Римски историчар Корнелије Тацит упозоравао је „да је жеља за влашћу од свих најстраснија”, а француски филозоф Франсоа Волтер мудро је закључио како „мора да је збиља велико задовољство бити на власти кад је се толико људи жели дочепати”, док француски политичар Шарл Морис де Талеран (1754-1838) тврди „да на свету нема тужнијег растанка од растанка од власти”.

Упркос неспорној тачности свега што је речено, историја света познаје и примере добровољног силаска с власти, напуштања трона или највиших положаја без било какве непосредне принуде, чак и људи који су били на врхунцу моћи и имали готово неограничена овлашћења. Овога пута биће речи о три истакнуте личности које су се из различитих разлога у једном тренутку добровољно повукле са историјске позорнице и из јавног живота. Први је живео у старом, други у средњем, а трећи у новом веку.

Римски државник Луције Корнелије Сула (138-78. пре н. е) припадао је угледном роду Корнелија, али се није истицао богатством. Штавише, у младости је живео скромно, у изнајмљеној кући, што грчки историчар Плутарх истиче не као врлину него као нешто недовољно достојно. Имао је сјајно образовање и био изванредан војсковођа, а као човек био је себичан и хладан. Није волео ласкање, па кад му је неки недаровити песник срочио похвално слово у стиховима, Сула је наредио да се писац награди извесном сумом, али под условом да убудуће не пише стихове. Сула се истакао у ратовима које је водио његов каснији велики супарник Гај Марије, најпре против нумидијског краља Југурте у северној Африци (111-105), а затим и против племена Кимбра и Тевтонаца у северној Италији (104-101).

Као управник Киликије у Малој Азији, Сула је 92. године пре наше ере привремено успео да сузбије понтског владара Митридата VI Еупатора, енергичног и способног државника, човека огромне физичке снаге и великог противника Рима, чије су главне одлике биле сујеверје, подмуклост и суровост. Овај типични азијатски деспот, зналац чак 22 језика и потпуно отпоран на отрове које је непрестано узимао у малим количинама (по њему се привикавање на отрове назива митридатизам) проширио је своју државу, али га је зауставио Сула.

Сула се нарочито истакао у такозваном Савезничком рату (90-88) који су неколицина чувених римских војсковођа водили против побуњених Италика на читавом Апенинском полуострву и у коме Римљани углавном нису имали много успеха. Уосталом, Италицима је после окончања ових сукоба додељено право римских грађана. Сула је био изабран за конзула за 88. годину и поверена му је управа над Азијом, као и команда у рату против Митридата VI који је обновио освајачке подухвате на Истоку. Владар Понта издао је Ефесу такозвани Крвави едикт по коме је у малоазијским градовима побијено чак 80.000 Римљана и Италика. Потом је Митридатова огромна војска прешла у Грчку, па су римски положаји на овој страни били веома угрожени.

Међутим, Сулино наименовање за команданта у рату против Митридата VI Еупатора није било по вољи демократским слојевима у Риму, па је у узаврелој и напетој атмосфери, а у Сулином одсуству, команда поверена Гају Марију. Био је то тренутак великог искушења за даровитог војсковођу и он је одлучио да прихвати изазов. Одбио је одлуку о опозиву, сакупио војску и објаснио јој шта се од њега тражи. У наступу беса његови војници просто су растргли народне трибуне који су из Рима донели вести о одузимању датих овлашћења, и свом команданту јасно ставили до знања да ће га беспоговорно следити. Упркос одустајању неких виших официра, под изговором да се бори против тираније, Сула је наредио марш на Вечни град. Он је био први конзул у римској историји који је кренуо да освоји престоницу на Тибру. Упркос отпору који су припремили његови противници Гај Марије и Публије Сулпиције Руф, при чему се нису либили чак ни да наоружају робове обећавајући им слободу, Сула је после драматичних уличних борби заузео Рим и постао неограничени господар града. Марије је побегао у Африку, док је Сулпиције погинуо. Потом је Сула успоставио ред, спровео неке од својих закона и потом кренуо у рат на Исток.

У његовом одсуству превагу су поново однеле присташе Гаја Марија. Они су опколили град у коме је најпре наступила глад, а затим се појавила и куга. Рим се предао и уследило је разрачунавање са Сулиним присталицама. Суровост коју је том приликом испољио Марије наишла је на неодобравање чак и међу његовим људима. Онда су за конзуле за 86. годину изабрани Гај Марије и Луције Корнелије Цина. Међутим, седми Маријев конзулат трајао је само неколико дана јер је 13. јануара преминуо. Сула је смењен с положаја команданта у походу против Митридата VI, а на то место постављен је Луције Валерије Флак. Преговори око Сулиног повратка завршени су потпуним неуспехом. Не обазирући се на најновије догађаје у Риму, он је пошао у рат који ће му донети још већи углед и омиљеност.

Сула се 87. године најпре искрцао у Епиру и спустио према Беотији, где је поразио Митридатове војсковође. Онда се упутио у Атику и неколико месеци опседао је Атину. Том приликом посекао је знамените паркове Ликеја и Академије јер му је био потребан материјал за опсадне справе. Ипак, 1. марта 86. године град је заузет и опљачкан, а касније је разорена и лука Пиреј да не би могла служити Митридатовом бродовљу.

Премда без средстава и с бројчано мањом војском, Сула је 86. године у две битке, код Херонеје у Беотији и Орхомена, поразио Митридатове главне војсковође, па су трупе понтског владара напустиле Грчку. Исте, 86, године на Истоку се појавио и Луције Валерије Флак, новонаименовани главнокомандујући у рату против владара Понта, али су његови војници пребегли Сули. На другој страни, Митридатов положај био је све неповољнији, поготово кад је Сулин сарадник квестор Луције Лициније Лукул окупио флоту и очистио острва Егејског мора. Житељи Егеја и малоазијских градова почели су да напуштају Митридата VI и прелазе на страну Римљана.

Владар Понта ступио је у преговоре и мир је склопљен после састанка са Сулом у граду Дардану с јесени 85. године пре наше ере. Римљани су добили одштету у висини од 3000 талената и део флоте Митридата VI који је морао да напусти претходно освојене области. А Сула је морао да размишља о коначном обрачуну с политичким противницима у Италији. Крај 85. и део 84. године провео је у Малој Азији, где је наметнуо огромну одштету од 20.000 талената, која је озбиљно подривала благостање у Малој Азији, и немилосрдно казнио учеснике у истребљивању Римљана и Италика. Другу половину 84. године провео је у Грчкој, где је уз многа пустошења поново учврстио недавно поколебану римску власт.

Са 40.000 војника Сула се у пролеће 83. године искрцао у Бриндизију. Међу првима пришао му је млади Гнеј Помпеј с две легије. Онда је победоносни војсковођа у неколико битака поразио противнике који су окупили велику војску, али нису имали јединствен план за борбу, и тријумфално ушао у Вечни град. Сулина победа праћена је свирепим обрачунима, како у самом Риму тако и у читавој Италији. На Марсовом пољу побијено је неколико хиљада заробљених Самнита. Крици су допрли до храма Белоне у коме је заседао Сенат, а Сула је хладнокрвно рекао да „то по његовој заповести кажњавају неколико зликоваца” и замолио сенаторе да сачувају спокојство. У Риму су уведене такозване проскрипције, спискови сумњивих лица која су стављана ван закона, па их је свако могао убити или предати за награду, док им је имовина одузета. Главе убијених излагане су на Форуму. Наравно, у том метежу био је и велики број убистава проистеклих из личног рачуна и користољубља.

Пошто је освојио власт, Сула је крајем 82. године издејствовао да буде наименован за диктатора на неодређено време што је било први пут у римској историји. До тада се диктатор бирао ретко и са ограничењем на шест месеци. Све мере које је предузео биле су прожете конзервативним духом, јер је настојао да се у Риму успостави поредак какав је био у раној римској републици. Према његовим законима, Сенату је враћен некадашњи значај, претворен је у највиши државни орган, проширене су му судске надлежности, а број његових чланова од три стотине повећан је на шест стотина. Уз то, повећан је број магистратура, а да би неко постао квестор морао је да има 30 година, претор 39, а конзул 42 године. Између сваке дужности морале су да прођу две године, а поновни избор на исту дужност могао се обавити тек после десет година. Смањен је утицај народних трибуна, а бивши трибуни нису могли да се кандидују за друге магистратуре. Дељење жита, редовно обављано од времена браће Грах, обустављено је.

Сула је био неограничени господар Рима и римске државе, али је 79. године изненада вратио овлашћења диктатора и повукао се на имање код града Куме у Кампанији. Његово одрицање од власти било је неочекивано за савременике и несхватљиво античким историчарима. Гестом повлачења Сула је на нарочит начин показао да су у римској држави интереси заједнице увек изнад интереса појединца. Управо је тај смисао за заједницу и поредак, толико својствен Римљанима, оставио дубок утисак на Грке који су као народ били другачији.

Луције Корнелије Сула умро је 78. године пре наше ере, а његови посмртни остаци пренети су у Рим где му је приређен величанствен погреб. Сулино тело спаљено је на Марсовом пољу и тамо је сахрањено покрај гробнице римских краљева. Утицај његових присталица био је толики да се нико није усудио да протестује против раскошне сахране какву Рим до тада није видео. По речима историчара Апијана, Сула је „био страшан чак и после смрти”.

Неки бугарски историчари сматрају да је кнез Борис (852-889) највећа личност у свеукупној историји Бугара. У првој деценији владавине он није имао успеха у ратовима најпре против Немаца, потом против Срба и напослетку против Хрвата. Борисова најважнија и најдалекосежнија одлука била је да свој народ преведе у хришћанство и уведе у цивилизовани свет. На унутрашњем плану то је значило централизацију државе и јачање моћи владара кога би идеолошки подупрла хришћанска црква, а на спољњем плану својеврсно међународно признање за бугарску државу.

Прибојавајући се византијског утицаја, уколико би хришћанство примио из Цариграда, Борис је одлучио да се за покрштавање обрати далеком Риму. То је био велики изазов за Византију која никако није смела да дозволи да се ауторитет римског папе прошири тако близу њених граница. Због тога је, показујући силу, комбинованим подухватом војске и флоте, приморала Бориса да 864. године прими хришћанство из Византије. Том приликом је бугарски владар добио хришћанско име по византијском цару Михаилу III (842-867) који му је кумовао.

Потом је Борис-Михаило у крви угушио паганску побуну коју су „подстакле вође старих бугарских кланова”. Бранећи своје угрожене положаје, они су намеравали да убију владара и поново успоставе паганство. У веома тешким околностима, имајући уз себе релативно мали број присталица, Борис је наступио тако прорачунато да су доцнији писци његов подухват назвали чудесним. Узвратио је великом безобзирношћу - погубио је педесет двојицу бољара и њихове потомке. Касније је наводно зажалио због оваквог поступка који је приписао утицају византијског свештенства. Како било, паганском отпору задат је тежак ударац.

У жељи да за своју цркву избори самосталност, Борис-Михаило је вештом дипломатијом, користећи се супарништвом Рима и Цариграда, у томе донекле и успео. Бугарска црква била је под јурисдикцијом цариградске патријаршије, али је добила извесну аутономију тако што је бугарски првосвештеник с титулом архиепископа био изнад византијских архиепископа.

Године 885/886. Борис-Михаило прихватио је ученике Ћирила и Методија који су били протерани из Велике Моравске. Међу њима нарочито су се истицали Климент и Наум. Ови духовници положили су темеље словенске хришћанске културе у Бугарској. Бугарски владар подупирао је њихову делатност „као дар од Бога” и старао се о хришћанској цркви, а каснија предања приписују му да је подигао седам храмова.

Године 889. Борис-Михаило неочекивано се повукао с престола после безмало четири деценије владавине. Одлучио је да остатак живота проведе као монах. Неки извори помињу да је то учинио из стремљења према савршенству, а неки да се на такав корак одлучио због тешке болести. Религиозни дух епохе без сумње је имао утицаја на његову одлуку.

Међутим, Владимир (889-893), Борисов најстарији син и наследник, у много чему био је сушта супротност оцу. Водио је распуснички живот, окренуо се Немачкој уместо Византији, прогањао је свештенике и подстицао паганске обичаје. Тако је Бугарска упала у велику кризу. Свестан да се руши његово животно дело, стари кнез напустио је монашки живот и појавио се у престоници Плиски. Сакупио је одане присталице и у тешком грађанском рату победио сина, затворио га и ослепео.

Био је свестан да тиме није сасвим уклоњена опасност за хришћанство у Бугарској, па је 893. године сазвао сабор у Плиски и обзнанио да престо добија његов трећи син Симеон (893-927). На сабору је донета још једна важна одлука: бугарска престоница је из Плиске пребачена у Преслав. Уређено је да језик богослужења буде словенски који је заменио дотадашњи грчки.

Борис-Михаило се вратио испосничком ревновању и у монашкој ризи поживео још готово деценију и по. Како је остало забележено, упокојио се у вечерњим часовима, у суботу, 2. маја 907. године. Убрзо после смрти бугарска црква је кнеза Бориса-Михаила уврстила међу свеце.

Унук Јеврема Обреновића, брат кнеза Милоша, Милан Обреновић (1854-1901) почев од 1863. године школовао се у Паризу. После убиства Михаила Обреновића у Топчидеру 1868. године, својеврсним државним ударом проглашен је за кнеза, што је потврдила и Велика народна скупштина. Будући да је био малолетан, до 1872. године земљом је управљало трочлано намесништво.

За његове владе Србија је три пута ступила у рат. Године 1876. заједно с Црном Гором прихватила је Невесињски устанак и ратовала с Турском царевином. Идуће, 1877, године ратовала је успешно и то јој је донело просторно увећање и државну независност. Разочаран политиком Русије на Балкану, која је на рачун Србије предност давала Бугарској, кнез Милан Обреновић у потпуности се окренуо Аустроугарској. У време док је он владао, Србија је према обавезама и последицама Берлинског конгреса приступила подизању железничке мреже. Кнежевина Србија уздигнута је 1882. године на ранг краљевине и Милан Обреновић био је први српски краљ после епохе средњег века.

Године 1885. Србија је Бугарској објавила рат који нико није одобравао и који ју је стајао огромних материјалних и још већих моралних губитака. После пораза, Аустроугарска је морала да спасава српског владара, па је њеним посредовањем склопљен мир у Букурешту којим је обновљено стање пре рата. Већ тада се краљ Милан Обреновић носио мишљу да поднесе оставку и абдицира у корист малолетног сина. Уз то, био је у лошим везама и са супругом, краљицом Наталијом, којој су сметали краљева разузданост и брачна неверства, али и аустрофилска политика. С друге стране, краљ Милан није подносио њену моралну строгост и укоченост, као и русофилску настројеност.

Милан Обреновић је на престолу Србије остао седам година, а онда је 1889. абдицирао у корист малолетног сина Александра. Аустроугарска и Немачка биле су против такве његове одлуке. Лични разлози који су га мотивисали да се повуче били су „морална сломљеност”, „умор од владања”, који се претворио у трајну психолошку кризу. Уз то, важан разлог био је и скандалозни сукоб с краљицом, а и обесна љубавна веза са Артемизом Христић. Били су присутни и финансијски разлози јер је краљ стално био презадужен, неотпоран на корупцију, а неколико афера потресло је његову владавину. Нису без значаја били ни политички разлози, пре свега сукоб с националним тежњама српског народа које је подстицала Русија, краљев политички непријатељ. Постојало је очито неразумевање између српског народа и његовог владара, па је он морао да угуши неке побуне, а био је свестан да је немогуће непрестано владати силом.

Одмах по силаску с престола, Милан Обреновић се упутио на ходочасничко путовање по Палестини и другим местима Мале Азије, а онда се настанио у Паризу. У Србију је долазио неколико пута, а крајем 1897. године поново се настанио у Београду и узео нарочитог учешћа у војним пословима. То је трајало до лета 1900. кад се повукао у Беч, где је и преминуо 29. јануара 1901. године. Сахрањен је у фрушкогорском манастиру Крушедолу. Нешто више од две године по смрти Милана Обреновића, крајем маја 1903, убијен је његов син Александар, па се тако на престолу Србије угасила династија Обреновића.