС доселио се с породицом кад му је било пет година. У Београду се и школовао. Градски живот постао је основа његовог потоњег филмског виђења света.

Због припадности Савезу комунистичке омладине Југославије, још од шестог разреда гимназије имао је неприлике.

Његова сестра Владислава Срдановић овако је описала те дане:

„Чим се Воја мало ослободио и почео да се бави спортом и скаутском организацијом, кренуо је на логоровање са скаутима. Учествовао је на неким атлетским такмичењима. Био је у подмлатку фудбалског тима. С математиком је увек имао проблема, али је писао у литерарној дружини. Мој отац је имао много пријатеља и онда би га лично неко позвао и рекао: ’Ћирило, молим те, испиши сина да га не бисмо исписивали’. Тако је Воја био у Четвртој, Петој, Другој, Шестој, а завршио је у Осмој гимназији. У осмом разреду је био 1941. године. Није матурирао када је отишао у рат.”

Под изговором да је реч о „проблемима с владањем” премештан је из школе у школу мада се прави разлог крио у његовој припадности СКОЈ-у (Савез комунистичке омладине Југославије). Почетак Другог светског рата дочекао је у Београду и одмах се придружио илегалцима који су припремали саботаже и друге подухвате усмерене против немачких окупационих власти. Ухапшен је 22. новембра 1941. године, а вратио се кући тек на дан ослобођења Београда, три године касније...

Кад је редитељ Александар Ђорђевић седамдесетих година прошлог века снимио серију „Отписани”, многи су у описаним догађајима препознали младалачка војевања храброг Војислава Нановића и његових другова. Он се само смешкао, доследан у намери да се тиме не хвали и у једном интервјуу напоменуо:

„Нисмо баш били као Прле и Тихи. Савремени акциони филмови траже нешто више, узбудљивије, готово немогуће подухвате. Ми смо мање лепо изгледали, мање оружја имали. Али, Прле и Тихи су постали дечији јунаци што није занемарљиво...”

Занимљиво је да је сликарску обдареност почео да показује управо током Другог светског рата. На тајним састанцима цртао је саборце. Били су то први уметнички кораци. После рата положио је пријемни испит на Ликовној академији, али су у Партији за њега имали друге планове па је морао да оде у новинаре. Послали су га у новинарску политичку школу. то му није тешко падало. Умео је и да пише. Међутим, будући да је и даље непрестано говорио о томе како жели да студира сликарство, по својеврсној казни пребачен је у „Политику” где је радио извесно време - све док се није појавила могућност да пређе у „Филмске новости”.

У почетку се и тамо бавио новинарским послом, а онда му је, кад је показао склоност према режији, омогућено да похађа курс који је у јесен 1946. године одржан у студију Барандово у Чехословачкој. На том курсу предавачи су, између осталих, били и Сергеј Ејзенштајн и Бела Балаш. Тај течај био је прво формално знање о филму које је Воја Нановић стекао. Касније је у Енглеској завршио још један курс, који је водио енглески редитељ Торолд Дикинсон. Боравак на том курсу оставио је дубок утисак на њега, па је касније једном приликом изјавио: „Признајем. Непосредни учитељ ми је био Енглез Дикинсон, а узор Џон Форд.”

Током 1946. и 1947. године режирао је неколико документараца, а посебно је значајан „Смотра младости” (1947) мада не толико због неког великог уметничког домета, колико због чињенице да је то био први југословенски филм у боји. Монтажу филма потписала је Нановићева прва жена Миланка која се сећала тих дана: „Било је то 1947. године и филм смо снимали по угледу на совјетске филмове. Траку је неко украо, мислим од Чеха. Воја је режирао, ја сам монтирала и радећи смо учили посао. Нисмо имали услова за рад, а нисмо готово ништа ни знали. Међутим, кад се данас погледају ти филмови то чак и није лоше.”

Охрабрен стеченим искуством, Нановић се врло брзо упустио у режију дугометражног играног филма, а, имајући у виду његову ратну прошлост, као и историјски тренутак земље, није било нимало необично што се одлучио за причу о акцијама илегалаца у окупираном Београду. Користећи бројне аутобиографске детаље, написао је сценарио с радним насловом „Као плима”, да би филм у биоскопима био приказан под називом „Бесмртна младост” (1948). Био је то четврти играни филм у новој југословенској кинематографији, али први у српској. Затим се Нановић упустио у продукционо веома сложену адаптацију познате народне бајке „Баш-челик” и, после годину дана снимања (!), пред публиком се појавио филм „Чудотворни мач” (1950). Уследио је позив из Македоније, где је режирао први македонски играни филм „Фросина” (1952), а онда још једна адаптација књижевног дела, с тим да се Нановић тог пута одлучио да екранизује познати роман Боре Станковића „Коштана”. Филм је у биоскопску дистрибуцију пуштен под насловом „Циганка” (1953), а сценарио за „Циганку” написао је Александар Вучо.

Било је то време кад су се за све тражили и политички разлози и услови. Посебно кад је реч о уметности. За Воју Нановића прва деценија рада у кинематографији била је изузетно успешна: имао је тридесет три године, а иза себе већ четири играна и десетак документарних филмова, као и већи број радова објављених у стручним часописима. Преокрет је настао после филма „Шолаја” (1955), снимљеног према сценарију књижевника Михајла Реновчевића.

Главни лик у причи био је Симела Шолаја (1905. или 1906-1942), легендарни вођа српских устаника с Купреса, који на почетку Другог светског рата није „припадао” никоме, тако да су и партизани и официри Краљевске војске настојали да га придобију на своју страну. Његов ауторитет је неспоран, али како се ни он сам још није одлучио коме ће се коначно придружити, и међу његовим борцима има доста оних који су „разапети” између петокраке и кокарде. Расплет почиње у ноћи кад под помало необичним околностима гине партизански командант, а за његову смрт буду окривљени Шолајини људи. У сцени која следи, Шолаја долази у отворен сукоб с једним од својих бораца и схвата да је раздор у јединици све већи. Разочаран и повређен, он коначно одлучује да се придружи партизанима, а за њим крећу сви они који су се до тада колебали. Недуго затим, партизани одлучују да поведу одлучну борбу за Купрес, иако су војно неупоредиво слабији од непријатеља. Свестан да су им шансе мале, Шолаја се обраћа за помоћ официру Краљевске војске Дренку, коме је у једној од претходних акција спасао живот. Као частан човек, мајор Дренко пристаје да помогне, али у кључном тренутку претпостављени му не допуштају да се умеша у битку. Будући да је цела ствар унапред била осуђена на пропаст, Шолаја гине, али његово име остаје симбол јунаштва и отпора.

То је било довољно. Дежурни политички полицајци уочили су да би Воја Нановић могао да буде „опасан” филмски стваралац. Преко ноћи нашао се на нишану политичких кругова и званичних моћника културне политике јер је уметничко стваралаштво било под строгим надзором. Његова узлазна каријера филмског редитеља доведена је у питање. Објављен је читав низ лоших критика о његовим филмовима. Било је јасно да се Нановићева каријера у домовини ближи заласку. Снимио је потом још три филма, али већ са следећим, „Три корака у празно”, имао је много невоља. Наредна два готово су прећутана.

Воја Нановић је отишао из земље. Право у средиште филмске индустрије, у Америку. Ако је неко сматрао да је бивши комунистички илегалац тек приучени монтажер и редитељ, својим каснијим радом Војислав Нановић могао је да га разувери. Био је филмски професионалац. Постао је монтажер у познатој телевизијској компанији „Еј-Би-Си”, а касније у Њујорку оснива и сопствено филмско предузеће - „Филм Едитинг Сервице”. Упркос бурном њујоршком начину живота, налазио је времена и за сликање...

Почетком седамдесетих, због болести, после осам година одсуства, ипак се враћа у Београд. До краја живота режирао је према сценаријима које је сам писао десетак туристичких филмова. Као један од пионира југословенског филма, 1982. године примио је Плакету Југословенске кинотеке. После његове смрти, 1983. године, критичари су почели да вреднују опус Војислава Нановића не водећи рачуна о политичким оквирима.