У пролеће 1933. године самоуки мађарски композитор и пијаниста Режа Шереш компоновао је песму „Туробна недеља” која је једним замахом освојила свет. Њени суморни тонови и речи које су будиле изразито мрачна и тужна осећања, годинама су повезивани са серијама бизарних самоубистава, од којих су нека и данас остала неразјашњена. Наводно, пошто је песма почела да кружи, људи су непосредно пред смрт у опроштајним писмима наводили одломке из „Туробне недеље”. Према легенди, пошто би чули песму, очајни љубавници били би толико опчињени да су скакали кроз прозор.

Можда је најупечатљивији случај једног младића из Рима који је, возећи бицикл улицом, чуо неког Циганина како певуши мелодију „Туробне недеље”. Одмах се зауставио и одложио бицикл. Пошто је одслушао њему непознату мелодију, загледао се у просјакове очи, па завукао руку у џеп и дао му сав новац.

- То је тако тужно! - рекао је младић и одмах потом угледао своју смрт у хладним водама Тибра.

Иако је „Туробна недеља”, чим се појавила на мађарском језику, готово тренутно постигла успех, у свету су за њу чули тек неколико година касније, кад ју је превела Били Холидеј. У њеној верзији речи су биле благо измењене, па је постала мало ведрија. Али ипак, до тада је већ стекла назив „мађарска самоубилачка песма”, и за њу су већ везивали неколико десетина самоубистава.

Рађање легенде

Како год да окренемо, разматрање тих бизарних самоубистава води нас до њеног творца. Ко је, заправо, био тај композитор и пијаниста који је успео да направи тако тужну песму која је, према легенди, одводила људе у смрт?

Режа Шереш био је један од оних људи које ништа није могло да натера да престану да јуре своје снове. Још као мали сањао је да постане велики композитор, познат као његов идол и земљак Франц Лист. Иако без музичког образовања, неуморно је вежбао на прашњавом клавиру у поткровљу свог малог стана у предграђу Париза, све док једног дана ти безлични тонови нису постали хармоније.

Пошто је напокон добро савладао све музичке основе, жеље су му се неумерено повећале, душа му је постала гладнија, а у мислима су му само одјекивали тонови, и Шереш је, ношен великим амбицијама, зацртао себи да ће их све ухватити. И тако, данима и ноћима неуморно је компоновао. Свако своје осећање стављао је на хартију, претварао у ноте.

Невоља је била у томе што није био нарочито добар. Ниједна његова композиција није успела да задиви француске издаваче. Али, Шереш се није предавао. Он није био један од оних који губе. У њему је постојала некаква дивља снага која му није давала мира, и он је наставио да ствара.

Нажалост, његова дугогодишња вереница није делила његова схватања нити истанчани осећај за уметност. Непрестано га је молила да нађе неки обичан посао, што је он упорно одбијао. Једног поподнева свађе су коначно узеле свој данак и пар се растао љутитим речима.

Следећег јутра осванула је недеља. Чим је отворио очи, млади композитор осетио је у дубини душе сав очај и изнуреност због свађе од претходног дана. Није ни слутио да ће му она ускоро подарити нешто о чему је само сањао - највеће надахнуће. Устао је, сео за клавир и, свирајући, покушао да нађе неки смисао живота. Док су му се мисли хаотично низале, прсти су му невољно прелазили преко клавирских дирки. А онда је уморно подигао главу и погледао кроз прозор. Изненада, сиви облаци прекрише небо и киша се обруши на град. Гледао је у облаке и очи му се замаглише, дух му прекри тама.

- Каква туробна недеља! - рекао је себи у браду, док су руке саме кренуле да свирају неке тужне тонове који као да су у једном даху обухватили сву његову тугу и бол.

- Да, зваће се „Туробна недеља” - промрмљао је и брзо дохватио оловку. За неколико сати песма је била завршена. Горки очај и безнађе Шерешовог текста ускоро је замењен меланхоличним речима његовог пријатеља и песника Ласла Јавора.

Неколико месеци касније песма је била објављена и убрзо је доживела светски успех. Каква је то само била композиција! Док су се неке радио-станице отимале око ње, друге су се трудиле да је забране. Млади композитор остварио је оно што је уснио, или можда није?

Ускоро ће све важније светске звезде, међу којима ће бити и Били Холидеј, Мел Торме, Елвис Костело, а у новије време Бјорк и многи други, направити своје верзије „Туробне недеље”, и заувек зацртати ту необично тужну песму у анале музичке историје. Али, пре него што ће се то десити, серије самоубистава потрешће свет, а приче које ће се из тих догађаја изродити прелазиће из једне крајности у другу: од оних истинитих и тужних, до највећих измишљотина, доказујући тако да људском преувеличавању и машти нема премца.

Лавина је покренута

Уистину, песма је убрзо након објављивања узела свој први данак који је можда и најтрагичнији. Шерешова вереница нађена је мртва у свом стану након што је попила смртоносну дозу отрова. На ормарићу поред кревета где је лежало њено бледо тело, нађена је хартија на којој је писало кратко - туробна недеља.

Био је то почетак легенде.

Али, колико су тек биле тужне те речи, колико је само била суморна и меланхолична мелодија свим оним људима који су у њој препознали сопствени бол!

А било их је много. Било је то време између два велика рата кад су се страх и безнађе осећали и у ваздуху. Поготову у Мађарској која је и тада имала највећу стопу самоубистава. Зато и не чуди што ова песма долази баш из те земље у којој је, према неким стручњацима, самоубиство одавно укорењено у народни фолклор и означава друштвено признати чин ослобађања од патње. Више од седамнаест самоубистава у Мађарској је на овај или онај начин повезано с „Туробном недељом” пре него што је наводно била забрањена. Међу њима је и случај двоје младих људи који су се убили док им је цигански оркестар свирао „Туробну недељу”. Пријављено је и да се неколико особа заједно бацило у Дунав након што су отпевушили познате ноте. У Француској је један старији човек замолио неког пијанисту да му одсвира „Туробну недељу”, а онда је на половини нумере извадио пиштољ и пуцао у себе. Годинама су у становима самоубица свуда наоколо налазили исписане стихове те песме или су је непосредно пре самоубиства слушали на грамофону. Прича је безброј, а легенди још више.

И сасвим је разумљиво зашто. „Туробна недеља” написана је веома вешто. Право лукавство меланхолије! Њена мелодија у исти мах је и суморна и лепа, а речи које тако лако теку стиховима, које су тако дирљиво лепо написане, подједнако су јаке и тужне. Само пуко читање тих редова може нам лако наметнути слику једног очајног човека који нема шта да изгуби, који стоји на ивици неког балкона и спрема се да скочи. Језиво, нема шта. И речи и музика. Али да неког магично одведе у смрт? Не баш! Познато је да се људи који одлуче да окончају своје патње често везују за поједина уметничка дела и да записују њихове речи или стихове у својим опроштајним писмима. Све остало је само легенда, а у појединачним случајевима тужна судбина.

Тужна судбина једног композитора

Што се тиче Шереша, његова судбина била је запечаћена одавно, једне туробне недеље која се претворила у туробан живот.

Чини се да је млади композитор осетио на себи једну од најгорих уметничких клетви - дабогда рано доживео успех. После тог огромног успеха, Шереш је наставио да компонује, али више никада није ништа значајније створио. Као да је изгубио надахнуће, као да су клавирске дирке под његовим прстима постале само комади дрвета.

И ништа му није помогло. Ни труд, ни снови. Све је било узалуд, само сенка једног бизарног дела. И тако, временом, у духу своје туробне композиције, постао је оно што је некада највише мрзео - претворио се у човека који више не уме да се бори.

Једног кишног поподнева, мало после 69. рођендана, скочио је с терасе свог стана у дуго прижељкивану смрт и још више продубио легенду која је обавијала његову трагичну судбину. На крају, она му је ипак показала да је, што се тиче трагедије, одувек имала више талента.

Шта год да му је тих тренутака пролазило кроз главу, то сигурно није била „Туробна недеља”. Њу је већ одавно презирао.