КБио један побожан човек, па већ остарео и свашта се у животу нагледао само никад није видео правде. Што је год знао, што је чуо и видео, све му се чинило неправо, па се једнако молио Богу да му једном да да и правду види. Бог му испуни жељу. Једном пође он некуд, а пред њега искрсне један калуђер (то је био свети Сава), па рече:

- Старче, шта би најволео видети на свету?

- Правду - рече старац.

- Добро - рече свети Сава - попни се на оно дрво, па ћеш је видети.

Старац се попне на дрво и угледа пред собом велико поље и у том пољу лепо, бистро врело и још некакву воду што тече пољем.

Док уто, ето иде некакав човек на коњу, одевен да не може лепше бити. Кад дође до онога врела, сјаше с коња да се напије воде, па му дође воља да се у тој води окупа, јер је била велика врућина.

Премишљао је: купао би се, а и не би, јер је са свих страна била шума, па се плашио да га ко ту не нађе и не покраде. Најпосле се свуче и остави ствари све далеко једну од друге. Коња је везао за грм: хаљине је оставио на једном крају; ћемер с новцем скинуо је и закопао на другом крају. Оружје је ставио најближе до себе; ако би ко насрнуо да све не однесе, а да би се могао и сам бранити.

Окупа се, изађе из воде и обуче се. За то време није нигде никога ни чуо ни видео. Уседне коња и оде, а ћемер заборави да понесе.

Замало, а прође туда чобанин гонећи козе и једна коза, верући се тамо-амо, дође до онога места где је ћемер био закопан. Стаде коза копати и рогом и ногом док не извади ћемер. А кад то виде чобанин, он брже-

-боље тамо, зграби ћемер, потера стоку, па бежи оданде. Таман чобанин замаче у луг, а уз поље се помоли један стари просјак. Издрпан је, јадан је, нема га ни пас за шта ухватити. Приђе врелу и седе да се мало одмори и умије. Седећи тако извади из торбе неколико корица хлеба, па их стане у води киселити и јести.

Сетио се онај коњаник да је заборавио ћемер, па се врати натраг. Кад дође врелу, затече просјака, назва му Бога и запита га кад је стигао на извор.

- Ја, вала, у овај час - одговори просјак.

Онда коњаник потрча на оно место где је ћемер закопао, ал’ јест, ни ћемера ни од ћемера трага. Копај, тражи - нема, па нема. Одмах се врати просјаку и опет запита:

- Ама, јеси ли некога видео кад си овде дошао?

- Никога - вели просјак.

- Е, онда ти знаш куд се део мој ћемер, ево овде сам га оставио!

Зачудио се просјак што овај говори, па рече:

- Остави ти мене, добри човече, доста ми је моје муке и сиротиње! Шта ти ја знам за некакав твој ћемер! Кад сам дошао, овде сам сео и одавде се нисам померио.

Неће коњаник за то ни да чује, већ навали на просјака:

- Паре на среду, ил’ ћеш сад погинути!

А кад се просјак стане правдати и клети да он о тим парама ништа не зна, нити их је очима видео, наљути се коњаник, па га почне тући говорећи:

- Казуј где су паре, јер ако не кажеш где су, нећеш одавде жив отићи, удавићу те у овом истом врелу.

Просјак се опет правдао и бранио, а кад овоме то додија, скочи на њ и удави га.

Онда опет оде на оно место па стане копати, али не нађе ништа. Зађе по пољу, али ни тамо ништа. Преврне просјака и његову торбу, али ништа ни тамо. Најпосле се уплаши, не смеде више у овом пољу остати: може ко наићи и видети да је убио човека. Зато се баци коњу на рамена, па оде својим путем.

Гледао све то старац с дрвета, па кад коњаник побеже, он се побоја да може ко отуда наићи, па кад види мртвога човека, може помислити да га је он убио, те да пострада ни крив ни дужан. Зато брзо сиђе с дрвета, па побеже у планину. Пут је водио преко онога поља, ал’ он не смеде путем, већ удари шумом и тако заобиђе убијеног.

Таман он мало одмакне, а свети Сава изађе пред њега, па га запита:

- Е, старче, виде ли шта у пољу?

А старац му одговори:

- Ама, духовниче, ти ми рече да ћу видети данас правду, а ја што видех неправду, никад је више у животу нисам видео.

- Ниси ти видео неправду - рече свети Сава - већ правду, само још не знаш.

Старац се уплаши, па рече:

- Иди, Бога ти, црна ти је ово правда, кад погибе човек ни крив ни дужан!

- Слушај, па онда реци да је неправда - рече свети Сава. - Јеси ли видео онога коњаника, одевена, наоружана, што јахаше пољем и што се окупа у оној води? Отац тога коњаника је отмичар (хајдук), па је покрао једног сељака и тако се обогатио. Онај чобанин, што је онуд са стоком наишао и ћемер ископао, то је син онога покраденог сељака, те је тако чобанин однео своје паре, иако ни сам за то не зна. Отац удављеног просјака био је хајдук, па је на правди Бога убио оца коњаникова, а сад се, ето, на његову сину вратио зајам. Сад реци: је ли то правда?

- Јесте, правда је! - рече старац.

- Зато не узајмљуј никада зло, јер ће ти се кад-тад вратити - рече старцу свети Сава, па га у часу нестаде н