Свесни опасности која може да проистекне из непознавања расположења поданика или грађана и потпуне уљуљканости у варљиву сигурност својих положаја, а у разумљивом страху да их не изненади некаква побуна или завера, поједини владари и државници кроз историју настојали су да се на неки начин приближе обичном свету, да сиђу у народ да би на прави начин ослушнули како он живи и које га невоље муче. Добар начин за то могле су да буду шетње улицама градова, пре свега престоница, било да је до њих долазило отворено и дању, или да су под помало тајанственим околностима предузимане ноћу, а тако да се владар, пресвучен у обично одело, уопште не препозна. У другом случају, дакле, за време ноћних обилазака, подаци до којих би се дошло били су ближи истини. Таквих примера, кад су владари или високи дворски угледници шетали градским улицама, има и у византијској историји.

Једна од најзанимљивијих личности на византијском престолу био је цар Теофило, просвећени монарх, владар сјајног образовања, али и последњи цар иконоборац који је био заслепљен верском острашћеношћу и исказивао безобзирност и свирепост. Он је био одушевљени присталица арабљанске културе која је управо тих деценија, за владавине калифа Харуна ал Рашида (786-809) и његовог сина Ал Мамуна (813-833), досегла врхунац. У жељи да се својим поданицима прикаже као идеалан владар, Теофило је, подражавајући управо правичног калифа Харуна ал Рашида, шетао Цариградом и био свима приступачан. Разговарао је са становницима престонице, слушао њихове притужбе и, потом, пошто би дао да се случај испита, примерно је кажњавао кривце. У сваком случају, имао је веома развијену свест о високој одговорности коју би један владар требало да има. Међутим, може се претпоставити да је ту било и извесне извештачености и жеље да одушеви народ.

Како је остало забележено у изворима, Теофило је једанпут недељно, у пратњи дворске свите, пролазио главном цариградском улицом Месе (Средња) између Великог дворца и палате Влахерна. Том приликом је збиља свако, поготово припадник најнижих слојева византијског друштва, могао да му приђе и да му се пожали на некакву неправду. Осим тога, цар је имао обичај да обилази пијацу и да разгледа товаре сваковрсне робе. Код сваког трговца Теофило се занимао колико коштају његови производи, али, како је остало забележено, то није радио ни успут, ни на брзу руку, него истински се удубљујући, веома пажљиво и детаљно. При том, он није питао само за једну врсту робе него се подробно распитивао за све што се нудило на продају.

Једног дана, док се василевс Теофило, јашући на коњу, по обичају кретао улицом, пришла му је нека жена сва у сузама, пала на колена, и, ухвативши коња за узде, скрушено рекла да је коњ кога цар управо јаше коњ њеног мужа и да је тај коњ крив за мужевљеву смрт. Прилично пометен и изненађен смелошћу ове жене, немајући појма о чему она говори, али и не сумњајући у искреност њених речи, Теофило је својим људима заповедио да жену задрже док се он не врати у дворац. Имао је намеру да је пажљиво саслуша и да сазна каква ју је невоља натерала да му се обрати на овај начин. Чим се вратио, Теофило је с њом заподенуо разговор и она му је потанко испричала своју несрећу.

Жена је исприповедила да је њен муж, војник у византијској војсци, имао коња кога је много волео јер га је у биткама у неколико наврата спасао сигурне смрти. Међутим, на његовог коња бацио је око командант одреда у коме је њен муж служио. Он је на све начине, најпре молбама и обећањима, тражио коња од свог војника, да би потом предложио продају и обећавао да ће му добро платити. И, напослетку, кад му све то није успело, командант је покушао да прибегне сили, али ни то није дало резултате. У немоћном бесу, он је оклеветао војника и сменио га с дужности. После извесног времена, василевс Теофило је по читавом Византијском царству обзнанио да тражи доброг коња и у вези с тим послао је свим намесницима у провинцијама писмо. У новонасталој прилици поменути командант, у намери да се додвори цару, насилно је одузео коња свом потчињеном и одвео га код цара. Потом се десило да је у рату који је вођен у то време војник о коме је реч, погинуо, а за њим су незаштићени и материјално необезбеђени остали његова удовица и деца. Кад је дочула за приступачност и праведност цара Теофила, жена је одлучила да му се непосредно обрати и затражи помоћ. Стога је у Цариград дошла управо тог дана у недељи кад је василевс Теофило био у уобичајеној шетњи престоничким улицама и трговима.

Пошто је стрпљиво саслушао жену, цар је, дубоко дирнут и поражен оним што је чуо, наредио да командант дође на двор и да се о том случају спроведе истрага. Командант је најпре самоуверено тврдио да је василевсу послао коња кога је задобио као ратни плен и на тај начин побио је оно што је претходно саопштила војникова супруга. Међутим, кад су га суочили са унесрећеном удовицом, његова дрскост се сломила и у њему је ипак победила људскост. Он једноставно није био у стању да ожалошћену жену погледа у очи и да се и даље размеће лажима. Напротив, сасвим је клонуо и понизно клекао пред цара да га моли за милост. Теофило је команданта сменио с положаја, а удовицу с децом прогласио наследницима његове имовине. И овим поступком византијски василевс прочуо се по праведности и сви су врло добро схватили колика је његова мржња према онима који су похлепни.

Сличну племенитост и разумевање за „мале” људе и њихове невоље цар Теофило показао је у још једној причи која је сачувана у византијским изворима. Једном приликом, док је пролазио цариградским улицама, пришла му је уплакана удовица и пожалила се како њена скромна кућа нема више ни светла ни ваздуха откако је високи функционер Петрона поред ње подигао дворац. Као и увек у сличним приликама, Теофило је наредио да се случај испита, а кад се уверио да су женини наводи тачни, казнио је Петрону, иначе свог шурака, касније знамениту личност византијске историје 9. века, наредивши да се новоподигнуто здање одмах поруши. Уопште, цар Теофило је у сећању Византинаца столећима остао симбол праведног владара, па не треба да изненађује чињеница да се у „Тимариону”, анонимном византијском сатиричном дијалогу из прве половине 12. века, дакле чак три столећа касније, појављује у улози судије.

Узгред, добро је знано да је и турски султан Мехмед II Освајач (1451-1481), док му је здравље то дозвољавало, упражњавао сличне шетње улицама мегалополиса на Босфору који је за његове владавине постао престоница Османског царства. Он се кретао улицама у пратњи извесног броја робова, а понекад је с двојицом пратилаца на коњу јахао кроз Цариград. Тада би успут ословљавао познанике и питао их за здравље. Међутим, током година шетње и јахања Мехмеда II Освајача бивали су све ређи, а узрок томе били су султанова костобоља и друге телесне тегобе. Скривајући се иза високих зидина свог владарског двора, он се све ређе показивао у јавности.

Лав VI Мудри, син и наследник Василија I (867-886), оснивача славне македонске династије, није се истицао војничким подвизима, али је остао упамћен као велики цар законодавац и човек од пера. Посебну важност у Византији, али и у земљама које су се налазиле под утицајем византијске цивилизације, уживала је његова збирка пророчанстава.

Занимљиво је да о једној његовој ноћној пустоловини не говоре византијски него један латински извор. Реч је о Лиутпранду, лангобардском државнику и историчару 10. века, бискупу Кремоне, који је у два маха, 949/950. и 968. године посетио Цариград. У једном од историјских списа он наводи да је византијска престоница била истински космополитски град у коме су живели припадници разних народа. Да би се одржавала безбедност Цариграда постојале су ноћне патроле које су биле распоређене по раскршћима и имале задатак да сакупљају и преко ноћи држе скитнице у затвору.

Византијски цар Лав VI Мудри желео је да лично провери да ли ови градски органи реда савесно обављају своју дужност. Кад је пала ноћ, он је неопазице изашао из царског дворца и у близини прве патроле почео да прави буку и потом да се претвара како намерава да побегне. Војници су га ухватили и питали ко је и куда је кренуо. Цар је објаснио да је он обичан човек и да је био с неком женом. „Врло добро”, одговорили су му војници, „најпре ћеш добити батине, а онда ћемо те, са оковима на ногама, до сутра држати у тамници!” Лав VI Мудри је узвратио: „Не, браћо, не тако брзо! Узмите оно што имам при себи и пустите ме да идем својим путем!” Пружио им је дванаест византијских златника и био је слободан.

Исте ноћи, цар је срео другу ноћну патролу и све се одиграло на истоветан начин. Ухватили су га, запретили му и, пошто им је понудио и дао новац, пустили га да иде куд му је воља. Међутим, трећа патрола поступила је сасвим другачије. Запленили су му новац, али га нису пустили. Напротив, жестоко су га испребијали, ставили му окове и сместили у тамницу до следећег дана да сачека долазак судије. Кад су војници отишли, Лав VI Мудри је позвао тамничара и запитао га: „Пријатељу мој, да ли ти познајеш цара Лава?” Овај је одговорио да не може да га зна јер га је само једном или два пута видео издалека и учинио му се као да је некакво чудо природе а не људско биће. Доброћудни чувар посаветовао је затвореника да би му било боље да размишља о томе како да изађе читав из тамнице него да поставља таква питања. Придику је завршио речима: „Срећа није тако благонаклона према теби као што је према њему: ти лежиш у затвору, а он седи на свом златном трону!”, и запретио да ће му донети још теже окове тако да неће имати времена да мисли о цару.

Затим је Лав VI Мудри завапио да је он заправо цар, али га тамничар није схватио озбиљно назвавши га прљавом протувом која троши иметак на разуздане жене. Уз то, додао је да му као човек упућен у тајне астрологије предвиђа лошу срећу. У наставку разговора, византијском василевсу је пошло за руком да некако убеди тамничара да у рано јутро заједно крену на двор, па уколико га тамо не дочекају као цара може на лицу места слободно да га убије. Кад су се појавили у царском дворцу, доскорашњег затвореника сви су поздравили са свим знацима обожавања, па је запањени тамничар пребледео и сам клекао на под да поздрави господара. Онда је византијски василевс наредио да се казне војници који су га после примања мита пустили да оде, а да се награде они који су поступили исправно и утамничили га. Од тог времена, завршава Лиутпранд своју приповест, ноћне патроле у Цариграду савесно су обављале своје задатке, па цар више није морао да прибегава необичним ноћним шетњама.

Исти владар, Лав VI Мудри, како је забележено у „Житију светог Евтимија”, цариградског патријарха (907-912), једне вечери изненадио је ноћном посетом монахе манастира Псаматија, чији је игуман тада био Евтимије. Стари духовник био је пријатељ будућег цара још док је овај био врло млад и у време његових неслагања са оцем Василијем I за њега је имао разумевање и подршку. Лав VI Мудри пожелео је да вечера с монасима, па је на улазу у манастир, као и сваки обичан посетилац, најпре морао да се најави лупањем у клепало. Онда је ушао у трпезарију и одбио да седи на посебном месту. Изабрао је једно сасвим обично и на миру обедовао с калуђерима.

Премда због физичког недостатка никако нису могли да постану византијски цареви, евнуси су играли веома велику улогу у византијској историји, поготово у рановизантијској (4-7. век) и средњовизантијској епоси (7-11. век), док их је у раздобљу позне Византије (11-15. столеће) било мање и нису били толико значајни. Постојала су раздобља кад су ушкопљеници истински господарили Византијским царством. Један од таквих евнуха био је Јован Орфанотроф. У годинама док је царевао његов брат Михаило IV Пафлагонац (1034-1041), коме је лукаво обезбедио престо, он је био свемоћан у Византији.

Како бележи Михаило Псел, чувени филозоф, државник и историчар, иначе мајстор књижевних портрета византијских царева и великодостојника, још кад је почела да му избија прва брада, он је био сведок евнухових подухвата. Псел наглашава да је Јован Орфанотроф на њега оставио веома снажан утисак. Каже да је знао како његове врлине тако и мане, а затим додаје да је евнух, као нико други, био веома проницљив и уман. Током година свемоћи у потпуности је исказао сјајне државничке способности које је ревносно испуњавао, али је највештији био у сакупљању пореза.

Михаило Псел подвлачи чињеницу да Јован Орфанотроф никога није вређао, нити је дозвољавао да га било ко вређа. Он никоме није чинио зло, али је имао такав израз лица који је код сабеседника изазивао ужас. Уплашени на тај начин, многи су се уздржавали од лоших дела и поступака. Јован Орфанотроф ни дању ни ноћу није заборављао своје дужности. Сви су били свесни да препреденом евнуху ништа није могло да промакне, па нису ни покушавали да мимо његовог знања нешто ураде или сакрију. Михаило Псел посебно истрајава на чињеници да је Јован Орфанотроф био слаб према вину и подложан пијанству, али чак и тада остајао је веома присебан.

Будући да му савест није била увек мирна, моћни евнух страховао је од могућих завера. Стога је усред ноћи на коњу обилазио све градске квартове. Житељи Цариграда знали су за ову његову необичну навику, па су избегавали да се увече нађу на улицама. Повукли су се у себе и нису се дружили. Међутим, Јован Орфанотроф није могао да избегне оно најгоре. Његов сестрић Михаило V (1041-1042) сменио га је са највиших положаја и отерао у прогонство.