У фантастичном стрипу „Принцеза Ру”, који је Ђорђе Лобачев објавио у листу „Мика Миш” 1938. године, један од јунака (чудом ускрсли дух староегипатског свештеника) скида главу с рамена и баца је на свог супарника. Сцена је изгледала толико необично и друкчије од осталих стрипова који су се појавили у домаћим часописима, да је била повод да конкурентски лист „Труба” објави крајње заједљив коментар. С друге стране, с обзиром на то да се овај стрип (као и други радови неколицине београдских аутора тог времена) појавио и у једном француском часопису, стрип критичар Пјер Стринати је, много година касније, 1965, записао да је то „најнадреалистичкији од свих стрипова икада створених”. Како ће се сазнати из завршних сцена другог дела овог стрипа (насловљеног „Мефисто се забавља”), све необичности у овој причи заправо су биле сцене из филма у коме су личности о којима смо до тада читали били само глумци! А било је много тога чудног у овом стрипу - акције и снови главних јунака, савремених људи, преплићу се с митолошким бићима и читавим буљуком кошмарних створења која се изненада уплићу у њихов живот. Био је то вероватно први стрип настао у Србији који је изазвао коментаре и ван наше земље, иако је цртање домаћих „прича у сликама” кренуло да се развија веома брзо након што су, 1934. године, на страницама „Политике”, објављени каишеви првог „модерног” стрипа који је упознала наша публика - „Тајни агент Х-9”, сценаристе Дешајела Хамета и цртача Алекса Рејмонда.

Управо историјат домаћег стрипа био је тема изложбе коју је недавно приредио Културни центар Панчева, након чега је уследило и објављивање монографије „Век стрипа у Србији”, чији је аутор Здравко Зупан. Књига прати развој девете уметности на нашем подручју - од самих почетака до данашњих дана. Посебно је занимљиво да је посвећена пажња и протостриповима објављеним у издањима на српском језику током деветнаестог века (протострипом се називају „приче у сликама” у којима текст или дијалог нису уписани у облачиће, као у савременом стрипу, већ испод цртежа. Разуме се, постојале су и сторије без текста).

Здравко Зупан (рођен 1950) свакако је један од најистакнутијих познавалаца и хроничара југословенског и српског стрипа, који у својој збирци поседује огроман број издања, оригиналних цртежа и фотографија, укључујући оне из предратног раздобља, који су данас права реткост.

- Почео сам да сакупљам стрипове у седмој години - каже Зупан. - У породици скромних прихода, отац је, гледајући моју збирку, често говорио: „Нису нам потребни ти микамишеви”, зато што је сва стрип издања називао према „Мики Мишу”, најомиљенијем београдском предратном стрип часопису. У петнаестој години моју пажњу привукли су и чланци о стрипу којих у то време није било много у нашим новинама. Сећам се да је „Политика” 1965. године објавила вест о једном од првих стрип фестивала који је одржан у Бордигери, у Италији. Сачувао сам и један „Политикин” текст из тог времена у коме Пабло Пикасо изјављује да му је жао што се уместо сликањем није бавио цртањем стрипова! Као дечак, налазио сам задовољство у прикупљању оваквих текстова.

Међутим, у почетку је стрип, као и много која новотарија, у нашим часописима био посматран с подозрењем. Најранији текстови о стрипу били су претежно негативни. Књига „Век стрипа у Србији” доноси и осврт на један заборављени чланак, који је 1935. године на страницама београдског недељника „НИН” потписао Јоп (иза псеудонима се вероватно крије Јован Поповић).

„Листови су поклонили нашој читалачкој публици једну њену нову жељу, коју су одмах промптно и кулантно задовољили. Шта то може бити? Погађате. Претходно су листови упечатљиво наговештавали како сликовни романи у ‘стриповима’ таман одговарају ‘модерном човеку’ који у сталној журби и трци ‘не налази времена’ да се ‘озбиљније и подробније’ упушта у читање - чак ни криминалних романа, и да су зато романи у стриповима, где читалац - пардон - гледалац, може једним брзим погледом да обухвати читав један ‘наставак’ са сензационалним обртима, таман као наручени за тог човека данашњице. Уз доручак пре канцеларије: једна цигарета, поглед на стриповани наставак, и мирне душе може да пође на свој свакодневни пут.

И добри Београђанин, и Чачанин и Мокринчанин буди се јутром са голицаво-тугаљивом радозналошћу: шта се десило са Декстером и њему сличним пријатељима човечанства... Симпатични су јунаци тих романа који, падајући са двадесетог спрата, хватају штангле за барјаке о којима остају да висе, или који помоћу једне луле уместо изгубљеног револвера хапсе читаве гангстерске банде.”

Упркос подругљивом тону, овај чланак важан је не само као први до сада познат осврт на стрип у српској штампи, него и због тога што је донео илустрацију непознатог аутора у виду усправног каиша стрипа. Сторија о „Мистер Ипсилону” (очигледно пародија на „Тајног агента Х-9”) уобличена је као низ поједностављених и дозлабога карикираних призора из стрипа. Можда баш упркос властитој намери да се обрачуна са стрипом, цртач је створио нешто што савременом читаоцу (коме иронија није страна) делује као сасвим занимљива црнохуморна прича у стрипу.

Већ наредне, 1936, године на насловној страни листа „Панчевачка недеља” појављује се есеј под називом „Стрип, стрип, стрип” песника и новинара Славка Њагула. Поред још обазривог става према стрипу, овај напис ипак оставља простор за једно позитивно виђење.

„Да будемо сасвим искрени, систем стрипова у рукама најбољих цртача и идејно прогресивних људи баш због те своје приступачности гомили могао би да има и сасвим другу мисију која би донекле оправдала и неутрализовала његове недостатке.”

Међутим, за разлику од сумњичавих теоретичара, публика је веома брзо прихватила стрип. Поред дневних и недељних листова, стрип је нашао места и у посебним стрип издањима, која су била веома бројна у другој половини тридесетих година. Цртачи као Ђорђе Лобачев, Сергеј Соловјев, Константин Кузњецов, Никола Навојев и други (игром случаја, већином руски емигранти), створили су завидан број стрип прича и ликова који су били омиљено штиво читавој генерацији људи са ових простора.

Према речима Здравка Зупана, „у то време делао је завидан број цртача, али и поред тога што је био запажен рад сценаристе Бранка Видића, постојала је потреба за добрим сценаријима. Неки од цртача су тако кренули да своје приче заснивају на омиљеним предлошцима из књижевности и филма и, што је посебно занимљиво, на позоришним представама и рото-романима београдских аутора. Већ од првог броја, 1939. године, ‘Политикин Забавник’ објављивао је стрип ‘Риста спортиста’, настао на основу позоришне представе коју је написала позната глумица Љубинка Бобић. Ова успешна представа ‘Родиног позоришта’ била је на репертоару упоредо с наставцима стрипа, који је цртао Мома Марковић. Такође, Живојин-Бата Вукадиновић, уредник у ‘Политикином Забавнику’, написао је текст за позоришну представу ‘Пепељуга’, док је у листу који је уређивао 1940. године, излазила стрипована верзија коју је цртао Ђорђе Лобачев (било је то пре Дизнијеве верзије ‘Пепељуге’, која ће се појавити десетак година касније). Нушићев комад ‘Општинско дете’ такође је био обрађен у стрипу Моме Марковића.

Још је опширнија листа омиљених филмова који су послужили као узор за стрипове (‘Тарас Буљба’ Николе Навојева, ‘Морски вук’ Ферде Биса, ‘Кенигсмарк’ непознатог аутора), а било је очигледно и да је лик Робина Худа у стрипу Сергеја Соловјева надахнут филмским Робином Худом, ког је глумио Ерол Флин. Кад су у питању рото-романи (уобичајен али погрешан је израз писани романи) домаћих аутора, забележено је више обрада у стрипу, као што су ‘Тајна абисинских гудура’ Ђуке Јанковића, ‘Царев штитоноша’ Сергеја Соловјева, ‘Кит Дарант’ Живојина Хибе и Ђорђа Малог, и други. Дешавало се да је у издањима рото-романа излазио стрип као сажетак, који је касније објављиван у засебним свескама. У часопису ‘Комета’ из 1945. био је објављен стрип ‘Робињица Злата’, заснован на рото-роману из деветнаестог века. Колико се зна, та веза између рото-литературе и стрипа била је јединствена код нас, и није познато да је постојала у другим земљама”.