Брајант парк, зелену површину која се угнездила иза зграде Њујоршке градске библиотеке, ушетао је човек висок метар и осамдесет осам центиметара, у фраку и панталонама црне боје, с полуцилиндром на глави. Испод свечаног сакоа види му се прслук, блиставобела кошуља и лептир-машна исте боје. На изузетно дугачким шакама има сиве рукавице израђене од најфиније јеленске коже. У једној руци држи штап, у другој смеђу папирну кесу пуну мрвица од хлеба. Као и много година уназад, и тог 18. маја 1917. године тај човек усправног држања и беспрекорне спољашњости дошао је у парк с одређеним циљем.

За тили час мноштво голубова устремило се и слетело на њега. Човек им нешто умилно шапуће и мрмља, као да с њима дели неку тајну. Тај тренутак обостраног блаженства нагло је, нажалост, прекинут изненадном појавом другог мушкарца, који је такође у фраку. Видно незадовољан што мора да прекине свакодневни ритуал, човек нежно гура голубове и отреса прашину с одела. Мора да крене, за њега је то изузетно важан дан. Никола Тесла, човек с голубовима, те вечери треба да прими Едисонов орден који му додељује Амерички институт електроинжењера (АИЕЕ). По Теслу је у парк дошао доктор Бернард Беренд, његов дугогодишњи пријатељ.

Уз научнике попут Томаса Едисона (1847-1931) и Гуљелма Марконија (1874-1937), Никола Тесла је за живота важио за најнадаренијег изумитеља за кога се говорило да је покренуо другу индустријску револуцију. Осим наизменичне струје и електромагнетних мотора, у мноштву његових патената је и најранији модел радио-апарата, флуоресцентно осветљење, роботи, радар, али и мање познати као што су енергетско оружје, могућност да се заузда време и његов највећи сан - бежични пренос електричне струје.

Нажалост, Тесла многе своје снове није успео да оствари. Кад је умро 7. јануара 1943. године, о њему су колале разне приче. У свим тим говоркањима било је претеривања, али и доста истине. У време у коме је живео био је познат као наочит мушкарац, изузетно истанчаног укуса кад је одевање у питању, али се ипак никада није оженио, а од нежнијег пола помало је чак и зазирао. Уместо да оснује дом, становао је по хотелима. Био га је глас да поштује неке чудне обреде. Кад год би, рецимо, поручио неко јело или пиће, претходно би израчунао кубну запремину хране и напитка.

После Теслине смрти његовим презименом означена је јединица снаге магнетског поља (Т), назван је један кратер на Месецу и једно мало васионско тело (2244Тесла). Теслине замисли надахњивале су озбиљне научнике, али и многе шарлатане жељне славе.

Занимљиво је да је свет показао огромно занимање за Николу Теслу и његово стваралаштво изнова га „откривши” тек почетком 21. века. На стопедесетогодишњицу рођења, УНЕСКО је 2006. прогласио годином Николе Тесле. Тај значајан јубилеј прослављен је широм планете. Осим што је аеродром у Београду назван по овом славном Србину, његовим именом „крштен” је и аутомобил на електрични погон, направљен у фабрици „Лотус” („Тесла Роудстер”). Измењен однос „белог света” према Тесли можда се најбоље огледа у насловима биографија. Прва, објављена 1944. године, појавила се под насловом „Несвакидашњи геније”, 1981. Тесла је означен као „Човек изван времена”, да би 2001. постао „Човек који је изумео 20. век”.

Никола Тесла рођен је у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године у Смиљану, градићу у Лици која је тада била у саставу Хабзбуршке монархије. Био је четврто од петоро деце Ђуке Мандић и свештеника Милутина Тесле. Легенда каже да су те ноћи кад је рођен Никола, небо парале муње и громови, стварајући јединствен ватромет. Иако није имала званично образовање, остало је забележено да је Теслина мајка Ђука с лакоћом рецитовала стихове познатих европских песника према којима је гајила велику љубав. Мајка је за Николу била непресушни извор надахнућа и на њега је имала пресудан утицај.

Већ од најмањих ногу Никола је показивао неуобичајене склоности. С пет година сам је направио воденични точак који је успешно радио, али је зато његов покушај да полети могао несрећно да се оконча. Користећи кишобран као падобран, скочио је с крова штале и као дулек пао на земљу и онесвестио се. Срећом га је мајка убрзо нашла. Кад је поодрастао, поново је маштао да ће се отиснути пут неба, овог пута у летелици с вакуумом за коју је покушао да направи и прототип. Оно што је урадио с пет година, поновио је кад је стигао у Америку - у подножју Нијагариних водопада направио је воденични точак - претечу електричних централа које ће осветлити целу планету.

Срећно одрастање прекинуо је један немили догађај. Кад је Никола имао пет година, погинуо је његов седам година старији брат Дане који је био дечаков узор. Никада се није сазнало да ли га је усмртио коњ кога је јахао или је пао из седла. Братовљева смрт на Николу је оставила дубок и неизбрисив траг и, како неки верују, можда узроковала необично понашање које ће га обележити за цео живот.

Студије електротехнике на Политехничкој школи у аустријском граду Грацу Никола није завршио, па се, после две неуспешне године у Прагу, на наговор породице, 1882. године запослио у Паризу, у седишту Едисонове телефонске компаније. У главном граду Француске показао је несвакидашњу спретност и умеће поправљајући и отклањајући кварове на разним уређајима, па је добио писмену препоруку за Томаса Едисона у којој стоји: „Од двојице великих умова данашњице, од којих сте ви један, други је младић пред вама.”

Заједно с великим таласом усељеника и Никола Тесла упутио се у освајање Новог света. Године 1884. у Америци упознаје Едисона који својим изумом - једносмерном струјом - покушава да осветли суседе на Менхетну и, уместо гасног осветљења, доведе електрично светло у Росел у Њу Џерсију.

Иако су им се ставови умногоме разликовали, Тесла је на Едисона оставио упечатљив утисак. Младић из Смиљана је већ прослављеном и признатом изумитељу обећао да ће побољшати рад турбина у Едисоновој компанији за шта му је овај обећао хонорар од педесет хиљада долара. Тесла је скоро годину дана даноноћно радио и извршио задатак. Кад се појавио пред Едисоном и затражио обећану надокнаду, он му је кроз смех рекао: „Тесла, ви очигледно не схватате амерички смисао за хумор!” и, наравно, није му дао обећаних педесет хиљада долара.

Огорчен, Никола Тесла напушта Едисонову компанију свестан да код послодавца који крши основне етичке принципе нема шта да тражи. Додатни разлог за разлаз било је Теслино уверење да будућност не лежи у једносмерној, већ у наизменичној струји.

Теслу је, као и милионе других, 1886. погодила економска криза. Немајући од чега да живи, у Њујорку се запослио као обичан радник на копању ровова. Срећа му се насмешила наредне године кад су га представили А. К. Брауну, човеку који је водио послове „Вестерн јунион телеграфске компаније”. Браун је поверовао у Теслина уверавања о предностима наизменичне струје и пристао да му оснује компанију - „Тесла електрик компани”. Тај тренутак најзначајнији је за стварање легенде зване Никола Тесла.

Никола је 1888. године напокон могао да направи мотор који је увелико створио у машти. Уместо дотадашњих механичких делова, за мотор је употребио ротирајућа магнетна поља и тако умногоме побољшао рад отклонивши трење и вибрације. За Теслу се одједном заинтересовао Џорџ Вестингхаус, успешан пословни човек који је поседовао постројење за производњу једносмерне струје у Бафалу, граду у америчкој држави Њујорк.

Глас о удруживању Тесле и Вестингхауса одмах је стигао до Едисона који је јавност настојао да увери у опасности које наизменична струја може да изазове. Отпочео је својеврсни рат струја који је доживео врхунац 1890. Те године први пут смртна казна извршена је електричном струјом. Погубљење убице Вилијама Кемлера у затвору у Обурну, Њујорк, било је дуготрајно и мучко само зато што је употребљена наизменична струја за коју је Едисон упорно доказивао да је, за разлику од његове једносмерне, смртоносна и опасна и да не сме да уђе у широку употребу.

Такозвани рат струја окончан је 1893. године кад је, на Теслину радост, Вестингхаус потписао уговор да на Нијагариним водопадима изгради електричну централу. Остварио се Теслин младалачки сан. Сада на Нијагариним водопадима стоји Теслина статуа, подигнута јуна 2006. године. Исте те 1893. године Никола Тесла доживео је још једно велико признање - на Светском сајму у Чикагу представљен је као натчовек који зауздава електрично пражњење. На десетине хиљада посетилаца дивило се човеку који је „кротио” струју док су око њега играле милијарде варница и пламичака.

Никола Тесла био је на врхунцу популарности. Путује по свету, у Лондону и Паризу сусреће се с водећим научницима тог времена. Посећују га у лабораторији новинари, али и познате личности попут књижевника Марка Твена.

Године 1899. Тесла успева да убеди поручника Џона Џејкоба Астора, власника ланца хотела, да уложи у замисао о којој годинама машта - стварање бежичне планетарне мреже. У пољу надомак Колорадо Спрингса, града у Колораду, подиже четрдесет три метра висок одашиљач. Изнад успаваних поља на којима су до тада лутали само пастири гонећи стоку, овај савремени Прометеј одједном изазива муње које сам успева да створи и које се виде километрима далеко. Људи који су посећивали Теслу сведоче да је земља дрхтала од толиког набоја, а да је једном изазвао нестанак струје у читавом крају који је касније отклонио уз помоћ својих радника.

Тесла је закључио да је земља проводник гигантских размера. Био је уверен да је таласе мале фреквенције успео да пошаље око пола земаљске кугле и да су ти таласи створили енергетски стуб у Индијском океану. Све је то још и могло да буде схваћено у научним круговима, али оно што је уследило можда је пресудило и озбиљно нарушило његов добар глас. Наиме, Тесла је тврдио да је примио сигнале из васионе, највероватније с Марса или Венере.

Чак и за поимања научног света Никола Тесла постао је човек кога је тешко било ко више могао да разуме и да прати његове сувише слободоумне замисли. Оно о чему је Тесла причао, Маркони је урадио - 1901. године шаље радио-таласе преко Атлантика.

Тесла је успео да наговори банкара Џи Пи Моргана да уложи 150.000 долара за један од његових највећих снова: на површини од осамдесет хектара, на њујоршком Лонг Ајленду, почиње изградња индустријског парка Вандерклиф. У оквиру тог парка требало је да се направи на стотине генератора и трансформатора и да буде запослено две хиљаде радника. Врхунац подухвата била је изградња куле високе педесет седам метара и подземног кабла дугачког тридесет седам метара који би улазио у утробу Земље. На кули је требало да се постави бакарна купола тешка педесет пет тона, у пречнику широка двадесет један метар. Ова кула - одашиљач требало је да има сестру близнакињу изграђену у Енглеској. Заједно би одашиљале радио-сигнале и енергију преко океана.

У току подизања куле постало је јасно да новац сувише нагло отиче. Чак и за Морганов дубок џеп улагања су била превелика. Све се више причало да Никола Тесла има замисли које нису овоземаљске и које више нико не може да прати. Морган даје Тесли до знања да укида даља плаћања. Какав је био одговор научника за кога појединци чак тврде да није са овога света? Направио је невиђени светлосни ватромет на небу који још нико никада није поновио.

Живећи и даље у хотелу „Валдорф Асторија”, Никола Тесла западао је у све веће дугове. На месту где је започета изградња индустријског парка Вандерклиф, 1905. године почеле су да се изводе водвиљске представе. Кула у изградњи напокон је размонтирана 1917. године, металне делове власници су продали у старо гвожђе. Позвани су минери који су, с неколико јаких експлозија, срушили Теслин сан.

Један од последњих патената које је Тесла пријавио 1928. године био је систем за вертикално спуштање летелица које су умногоме подсећале на хеликоптер.

За Теслу ипак није било баш све црно. Он је имао пријатеље и велике поклонике који су га и даље подржавали. Зато не чуди да се Никола Тесла 1931. године појавио на насловној страни „Тајма” и да му је поводом седамдесет петог рођендана овај магазин посветио четири стране. Том приликом добио је честитке од седамдесет водећих научника, између осталих и од Алберта Ајнштајна.

Да ли је Никола Тесла човек изван времена и у садашњем времену? Можда је још рано да се схвати свеобухватност његовог дела и његових смелих замисли.