Свако јутро Констанције би долазио у царски двор у Равени да ода почаст императору Хонорију, а у ствари да се тајно поклони његовој сестри. Име јој је било Елија Гала Плацидија. Рођена је у пурпуру у Константинопољу око 390. године. Била је кћи цара Теодосија I Великог. Констанције, стамени легионар из провинције, из прикрајка је, са страхопоштовањем, могао тек да баци покоји скривени поглед на племениту девојку. Почетком 5. века, у сумрак империје, она је у свом погледу, у гипком телу, у крви носила повест римских родова и прохујалу историју царства. Гала је као мала остала без родитеља (цар Теодосије умро је 395. године), па је као принцеза - Нобилиссима Пуелла (најплеменитија девојка) - живела у Медиолануму (Милану), у дому тадашњег моћног човека западног дела царства, војсковође Стиликона. Овај полуварварин способан војсковођа, оженио се царевом нећаком Сереном, а своју кћер удао је за царског наследника. Након Теодосијеве смрти постао је намесник западног дела царства у име свог зета, младог цара Хонорија.

Констанције се сећао оног дана кад му је, као младом легионару, Гала први пут пришла да би пренео неку поруку. Претрнуо је кад га је удостојила погледа својих загаситих очију и кад се готово неприметно осмехнула. Како су дубоке и тамне биле њене очи! Њен звонки глас заувек га је опчинио. Одмерени и самоуверени покрети подсећали су на њене панонске претке с Дунава. Њена сјајна кожа, дуго лице, црна коса и понеки ватрени поглед потицали су од хиспанских дедова са југа. У тој ватреној хришћанки, Констанције, који је памтио приче свог деде о римским боговима и који је у срцу увек помало остао паганин, налазио је одсјај прогнаних богиња. Била је мудра као Јунона, имала је покрете окретне Дијане, тело ватрене Венере, поглед несрећне Персефоне. Обожавао ју је годинама из даљине, као неку недодирљиву весталку и пред њеним би просторијама, као пред паганским храмом, понекад крадом оставио стручак цвећа. Горео је за њом. Решио је да заслужи њену љубав.

Флавије Констанције потицао је из Наиса (Ниша) у Илирику. Почетком петог века био је један од последњих изданака срчаних легионара из подунавских области који су током претходних векова спасавали уморно Римско царство. Али, након страшног покоља који су Готи приредили римским легијама код Адријанопоља 378. године, након бројних грађанских ратова, варварских најезда и готских пустошења по Балкану, Илирик је био на коленима. Констанције је вероватно потицао од ситних поседника или сељака, јер је у почетку био обичан легионар коме су окретност и способност омогућавали напредовање. У доба кад су на двору, а још више у војсци, владали угледници варварског порекла, он је био изузетак - један од ретких војсковођа који је потицао од чистокрвног становништва империје. Поносио се својим земљаком Констанином Великим. Носио је исто име као отац и син цара који је први прихватио хришћанство, због чега су многи мислили да потиче од исте породице. Без сумње, био је близак сарадник војсковође Стиликона. Познато је и да је био постављен за префекта у Галији. У једној хроници, Констанције је описан као „срдачан и дружељубив”. Није био охол и није учествовао у распусним гозбама. На посебан начин јахао је коња: полегавши по њему, севао је крупним очима и сејао страх код непријатеља. Учествовао је у биткама Стиликонове војске против Визигота који су се готово слободно кретали провинцијама - повремено као савезници, али и као непријатељи римске државе. Визиготи су били дивље племе које се већ деценијама кретало по простору империје и које је постепено потпадало под утицај римске цивилизације. Стиликон је у неколико битака успео да победи Визиготе, али му то није помогло да избегне дворску интригу и да, уз сагласност цара Хонорија, буде погубљен 408. године. Истовремено, убијен је и његов син - вереник Гале Плацидије. Нешто касније, осамнаестогодишња Гала Плацидија у име свог брата присуствовала је суђењу рођаки Серени, Стиликоновој жени, која је такође погубљена. Тако се остварило проклетство које је последња римска весталка бацила на Серену, након што је у Риму насилно угашена света ватра. После погубљења Стиликона, више није било способног војсковође да заустави Визиготе. Они су 408. године неометано опсели и изгладњивали Рим у коме се налазила и Гала Плацидија, а две године касније без борбе су ушли у Вечни град - градска врата издајом су била отворена.

Био је то ударац за цео римски свет. Те 410. године, након осам векова, Рим је први пут заузет и опљачкан! Свети Јероним у очају је писао: „Свет пропада... Обновљени град, престоницу царства, прогутала је ужасна ватра и нема места на земљи где Римљани нису у изгнанству...” Истим поводом, свети Аугустин написао је своје најчувеније дело „Држава божја”. У стварности, материјална штета и пљачка Рима нису били толико велики колико је то утицало на морал и самопоуздање римских грађана. Визиготи су у граду остали само три дана. Констанције, који је у то време био унапређен на чело преостале римске војске, био је погођен још једном вешћу - варвари су одвели угледне таоце, а међу њима и младу цареву сестру Галу Плацидију. Најплеменитија девојка се изгледа загледала у варварина, наследника готског престола, касније краља по имену Атаулф (што на готском значи „племенити вук”), са којим је, говорили су поверљиви извештаји, већ живела...

Од те, 410, године, па целу наредну деценију, Констанције ће као магистер милитум (командант римске војске) практично управљати оним што је преостало од Западног царства. Све напоре посветиће ослобађању, а затим присвајању обожаване принцезе. Након њене отмице чинило се да је тај војник широких плећа утростручио снагу у борби с варварима. Било је то страшно доба римске повести кад је свака година доносила нове несреће које је крајња неспособност цара Хонорија, скривеног иза мочвара и утврђења око престонице Равене, само погоршавала. Ни уз помоћ савезника, варвара - федерата - римска војска више није имала снаге да преокрене овај ток. Године 407. у зиму, искористивши лед на Рајни, огромна маса германских племена - Свева, Вандала и Алана - око 300.000 људи, подстакнута глађу и Хунима, ушла је без отпора на простор Римског царства да више никада из њега не буде истерана. Као и Готи пре њих, та племена су на простору империје стварала своју власт. Колики је хаос наступио, најбоље сведочи случај провинције Британије коју су једног дана 407. године римске трупе једноставно напустиле и оставиле без одбране. Тамошњи командант Константин са војском прешао је у Галију, где се прогласио за протуцара (Константин III). Римска војска никада се више није вратила у Британију која је утонула у анархију ратова и варварства из чега ће, касније, изнићи легенда о краљу Артуру.

Констанције је показао снагу и способност да бар привремено заустави пропадање. Године 411. успео је да победи и зароби узурпатора Константина III, који је погубљен, као и неколико царских узурпатора. Међутим, и даље је вребао Готе које је успео да истера из Италије 412. године. Слао је доушнике, пратио сваки покрет готских племена, спречавао снабдевање и тражио начин да их уништи, али да не угрози Најплеменитију. Настојао је да што мање чита поверљиве извештаје о њеном животу међу Готима, после којих би био неутешан, и уз вино данима затворен у својим одајама.

Ко је ту уопште био талац а ко господар, могао је да се запита неки странац на визиготском двору у Нарбони, у Јужној Галији, пратећи све већи утицај отресите Гале Плацидије на готског краља Атаулфа, који се 411. године венчао с римском принцезом по готским обичајима. Жена јаке воље која је увек знала шта хоће, Гала Плацидија покушавала је да пораз претвори у победу и да Визиготе преобрази у римске савезнике. Атаулф је прихватио да се помири с двором у Равени. Али, на другој страни, стајала је препрека у лику војсковође Констанција, који је увек тражио само једно - да Гала Плацидија буде враћена. У једном тренутку Атаулф је Констанцију чак послао помоћ у борби са узурпатором у Галији. Констанције је, међутим, одбио да исплати готске трупе све док не врате принцезу. Снујући о јединству Гота и Римљана које ће постићи својим браком, Атаулф је направио нови гест који је требало да остави утисак на савременике. У Нарбони (близу данашњег Тулуза), 1. јануара 414. још једном свечано се венчао с Галом Плацидијом - овај пут по римским обичајима и уз пригодне свечане говоре. Забележено је да је младожења, обучен у римску одећу, поклонио младој 50 слугу који су у рукама носили стотину пехара пуних злата и драгог камења, опљачканих у Риму.

Иако дубоко разочаран, Констанције се није мирио са судбином. Истог дана кад је Гала Плацидија званично постала готска краљица, он је уз цара Хонорија проглашен за римског конзула за годину 414. (највиша почаст која се могла достићи у старом Риму). Додатна утеха било је обећање његовог владара да ће му дати руку своје сестре чим она буде ослобођена. Одмах је поново кренуо на Готе. Наредио је блокаду свих средоземних лука у Галији, чиме је варваре изгладнео и натерао да одступе на југ, ка Хиспанији. Атаулф и Гала Плацидија су за свој нови двор изабрали Барсино (Барселону). Међутим, венчање није донело личну срећу римској принцези. Син по имену Теодосије (по Галином оцу), кога је ускоро родила и кога су родитељи у својим сновима већ видели као будућег римског цара, умро је као беба почетком 415. године. Родитељи су били очајни. Тело малог принца сахрањено је у ковчегу од сребра. Много година касније, као регент царства, Гала Плацидија ће посмртне остатке свог првенца пренети у Рим. Ускоро је наишла нова несрећа. Атаулф је мучки убијен у завери. Нови готски владар, Атаулфов непријатељ, није имао обзира према младој удовици коју је у гомили заробљеника натерао да километрима пешачи иза његовог коња.

Вести из готских крајева навеле су Констанција да поново покрене сва средства да ослободи принцезу - слао је повољне понуде, потплаћивао, повремено претио и нападао. Најзад, 416. године постигнут је споразум. Римљани су са Готима закључили савезнички уговор, платили 600.000 мера жита и заузврат добили Галу Плацидију. Констанције је лично отишао да преузме удову краља, коју је пратила бројна свита. Једва да га је погледала тог дана кад је, сав узбуђен, пао на колена пред њом. Прошла је скоро деценија од када су се последњи пут срели. Много тога се променило. Он је некада био тек млади официр који обећава - она поносна, прелепа принцеза. Живот их је одвео у различитим правцима. Он је постао свемоћни војсковођа, патриције, конзул, овенчан низом победа. Она је била жена која је, иако још млада, већ иза себе имала један живот. До краја живота неће заборавити да је била готска краљица. Али, у њиховом односу готово се ништа није променило. Он је и даље остао тек покорни легионар који се труди да испуни сваку жељу лепе и охоле господарице.

Попут сенке, пратио ју је нечујно кроз ходнике царске палате у Равени, улицама, на молитви у цркви, уз морску обалу, путем за Рим. Понашао се према њој као да је већ царица. Увек је био негде близу да јој, уместо верног слуге, погнуте главе пружи огртач, придржи застор на носиљци, дода молитвеник. Ипак, и поред све моћи и утицаја на двору, Констанцију је требало још годину дана да приволи Галу Плацидију да му постане жена. Пристала је тек уз наговор и претње свог брата Хонорија и уз Констанцијева ватрена обећања да ће од ње направити владарку целог царства - онаквог каквим је владао и њен отац. Све побожнија, Гала је од мужа добила и обећање да ће штитити праву хришћанску веру и да ће прогонити јерес и паганство.

Забележено је да су се Констанције и Гала Плацидија венчали 417. године у Равени. Знао је да га она никада неће заволети. Бар не онолико колико је волела готског варварина. Ипак, и даље је желео да је учини срећном. Следећих година Гала је Констанцију родила двоје деце: сина Валентинијана (будућег цара) и кћерку Хонорију. После три године Констанције је успео да испуни и своје велико обећање. Уз молбе, а и притисак, цар Хонорије је у фебруару 421. године пристао да свог врховног војсковођу прогласи за сувладара. Констанције је постао цар - трећи тог имена, док је његова супруга добила титулу аугуста. Њихов син проглашен је за наследника - цезара (Хонорије није имао сина). Приватно, Констанције се жалио да му је царско звање само терет, јер је морао да учествује у бескрајним свечаностима. Нова невоља стигла је с неочекиване стране. Двор у Цариграду одбио је да призна новог аугуста у Западном царству. Љутит и понижен пред супругом, Констанције III припремио је легије да се обрачуна са Источним царством. Али, током припрема, само осам месеци након проглашења за цара, добио је грозницу. Умро је у септембру 421. године шапћући, уместо имена Богородице, име своје аугусте. За собом је оставио царство које је било далеко боље него кад је, десет година раније, преузео команду војске.

Можда је тек тада, док се уз посмртне молитве затварао камени саркофаг у цркви у Равени, тридесетогодишња Гала Плацидија први пут осетила нешто због губитка Констанција. Није то био бол попут оног за несталим дететом. Није био ни очај у души какав је осећала кад је у Барселони, сав обливен крвљу, умирао њен муж, готски варварин. Касно је схватила шта је све у њеном животу значио скромни илирски легионар који је због ње решио да постане цар. Чврста стена, на коју углавном није обраћала пажњу, а на којој је почивао сав њен тадашњи живот, померила се и одједном нестала. Пред Галом се отворио вртоглави амбис. Лепа аугуста први пут је пустила сузу за оним кога је заволела тек кад је било прекасно. Пожелела је да му, макар у последњем часу, обећа нешто што би волео. Заклела се на његовом гробу да се више никада неће удати и да неће имати другог мушкарца.

Надживела га је скоро три деценије. Живот је посветила хришћанској вери и будућности своје деце. Године 423. пала је у немилост брата Хонорија (зли језици су причали да није прихватила његово удварање) и морала је с децом да напусти двор и побегне у Цариград. У току пловидбе Јадраном, задесила их је страшна бура. Касније је у Равени изградила заветну цркву посвећену светом Јовану Претечи у којој је записала: „Гала Плацидија, заједно са сином Плацидијем Валентинијаном аугустом и кћерком Јустом Гратом Хоноријом овим испуњава завет након спасавања од опасности мора.” После смрти Хонорија (аугуста 423. године) Гала је успела да, уз помоћ цариградске војске, за новог императора у Риму прогласи свог шестогодишњег сина Валентинијана III (425. године). Следећих дванаест година, до његовог пунолетства, Гала Плацидија била је регент царства. Остаће утицајна и касније, све до смрти. Видеће много тога: међусобну борбу и сатирање римских војсковођа, упад Вандала у северну Африку и губитак Картагине, долазак Хуна и Атилине претње Риму. Дубоко религиозна, какве су у 5. веку постале римске матроне, градила је по Риму, Равени, Јерусалиму богате, сјајне цркве, пуне мозаика. Са децом није имала среће. Син Валентинијан III, који ће званично владати целе три деценије, био је на неспособне ујаке. Кћи Хонорија имала је јак мајчин карактер, али лак морал. На силу је удата за сенатора, због чега је затражила спас од моћног хунског владара Атиле (коме је послала и свој прстен). Атила је искористио овај повод да уз руку царске кћери затражи и половину царства. Последњи владарски гест Гале Плацидије био је да се, преклињући, баци пред сина како би спасла кћерку од смртне пресуде. Умрла је 27. новембра 450. године. Није доживела последњу велику победу римске војске у бици у којој су, удружени њени Римљани и њени Визиготи, победили огромну хунску војску страшног Атиле (451. године).

Није сасвим сигурно где се налази гроб Гале Плацидије. Према једној причи, сахрањена је у Риму, поред посмртних остатака сина Теодосија. Према другој, она почива у Равени, уз посмртне остатке супруга Констанција III у такозваном Маузолеју Гале Плацидије. Пет година након њене смрти, Вандали су освојили и опљачкали Рим (455. године). Из Рима су, као таоца, одвели Галину унуку Евдокију коју су венчали за вандалског краља. Чинило се да се породична историја понавља... Али, крај велике историје био је близу. Четврт века након смрти Гале Плацидије, 476. године, Западно римско царство није више постојало.