Сматра се да играчке постоје од када и људи - одувек. Готово је сигурно да је прве људе забављао, на пример, звук семенки у осушеном плоду неког воћа или лупкање две гранчице, или већ нешто треће. Све може да буде играчка. Нема тог човека на свету, нити га је било, који се није играо и уживао, стварао свој непоновљиви свет, и истовремено сазнавао околни. Играчке су га водиле ка животу одраслих. Ето, зато су играчке важне колико је важно све без чега човек не може.

Могуће да им управо због тога нико ништа не може, без обзира на разне околности које утичу на њихов опстанак. Па ни векови. Наиме, многим играчкама којима се ми данас играмо, радовала су се и деца у давно време. Да видите да смо у праву, навешћемо неколико најочигледнијих примера.

Прве играчке за које се зна нађене су у Месопотамији: звечке, играчке које се котрљају и намештај за лутке од теракоте били су разлог радости деце која су живела од трећег до првог миленијума пре наше ере. Најстарија игра за коју се зна претеча је данашње „даме”. Играли су је у Вавилону 4000. године пре наше ере. Хиљаду година касније стигла је до Египта, а затим, у новој ери, до древних Грка и Римљана, па преко Европе и до осталих континената. Сматра се да су њен данашњи облик и правила утемељени у Египту: за плочом подељеном на једнаки број белих и црних поља седе два играча и по пољима померају једнаки број округлих фигура с циљем да противнику освоје све фигуре. „Дама је мати шаха, и то достојна мати”, рекао је Емануел Ласкер, светски првак у шаху спочетка прошлог века.

Сумерима се свиђала играчка из које је настао данашњи клик-клак, а у египатским дечјим гробницама нађене су звечке од глине напуњене каменчићима, у облику птице или медведа, небескоплаве боје која, како су веровали, има чаробну моћ. У тим гробовима откривене су и прве покретне играчке - једноставни механизам чинио је да дрвени крокодили и тигрови рашире чељусти и постану најстрашнији на свету! И, шта да ради дете с таквом немани? Па наравно, да је савлада и да научи како се постаје неустрашив!

Дечаци старог Рима волели су глинене кликере. Њихова фотографија објављена је у књизи „Стари Рим” енциклопедије „Свезнање”, у издању „Књига-комерца” и „Забавника” 2006. године. Девојчице Грчке волеле су пиљке. У књизи „Стара Грчка” исте енциклопедије, објављена је фотографија скулптуре која приказује две девојчице како бацају пиљке. Тада су за пиљке коришћени зглобови мањих папкара, а данас каменчићи.

Кинези су хиљаду година пре наше ере изумели летећег змаја. Истина, тада су га користили за слање тајних војних порука, али, срећом, не задуго. У 13. веку долетео је у Европу и од тада стално кружи небом, онако шарен и величанствен, и помаже деци да ухвате ветар. Деца, а и младе жене у Кини волели су игру чигром и бичем, као и у старој Грчкој, која и обликом и начином како се игра одговара данашњој - нагло се повуче конац који је обавијен око врха чигре, и она ће да се заврти.

Ваза из античке Грчке на којој је насликан дечак како се игра јо-јоом, први је траг ове играчке. Јо-јо има два диска исте величине и тежине од пластике, дрвета или метала која су спојена осовином око које је намотан конац. Играч провуче прст кроз омчицу на крају конца, лаганим покретом пусти дискове из шаке, сачека да се сами врате, и тако у недоглед. Назив јо-јо највероватније потиче с Филипина и одговара њиховом глаголу окретати се. Иако је у Америци патентиран као играчка почетком друге половине 19. века, за јо-јо се није знало све до 1928. године кад је Педро Флорес, Американац с Филипина, отворио предузеће за производњу јо-јоа у Калифорнији. Почео је с 12 ручно израђених играчака, а за неколико месеци већ је имао 600 радника који су дневно производили 300.000 комада. Међутим, права помама за јо-јоом настала је захваљујући Доналду Данкану који је 1930. године купио од Флореса предузеће за више од 250.000 долара, што је у време економске кризе било несагледиво богатство, и тиме заувек постао човек за кога се везује име ове играчке. До данас је јо-јо претрпео многе измене у складу с технолошким новитетима - један од најомиљенијих савремених облика је „јомега” из деведесетих година прошлог века.

Деца античке Грчке играла су се и обручем од винове лозе који су котрљали помоћу штапа. Варијанта те игре је бацање обруча у ваздух или вртење око струка. Тако је настао хула-хоп. Половином прошлог века Аустралијанци су га употребљавали за вежбе у настави физичког васпитања, а 1957. године направљен је први пластични хула-хоп, назван по хавајском плесу зато што на њега подсећају покрети тела током окретања обруча. Већ следеће године више од 20.000.000 ових обруча вртело се свуда по свету.

Најомиљенију играчку дечака и девојчица, Теди меду, направио је почетком 20. века Морис Мичам. Можда сте већ чули причу како је настао овај чувени крпени меда: Теодор-Теди Рузвелт, један од председника САД, отишао је 1902. године у лов у Мисисипи. И док су готово сви из његове пратње већ уловили неку животињу, председник Рузвелт је са псима дуго јурио црног америчког медведа, али никако да га улови. Зато су му предложили да медведа завежу за дрво, па да он онда пуца у њега. Рузвелт је то одбио. Карикатуриста Клифорд Беримен илустровао је тај догађај у „Вашингтон посту”, карикатуру је видео Морис Мичам, направио медведића од текстила и њиме украсио излог своје радње у Бруклину. Испод играчке поставио је натпис „Тедијев меда”. Успех је био тренутан, па је Мичам основао предузеће за израду играчака које и данас постоји. Истовремено, у Немачкој, Маргарет Штајф почела је да прави плишане меде с покретним удовима. Први пут били су запажени на вашару у Лајпцигу 1903. године кад је трговачки агент једне америчке продавнице играчака купио око 3000 меда. Од тада почиње невероватна потражња за Штајф медама с дугметом у уху као заштитним знаком. Затим су измишљене меде на навијање које су могле да играју и пију, меде на точковима, па је почела производња одеће за меде, затим се појавио први меда личност, Рупер меда у плавом џемперу, карираним панталонама и сивом шалу, а затим и Вини Пу, јунак књига Александра Милна, настао по плишаном меди кога је Милн са својим сином Кристофером купио у једној лондонској робној кући. Уницефов меда један је од препознатљивих знакова ове светске организације за заштиту деце (види „Забавник” број 2896).

Две године након Теди меде, почео је да се игра „монопол” и постао је најомиљенија игра на табли у свету. Играју је најмање два а највише осам играча, а њихов циљ је да купе, изнајме или закупе што више познатих фирми и пословних зграда означених на табли. Игру је измислила Елизабет Меги Филипс из Вирџиније и назвала је „газдина игра” (Тхе Ландлорд’с Гаме). Намера јој је била да помогне покрету Хенрија Џорџа који се побунио против повећања вредности земље путем издавања, при чему су зарађивали земљопоседници и газде. Двадесетак година касније Чарлс Дароу, незапослени трговац и проналазач из Пенсилваније, одлучио је да направи своју верзију игре, с препознатљивим улицама и зградама из Атлантик Ситија. Игра се допала његовим пријатељима, и он им је ручно правио табле и наплаћивао по неколико долара комад. Међутим, поруџбине су се повећале, па је Дароу одлучио да свој изум понуди предузећу „Паркер”. Они су га одбили уз образложење да је игра пуна грешака, да су правила замршена и да нема јасан циљ. Али, један пријатељ оснивача тог предузећа купио је игру и скренуо му пажњу да још једном размисли о њој. После извесног времена, Дароу је добио понуду да направи краћу верзију игре и да за продате примерке добије извесну суму новца. Дароу је пристао и постао милионер.

За играчку 20. века проглашене су „лего” коцке које су савршена играчка: није вам потребно знање, довољна је машта па да од коцкица различитих облика, без лепка, маказа и било каквог прибора, саставите шта год желите - од куће до слона. Кад пожелите нешто ново, направљену фигуру раставите и направите неку другу. Творац „лего” коцки је Данац, дрвосеча Оле Кирк Кристијансен из Билунда. Прве дрвене коцке направио је у својој радионици 1932. године и открио да спајањем једне у другу може да се направи свашта. Своје коцкице поклањао је пријатељима уз жељу „лег годт”, што значи „играј се лепо”, па је тај назив постао заштитни знак његове игре. Касније је откривено да лего на латинском значи саставити. Крајем четрдесетих година прошлог века почео је да прави пластичне коцкице с неколико округлих продужетака који належу на удубљења друге коцке. Могућност да се од једног комплета коцкица праве небројене комбинације, највише је допринела да „лего” постане играчка века.

И, коначно - незаменљива лутка! Не зна се колико јој је година, ко зна кад су маме почеле својим девојчицама да око дрвцета обмотавају тканину и праве лутку! Да је одувек била обавезни део детињства доказује сачувани орнамент лутке од алабастера из старог Вавилона, а да су и тадашње девојчице у лутки виделе живо биће, очигледно је по исклесаној одећи. У Египту је нађена крпена лутка из времена Римског царства (види књигу „Свезнања”) - није тешко наслутити каква је то лепотица била! У Европи су лутке налик данашњим почеле да се производе у 16. веку, у Енглеској. Биле су дрвене. Сад постоје још само у збиркама (једну од најпознатијих и највећих имала је британска краљица Викторија) и веома су вредне. У 18. веку лутке су прављене с главом од воска и природном косом. Биле су веома скупе, али постојала је могућност да се купи само глава, а да се код куће направи остатак лутке. Уз лутке, наравно, креће производња и других играчака. Тако Георг Хијеронимус Бештелмајер, нирнбершки трговац и власник радње у срцу старог града, у свом каталогу за 1798. годину наводи коњиће за љуљање, дрвене коцке, куће за лутке с целокупним намештајем, кухиње са свим пратећим прибором, малене продавнице, разне животиње и остале фигуре на навијање, дечје музичке инструменте и још свакојаке примамљиве стварчице за играње. Није чудо што је у то време Нирнберг био средиште производње лутака и осталих играчака, односно, што се данас у њему налази један од највећих музеја играчака у Европи.

Од 19. века лутке су важна грана индустрије. Тада су главе лутака биле од папир-машеа, смесе хартије, смоле, пиљевине и брашна, или од порцелана које је производио „Маисен”, и дан--данас непревазиђена фабрика порцеланског посуђа. Средином века појавиле су се прве гумене лутке које је патентирао „Гудјир” (Гоод yеар), познат по производњи аутомобилских гума. После њих, двадесетих година прошлог века, почиње производња крпених лутака, затим целулоидних, а од Другог светског рата - пластичних.

Доскора, Барбика је била „лутка бр. 1” на свету - најлепша и најпожељнија! Од када је рођена 1959. године, до сада је продата у више од милијарду примерака у преко 150 земаља света. За њу су креирали светски модни креатори Дона Каран, Ралф Лорен, Келвин Клајн, Версаће, она има своју кућу, у њеном возном парку су кабриолети, теренска возила, лимузине, кочија, санке, скутери, бицикли, она има преко 40 кућних љубимаца, Барбика има - све. Захваљујући њој, „Мател” је постао највећа фабрика играчака на свету. Међутим, ту и такву Барбику од 2001. године угрожавају четири конкуренткиње, Брац лутке Јасмин, Саша, Џејд и Клои, односно, „девојке у тренду”. Оне су модерне, изгледају као свака тинејџерка у било ком граду на свету, иду у клубове, одличне су спортисткиње и занима их све што занима сваку савремену девојчицу, па су невероватном брзином достигле Барбику. Годишње се прода више од милион ових лутака, а 2002. године проглашене су за играчку године.

За крај само неколико речи о играчкама насталим на основу филмова и телевизијских емисија. Све је почело тридесетих година прошлог века с Микијем Маусом који је направљен по истоименом јунаку Волта Дизнија. Шездесетих година, кад је гледање телевизије постало обавезни део дана, почело је утркивање произвођача играчака за омиљеним ликовима. Осамдесетих су произвођачи почели да стварају ликове и серије којима би повећали продају играчака. На пример, „Мател” је произвео играчке и стрип „Господари свемира”, а њихова привлачност била је разлог снимања цртане серије. Међутим, Хи-Мена су направили по филму о Конану варварину кога је играо Арнолд Шварценегер. Додали су му и Скелетора, негативца, како би прича била примерена деци, и давно изгубљену сестру Ширу, како би се допали и девојчицама. Јунаци и специјални ефекти трилогије филма „Ратови звезда” одушевили су децу, што је био довољан разлог за производњу низа фигурица, летелица, оружја, костима... Кад је пре три године снимљен и најновији део, „Ратови звезда - Освета клонова”, производи који су пратили филм прилагођени су овом времену, па су осим играчака произведене и видео-игрице, маске за мобилни телефон и сличне савремене ситнице.

Разумљиво, јер све оно што се дешава деци, све што она воле и што их занима, остварују - играчке. Откако је света и века, увек су ту кад треба и како треба.