Колико је само пута носилац црног појаса у каратеу скривао осмејак испод густих бркова, њихао се у ритму песме из хиљаде грла и, почесто, раздрагано бацао шал увис. „Све што смо желели/све што смо хтели/ то су нам дали црвено-бели...” Певљиво као права химна, што већ годинама и јесте свечана песма нашег омиљеног фудбалског клуба. Мало њих, пак, данас зна ко је њен аутор. То је поодавно народна песма.

Уосталом, као што је и Ршум народни песник. Исти онај Љубивоје који је „ршумарио” по Африци и дизао споменике паприци, замерао вуку да је буба лења али му није оспоравао право да се храни страхом овце, подсмевао се пруту да му је лако да се соколи „док бије децу њега не боли”. И још, громогласно заповедно, певао о деци пуној маште која су украс света, шапутао им да се домовина брани лепотом, да нам још само але фале, стихотворио да „чудне се ствари дешавају/док анђели спавају”, питао од кога су постали мајмуни... И у стилу генерала, „силе љуте”, наредбодавно, врло јуначки, ускликнуо: „По целом свету храбро реци:/одрасли нису дорасли деци.”

И шта све не још. Може то и бројкама: 68 књига штампаних у 1,400.000 примерака, мноштво телевизијских серија за децу („Магнет”, „Хиљаду зашто”, „Хајде да растемо”, „Испеци па реци”, „Фазони и форе”), али и (с Драганом Бабићем) чудесну документарну серију „Двоглед”, оно кад смо први пут упознавали крајеве света које смо дотад знали само из бајки. Награде је тешко избројати, нема коју није примио. Чак и награду УНИЦЕФ-а за чаробни „Буквар дечјих права”. Само му је ала фалила, ова ала звана „Политикин Забавник”. И њу је, коначно, припитомио. Потпуно заслужено, једногласно. Претходних година је два пута, као у финалу Лиге шампиона, изгубио на пенале, прегласавањем, 3:2.

Песник је, овог пута, награду добио за прозу. За књигу о томе „како се широко отвореним, разрогаченим очима путује кроз живот и свет и како се велике ствари препознају у наизглед малим”. Ово „сећање на крилато детињство” Ршумовић је посветио Николи Тесли, „са жељом да му се скромно одужим за величанствену метафору коју сам од њега позајмио за наслов”. Тесла је искрено веровао да је све даровитости и способности наследио од мајке Георгине-Ђуке. Кад је постао светски познат научник, сећајући је се са нежношћу, написао је:

„...Кад је већ била навршила шездесет година, прсти су јој били још увек тако еластични да је могла да свеже три чвора на трепавици...”

На трепавици детињства, ниски сјактавих сећања, угнездила се, пре би се рекло да се учворила, и прича из добитничке књиге „Три чвора на трепавици”, у издању „ТЕН 2002” из Београда, насловљена као „Трапави Милорад”. Преписујемо је целу.

„Учитељица Милица нас учи да „нешто” урадимо својим рукама. Сви смо донели понеку алатку: бритву, турпију, длето, бургију...

Ја правим пуцаљку од зове. Јанићије праћку. Велизар дрвени пиштољ. Трапави Милорад врти бургијом рупу на чамовој дасци.

- Чему ти служи та рупа на дасци, Милораде? - пита га Милица.

- Да кроз њу гвирим, учитељице.

- Шта видиш док гвириш кроз ту рупу?

- Не знам, још нисам гвирно.

- Па, хајде, прогвири, Милораде! - наваљивала је учитељица.

Трапави Милорад принесе даску лицу и погледа десним оком кроз рупу, право у учитељицу. Дуго гледа. Не трепће. Милици постаде мало непријатно, окрену се нама, а ми сви већ гледамо у њу, упућени Милорадовим зверањем. Она се осмехну, па се и ми насмејасмо, сви сем Трапавог Милорада. Он је био и даље озбиљан, чврсто загледан у Милицу.

- Милораде! - зовну га изненада учитељица, забринута.

- Шта је? - трже се Милорад.

- Не каже се „шта је”! - подучи га Милица.

- Знам да се не каже, ал си ме уплашила, учитељице!

- Извини. Шта си видео гвирећи кроз рупу на дасци?

Милорад ћути. И ми ћутимо, гледамо га радознало.

- Облак... Плави облак, са плавим очима! - шапатом прозбори Милорад, и заплака.

Учитељица га пригрли. Држала је његову главу на грудима све док није престао да плаче. Тако смо и ми одахнули и разведрили се.

Сви смо је волели. И ја сам је волео, али мени није пало на памет да је гледам, гвирећи кроз рупу на дасци, и да је видим као плави облак са плавим очима. Мени није пало на памет да заплачем, па да ме она пригрли, и привије на груди...

Све је то пало на памет Трапавом Милораду.”

На молбу „Забавниковог” новинара да би било најприкладније да, овим поводом, сам испише кратку причу о себи, без мноштва оних већ овешталих питања и потпитања и ређања (енциклопедијских) података и да је наслови једноставно „Ја, Љубивоје”, стигао је овај и овакав одговор:

„Ја, Љубивоје!

Наслов би могао да гласи и „Ја, песник”. Почео сам и сам звати себе тако после једног случаја на улици, испред семафора. Са четком у рукама, машући према мојим колима, прилази црнпурасти момак, онда стане, загледа у мене, озбиљан, па пита: - Песниче, како иду песме?! Хтедох да му се представим: - Ршум, Љуба Ршум, онако џејмсбондовски, и наставим вожњу. Ипак, добацих му: - Иду! Добро иду! Размишљам: тај дечак, вероватно, и не чита много књиге, можда не иде ни у школу, али откуд зна да сам песник? Не зна моје име, али име није ни важно. Зна да сам песник! Има ли већег комплимента? Има ли прецизнијег питања од овог које је он поставио? Ни један критичар, ни један новинар, ни један колега није ми поставио тако прецизно питање! Јер, песме ИДУ, дефинитивно! Одакле, куда, како, коме, од кога, то су све друга, стручна, питања којима би требало да се баве теорија и есејистика! Црнпурасти дечак бави се Животом! И зна суштину! Стидим се, ја о њему не знам ништа, он о мени, практично, зна СВЕ: - Песниче, како иду песме?

Како изгледа један песников дан?

Ових дана наши тенисери такмиче се по свету, и углавном побеђују. Њихове победе хране и моју душу, телефонска централа ме буди у три или пет ујутру, да присуствујем, да се радујем са њима. Прогутам супену кашику хладно цеђеног маслиновог уља, да подмажем организам за целодневно хабање!

Скувам чај од шипака, засладим га медом.

Кад победимо, узимам дебелу свеску на којој пише „366”, и у њу уписујем нову песму. Не мучим се много, тако рано изјутра песма сама „иде”. Враћам ову дебелу преко друге дебеле свеске, на којој пише „365”. Та је исписана до краја 2007! Сваки дан по једна.

Завршавам текстове за „Ђачко доба”, „Ђака првака” и „Забавник ђачког доба”. Радосно радим тај посао. У редакцији сарађују и: Игор Коларов, Бранко Стевановић, Урош Петровић, Дејан Алексић, елита младих стваралаца. Ту су и нешто старији: Мошо Одаловић, Мирослав Кокошар, Мира Булатовић! Свако од њих могао је да добије награду „Политикиног Забавника”, и сваку другу књижевну награду, чак и пре него ја!

Одлазим на пијацу да купим целер, шаргарепу и јабуке, орахе већ имам, да спремим салату за доручак.

Прелиставам новине, решавам укрштене речи.

Јавим се синовима, договоримо се око породичних послова.

У подне сам у Удружењу књижевника, затим у Културно-просветној заједници Србије. Редовни разговори и договори.

Одлазим у Националну канцеларију за књижевност намењену младима. И њихов жири наградио је моју књигу, и тако је квалификовао за велику награду „Астрид Линдгрен”. Директорка Драгана Литричин-

-Дунић прихвата идеју да та, национална, награда носи име Душка Радовића, и да добитник награде добије и титулу: Сарадник Сунца! Милош Радовић, син Душков, слаже се, уверавам га да има, и да ће бити, младих стваралаца, достојних те награде и убудуће, и во вјеки вјекова!

По подне сам на Слободној територији, у Баћевцу, селу тридесетак километара од Београда. Договарам се с кртицама да заврше своје послове, да бих могао да уредим двориште за пролеће. Нећкају се, треба им још животног простора, још који корен, још која глистица, још мало кисеоника у ходницима. Пристајем, како то да им ускратим?!

Предвече, на шах с другарима.

Документарна поетика, шта је то?

Укратко: мој литерарни оквир, у који уграђујем своје песничко дело и своју песничку личност. Дакле, живот, стварност, наука, историја, па доправљени у мојој радионици. Онеобичени, прилагођени универзалном Времену. Пример: пре четрдесет година у једним озбиљним енглеским новинама прочитам: Јуче је на псећем гробљу у Илфорду, али у строго одвојеној парцели за мачке, сахрањен мачор Питер, званични мачор британског Министарства иностраних послова. Напишем радио-драму „Питер Величанствени”, у којој докажем да Питер није скончао „као пијаница, клошар и ленштина”, како су објавиле енглеске новине, већ спасилац угледа енглеске круне! Питер је одмах преведен и емитован на Радио Бечу и Радио Прагу!

Да се не хвалим другим примерима. И награђена књига „Три чвора на трепавици” део је те поетике.

Шта планирам?

Одавно не правим велике планове. Радим оно што најбоље не знам: живим!

Пре „Три чвора на трепавици” започео сам писање „Заувари”, причу о чудесној краљевини, у којој сам краљевао ја као дечак. Али, „Три чвора” су претекла ту причу. Ред је да је сад завршим.

Ако буде среће и здравља, доћи ће на ред и књига путописних прича. Пропутовао сам цео свет радећи за телевизију, и они који се друже са мном, принуђени су да слушају те приче са тих путешествија. Спасавајући њих, моје слушаоце, можда ћу обрадовати своје читаоце. Волим да излазим у сусрет, то је то...”