Када је 1789. године у Француској букнула велика буржоаска револуција, дошло је до дубоких промена у свим областима живота. Са идејом „Слобода, једнакост, братство” срушена је монархија и укинуте су све повластице владајуће класе. Али, кад је требало створити неку нову, посебну уметност, која би величала јуначко време и војничку славу, уметници су се вратили на давни свет антике. Како се то догодило?

У тим бурним данима нова класа видела је своју сличност са слободним, римским грађанима, па је у Римској републици тражила све: друштвени узор, људске врлине, савршену лепоту... И уметници су делили исто мишљење: закључили су да само помоћу античке строгости и једноставности могу да се супротставе разблудним и осећајним делима својих претходника. Пошто нису могли да се угледају на античко сликарство, јер оно није било сачувано, сликари неокласицизма узели су за узор античку скулптуру. Кад су преко митолошких призора описивали догађаје Револуције, трудили су се да актовима дају све врлине римских грађана и лепа, атлетски грађена тела. На тај начин исказивали су најпознатији грчки став да су дух и тело - једно. Због строгих моралних назора, сликали су само моделе који су постојали на академијама, а то су у то време били искључиво мушкарци. Пошто су одбијали да им позирају девојке лаког морала, у већини случајева копирали су статуе античких богиња и покушавали да у њих унесу живост. У том начину сликања, који се називао „прилагођавање антике”, посебно се истакао сликар Жак-Луј Давид.

Кад је наступило доба Револуције, Давид је пришао Робеспјеру и дотадашњу античку тематику заменио савременим догађајима. Насликао је Мараа, убијеног у кади, и малог добошара Бару - јунаке мученике, који су погинули за идеале. Иако један документ сведочи да су дечака Жозефа Бару убили разбојници и украли му сву одећу, Давид је поверовао Робеспјеровим речима да су дечака убили краљевски војници кад је одбио да каже: „Живео краљ!” и уместо тога узвикнуо: „Живела република!” Давиду је као модел послужио његов ученик: дечака нежног попут девојчице приказао је у пози у којој се обично слика света Цецилија. То није случајно јер она је мученица која свој живот даје за веру, а мали Бара јунак мученик који свој живот даје за Револуцију. Пошто је платно остало недовршено, и као скица сачувано у музеју у Авињону, сматра се да то није коначна Давидова замисао - да је можда намеравао да наслика дечака у униформи који, док умире, стеже кокарду на грудима. То више није важно, слика је ту и, свирепа као природа, она сасвим мирише на идеал.

На слици „Сабињанке”, коју је завршио 1799. године, Давид је у потпуности остварио идеју херојског акта. Приказао је тренутак кад Сабињанке растављају римске војнике - своје мужеве, од Сабињана - своје браће. Симболично, слика означава позив на помирење и престанак крвопролића, а тиче се доба Револуције. Иначе, скицу за ову композицију Давид је радио у затвору, где је провео шест месеци након пада Робеспјера. Пошто је поред два нага ратника приказао само делимично одевене Сабињанке, избио је велики скандал. Зна се да је за ову слику имао моделе. Како на Академији није било женских модела, позирале су му његове ученице, а помињана су и имена неких познатих жена. Од њих се захтевало да стоје у племенитом положају античких статуа, па не чуди што остављају утисак као да су залеђене. Слику „Сабињанке” Давид је изложио у свом атељеу и од продаје улазница зарадио читаво имање.

Као учесник Револуције и сликар своје епохе, Давид није заборавио да забележи важне историјске догађаје. На пример, ту су цртежи „Заклетва у сали Же де Пом” - кад су се посланици у скупштини заклели да ће Француској донети устав, и „Ле Пелетје гласа за смртну пресуду Луја XVI”. Ле Пелетјеови потомци, ватрени ројалисти, стидели су се поступка свог претка, па су нажалост уништили слику која је данас позната само по гравирама.

Током неколико година, Давид је руководио свим уметничким пословима нације: приређивао је револуционарне свечаности, поворке, радио нацрте за намештај, декорације, позоришне костиме... Под његовим утицајем променила се чак и мода тог времена, посебно хаљине и фризуре. Али, убрзо је постао диктатор: пошто је жестоко напао Академију сликарства и њене чланове, дао је предлог да се ова установа укине, што је 1793. године и учињено. Од тога веће изненађење било је једино што је 1804. године издао Револуцију и постао Наполеонов први сликар. Почео је да слави цара као да се никад није заклињао Робеспјеру да ће с њим, ако треба, попити кукуту - отров!

Своје савременике зачудио је и сликар Ежен Делакроа који је као припадник аристократије насликао право ремек-дело Револуције. Човек који је у одевању и понашању био прави помодар, ишао на пријеме и у салоне, дружио се с композитором Шопеном, изненада се нашао на барикадама. Сликом „Слобода предводи народ” симболично је приказао устанак у Паризу 28. јула 1830. године. Тог дана су сви - радници, студенти, занатлије, отпуштени официри и војници бивше Наполеонове војске, а са њима и сваки десети становник Париза - изашли на улице са оружјем у рукама, подигли барикаде и потукли краљевску војску. Народ је збацио краља с власти и поставио Луја Филипа да заступа интересе грађанства. Слика је спој стварности и маште: Слобода, с пушком у једној и барјаком у другој руци, није крилато божанство већ жена из народа, док су у човеку с цилиндром многи препознали сликарев аутопортрет. И публика и критика дочекали су слику са одушевљењем. Више нико није говорио да „Делакроа не слика четкицом, већ пијаном метлом”. Напротив! „Краљ буржоазије” Луј Филип откупио је слику, а уметника одликовао Легијом части. Делакроа је на то одговарао: „Ја нисам револуционар, већ бунџија!”

Тих година и скулптор Франсоа Рид начинио је ремек--дело „Марсељеза”, на Тријумфалној капији у Паризу. Приказао је војнике добровољце који под вођством богиње крећу у одбрану Републике. Војнике није приказао у савременој одећи, већ као наге античке ефебе или као римске легионаре, чиме је оживео дух прошле епохе.

За време Октобарске револуције, која је отпочела 1917. године, створена је уметност пропаганде која је говорила о херојском комунизму. Опијени снагом ослобођења, уметници су рат за нови свет повели на свим фронтовима, јер им се „квадрат платна” учинио исувише малим. Сан великог песника Мајаковског да ће сликарство „од улица направити своје четкице, а од тргова палету”, постао је јава. На улицама и трговима одржавали су се концерти, позоришне представе, рецитали, јавне игре, бојење кућа и дрвећа, митинзи, суђење народним непријатељима... Све је служило истом задатку - ширењу велике идеје! Поред величања совјетске правде, чуле су се речи подсмеха према религији - „опијуму за народ”, цркви и буржоазији. Осим тога, комесари за просвећивање држали су предавања о припреми за фронт, правилној исхрани, хигијени, гајењу пилића, сетви кукуруза...

Прва годишњица Октобарске револуције нарочито брижљиво је припремана. Натан Аљтман је у Петрограду у подножју обелиска направио футуристичку конструкцију коју је окружио делима авангардних уметника. Две године касније, на истом месту, приређен је масовни хепенинг. Уз звуке из свих музичких инструмената и фабричких сирена, и под светлом џиновских рефлектора, изведен је „напад” на Зимски дворац - као некад, народ и војска заједно су јуришали!

У тим масовним акцијама долазило је до пражњења енергије и људи су лакше подносили сурову стварност - немаштину, демонстрације анархиста, атентате, рат с белима. Ко није пристао да своје „ЈА” замени заједничким „МИ”, тешко се сналазио, о чему личним примером сведочи Марина Цветајева у књизи „Октобар у вагону”.

Године 1918. Лењинова влада одвојила је фантастичну суму новца за откуп уметничких дела, а затим отворила 36 музеја и галерија по целој Русији. Исте године у Зимском дворцу водиле су се расправе о судбини музеја - да ли ће музеј бити светилиште или фабрика? Мајаковски је тада рекао: „Не треба нам маузолеј уметности где се обнављају мртва дела, већ жива фабрика људског духа на улицама, у трамвајима, у фабрикама, у радионици и радничким становима...” По задатку „преношења уметности у живот”, направљени су пропагандни возови и бродови. Воз „Црвени козак” и брод „Црвена звезда” ишли су са агитаторима, сликарима, глумцима и песницима на фронт и у најудаљеније крајеве Русије и тамо носили слике, књиге, новине. Возови и бродови били су украшени паролама и имали су библиотеке, сале за предавања и биоскопске представе.

Широка публика прихватила је модерне стилове у сликарству, али не и у скулптури јер су по њима вајари „изобличавали” лица вољених вођа. Рецимо, Шервудов кубистички портрет Бакуњина анархисти су уништили за неколико сати. Ни међу уметницима није владала слога. Једна група објашњавала је да уметност не треба да буде корисна, док су други видели њену улогу у служби пролетаријата. Идеал „Пролеткулта” у потпуности је остварио уметник и радник Татљин. Поред рада у фабрици, он је дизајнирао разне предмете: радничку одећу, столице, висококалоричну пећ, чак и необичну летелицу „летатљин”, коју је осмислио тако што је проучавао лет инсеката. Његови истомишљеници правили су нацрте за намештај, одела, шољице, чајнике, текстил, плакате, марке... Међутим, због искључивог става да уметност мора да припада само пролетаријату, или у противном не треба ни да постоји, „Пролеткулт” је на Лењинов захтев распуштен. За званичну уметност проглашен је соцреализам, а затим су дела авангарде пребачена у депое музеја, а њени ствараоци гурнути у заборав.

Пошто је талас револуције прешао читаву земљу, стигао је до Шпаније, Мексика, Кубе, Индије, Кине... У социјалистичким земљама уметници су сликали борце за идеју, али и озарена лица јунака рада. Призори пуни оптимизма требало је што јасније да поуче, па су често прелазили у илустрацију, анегдоту, а некад и кич. Међутим, мајстори сликари нису упадали у ту замку.

У Мексику, сликар Дијего Ривера прославио се фрескама с темама из револуционарне прошлости своје земље и темама рада и механизације. Кад је добио позив да у Рокфелер центру у Њујорку уради мурал, радо се одазвао. Делу је дао назив „Човечанство на раскршћу”, а затим на капиталистичкој страни слике приказао рат, класне борбе, богаташе који се забављају, полицију која бије раднике, попове који мирно гледају... На супротној страни насликао је мир, слогу, сарадњу и раднике целог света који се држе за руке под вођством Лењина. Лепоту израде мурала нико није могао да оспори, али породица Рокфелер видела је у делу чисту комунистичку пропаганду. Пошто Ривера није хтео ништа да мења, уз претње да ће насликано радије уништити него „касапити”, други уметници преузели су посао. Крајем 1930. године Ривера је направио реплику ове слике, а друштву богаташа с пићем у руци додао је и Рокфелера. Тај мурал налази се на степеништу палате лепих уметности у Мексику.

Југословенски народи су од 1941. до 1945. године уз ослободилачки рат доживели и социјалистичку револуцију под вођством Комунистичке партије и Јосипа Броза Тита. Као партизански борци, многи велики уметници су током рата стварали цртеже и скице. На пример: Ђорђе Андрејевић Кун, Моша Пијаде, Божидар Јакац, Исмет Мујезиновић... Њихове слике с ликовима ратних другова, рањеника, тифусара и сценама мучења, стрељања и патње, поред уметничке снаге, имају и снагу документа. У послератним годинама, уз паролу „Са Титом - напред!”, појавиле су се теме везане за изградњу земље („Сондирање терена на Новом Београду”, Божа Илић) и живот радника. Рецимо, лик „јунака рада” рудара Алије Сиротановића нашао се и на новчаници. Нове грађевине које су ницале уз песму („Градили смо пругу, ал’ то није доста, ми хоћемо Београд да буде к’о Москва”), украшаване су мозаицима, муралима, скулптурама... Али, студентске демонстрације из 1968. године донеле су нова размишљања, сажета у једном графиту: „Кад мислим о револуцији, желим да водим љубав!”

Иако су настајала у различитим временима, сва „јуначка” дела имала су исти задатак: подстицање патриотизма и револуционарног духа. Пошто је речено да нема последње револуције, јер су револуције бескрајне, уметници у будућности бориће се за идеале на свој начин, као и њихови славни претходници.