Шта је то гест? Ако погледате у речник, наћи ћете веома кратко објашњење - неспонтани чин у циљу придобијања наклоности. Али за романтичаре гест је био нешто више него пуки чин пажње. У њиховим делима, али и стварности, гест је добијао ново значење и указивао је на њихову огромну љубав према животу и начин на који су се они величанствено издизали из масе. Па, опет, мало је гестова који трају нешто дуже од неколико лепих речи, а још мање је оних који су трајали данима, месецима, који су годинама испуњавали поколебану веру људи, као што је то у Паризу средином 19. века био призор човека који на конопцу спушта термометар у Сену. Био је то призор из бајке.

Једном давно у Француској, у Паризу, у прелепом Граду светлости који је све више трпео од силних преврата и крвавих револуција, чији је народ кажњавао своје господаре и племиће одрубљивањем главе, родио се један глумац по имену Перине.

Откако је дошао на свет, желео је само једно - маштао је да једног дана продре до срца људи, да продре у њихову душу и да тамо остави вечити траг. Перине је сањао дан кад ће постати најбољи глумац кога је свет икада видео. И одрастао је а снове није заборавио.

Кренуо је из свог малог места на далеки пут у вечити Град светлости, за који је чуо само у причама, у пустоловинама вечитих путника. Над Паризом је величанствено треперило више од 13.000 гасних светиљки од порцелана и чинило да се све те прашњаве улице и бројни паркови који су ноћу припадали разбојницима, скитницама и пијаницама, свака зграда истрошене фасаде, претворе у бајковиту слику достојну маште романтичарског покрета. Светлост која је из њих допирала пламтела је све до јутра. Мора да је младом глумцу било прелепо док је шетао улицама и залазио у бројне гостионице које су радиле до зоре, кад је открио боеме којих је било свуда. Какво је то било откриће кад је чуо за архитекту Мансара који је показао Парижанима како се од тавана може направити поткровље и тако добити још цео један спрат за издавање. Видео је Перине те скромно плаћене париске раднице које су живеле у тим јевтиним прашњавим поткровљима, и открио је чари тих прелепих девојака кад би ујутро промолиле лица кроз малене прозоре на крову.

Али, убрзо је сазнао и за окрутну стварност, спознао страшну истину, и увидео да је овај град препун глумаца који, попут њега, имају да понуде само пусте снове.

И није га то одмах поколебало. Ишао је од врата до врата. Обишао је сва позоришта, опробао се на разним аудицијама. Али, судбина се играла с њим - наилазио је само на смркнута лица, на одбијање.

Недуго затим, снови су га напокон издали и Перине се окренуо пићу. Има ли нешто горе, питао се, од човека који нема чему да се нада? И тако, Перине је годинама живео од пића и од кајања.

А онда је једног дана чуо за Александра Диму. Из приче неког трговца сазнао је све о том племенитом човеку који је написао више од 90 романа, небројено позоришних драма, не зна се тачно колико путописа и најразличитијих новинарских текстова. Чуо је за тог великог човека који је једне године написао толико речи колико сви остали из Француског удружења писаца заједно. Било му је тешко да замисли, као и многим људима данас, да је Дима стварао невероватном брзином и да никада није читао нити преправљао оно што је написао, нити је ставаљао тачке, зарезе, знаке интерпункције, говорећи да је то посао лектора. Чак је једном за опкладу, затворен у соби, за три дана и три ноћи написао роман протурајући исписане странице испод врата.

Ко је био Александар Дима који је у то време зарађивао невероватно много новца, а који је, опет, увек био у дуговима, питао се Перине, али питају се и многи људи данас.

Е, па, врло је тешко одговорити.

Већина биографа тврди да способност Александра Диме (1802-1870), веома плодног француског књижевника, није толико проистицала из његове даровитости колико из чињенице да је знао да се задужи код издавача, па су они били приморани да штампају и његова најгора дела само да би повратили новац. На пример, Димина аутобиографија од 1200 страна у ствари је огроман списак рецепата за омлет, и у њој има тек неколико страница о његовом животу. Па, опет, многа његова дела живе и данас: „Три мускетара”, „Човек с гвозденом маском”...

Дима је увек био у средишту пажње. Добро је знао да не сме да дозволи да га Парижани забораве, било да га воле или да га мрзе. И они га никада нису заборавили. Умео је да парадира париским улицама окићен разним накитом и ордењем да су му се сви смејали. Кад га је једном један млади писац упитао за савет, Дима му је одговорио: „Какво писање?! Мораш да нађеш највећи ружичасти кишобран у Паризу и прошеташ се улицама.” Неколико година касније тај младић, који је иначе добро зарађивао као адвокат, написао је „20.000 миља под морем”. А Александар Дима је писао романе које је народ гутао или је, пак, проводио време по судовима због тужбе неког издавача. Понекад, кад би му нека драма лоше пролазила у позоришту, писао је анонимне огласе у новинама: „Питам се да ли ће се господин који ме је јуче све време гледао у позоришту појавити и вечерас. Уцвељена.” I пола француске господе помислило би да је позив упућен баш њима и појавили би се.

Биле су то занимљиве приче, попут оне коју је забележио Александар Дима Млађи у мемоарима. Кад је једном приликом ушао у очеву радну собу, затекао га је како полуго седи над гомилом хартије и јеца.

- Шта је било, оче? - упитао га је.

- Убио сам га! - зајецао је опет Дима. - Морао сам да га убијем!

- Кога си убио?

Дима је одговорио с болним изразом на лицу.

- Портоса, мог дивног, племенитог, храброг Портоса. Ево, дружимо се већ девет година и ја сам му сада забио мач у леђа. А зашто? Зато да би читаоцима било занимљивије, да би и даље читали моја дела. Убио сам га, сахранио сам га на страници романа. Ох, како је то свирепо! - рекао је и спустио главу на сто.

Сутрадан су поједини листови у Француској писали: „Скрхан болом због убиства Портоса, Александар Дима отишао је у Енглеску да га оплакује.” И, наравно, приче су одмах почеле да се испредају. Једни су га напали како је то опет неки његов јевтин трик, док су га други бранили. А онда се после неколико месеци причало да је Дима отишао у Енглеску због сезоне лова, која је тамо била у јеку. Да, Дима је увек знао како да буде у средишту пажње.

Његови најстрожи критичари око једног се ипак слажу - Александар Дима Отац био је доброћудан џин који није умео да мрзи и све је чинио за народ. И био је људина. Умео је да одушеви чак и оне који су долазили да га зову на двобоје. Кад је јунак једног од његових романа настрадао пре краја приче, издавач је подигао тужбу тврдећи да је Дима прекршио уговор јер је превремено завршио роман. На суђењу, Дима је оштро бранио права уметника да ради са својим јунацима шта хоће. А онда га је судија упитао:

- Зар ви хоћете да ускратите право Парижана да до краја уживају у роману?

Дима је само слегнуо раменима и рекао:

- Ако то Парижани траже, оживећу га.

И оживео га је. Роман је поново почео да излази, а јунак који је на претходним странама погинуо од оштрице мача, на следећим је на чудесан начин оживео. Ето, такав је то био човек. Па и кад су га сви прозивали због тога што није позвао на двобој неког критичара који га је оклеветао у новинама, Дима је одговорио слегнувши раменима: „Шта ћу кад не умем да мрзим.”

Дима стварно није умео да мрзи. Он за то није имао времена. У исто време писао је неколико драма и неколико романа у наставцима. Па опет, написао је роман о непоколебљивој мржњи - „Гроф Монте Кристо”.

И тако, враћамо се причи.

Перине је чуо како је Александар Дима довео чак из далеке Русије једног човека који је желео да буде његов слуга. И пошто велики писац тада није имао новца да му плати пут до Париза, узео је лист хартије и написао: „Ја, Александар Дима, грађанин Париза и земаљске кугле, молим све граничаре, све превознике и све гостионичаре да уваже овај пасош и пропусте његовог носиоца. П. С. Све рачуне послати на мене, у Париз.” I после неколико месеци Рус се појавио на Диминим вратима с том хартијом и гомилом признаница.

Чуо је Перине и за Морисела, тог јадног пијаницу који је умирао од водене болести и који је желео да види изблиза од чега болује. Дима је Мориселу испунио ту жељу - набавио је леш и лекара који ће обавити обдукцију.

Кад је Перине сазнао да Дима цени поштене и радне људе и да многи раде за њега најразличитије послове - баштоване, помоћно особље на позорници, чуваре паса, гониче мува и гомилу статиста - одлучио је да га нађе и замоли за улогу у неком од његових бројних комада.

Али, пошто је Дима добро знао колико је Перине лош глумац, понудио му је који франак правдајући се да тренутно не може нигде да га убаци.

- Ах, господине Дима, волео бих кад бих могао да примим тај новац. Бог зна колико ми је потребан, али ја не прихватам милостињу.

Дима је подигао поглед и замислио се. А онда му је рекао:

- Знате шта, Перине, има једна ствар коју бисте могли да ми учините. Управо сам на средини једног романа у коме морам да знам тачну температуру Сене. Ево вам новац, па идите и купите термометар.

И, Перине је узео новац, купио термометар и канап и измерио температуру. Дима му је захвалио и дао пет франака, што је у оно време било много новца.

Перине је сутрадан нашао Диму у једној гостионици. Пришао му је и рекао:

- Температура Сене данас је 14 степени, господине Дима.

Дима се нашао у клопци. Таман је хтео да му саопшти да му неће бити потребна температура Сене, а онда је схватио да ће имати недаћа с човеком који је одбио милостињу. И, Дима му опет даде пет франака и учтиво захвали.

И од тада, из дана у дан, годинама, цео Париз могао је да види једног старијег човека како на средини моста спушта у Сену термометар на канапу, а онда одлази да нађе Диму. Чак су и понеки странци кад су долазили у Париз питали водиче где могу да нађу тог човека који сваког дана носи Дими те важне податке.

Димини непријатељи су се смејали и питали кад ће Дими досадити да тако скупо плаћа мерење температуре Сене. Али, Дима их је разочарао. И кад није био у Паризу, чим би се вратио, платио би Перинеу за свако мерење. Више није био у стању да то прекине. То је већ постао гест.

- Данас је температура Сене пала на 11 степени.

- Хвала вам, Перине. Драмском писцу ништа није важније него да зна температуру Сене. Ви ми спасавате каријеру - рекао би му и дао пет франака.

А онда се једног дана стари глумац препустио божјој вољи. У погребној поворци какву Париз одавно није видео, било је много света. Свима је било жао, свима је недостајала добро позната слика која је грејала срце и будила веру у људску природу.

Дима се опростио од старог пријатеља речима које је у опсежној и далеко најбољој биографији о Дими записао Гај Ендор.

- Од свих мојих сарадника ти си једини који никада није пропустио да дође у заказано време и да донесе оно што је имао да уради. Нека ти је лака земља.

И цео Париз одао је почаст старом глумцу, али и Дими који је начинио гест таквих размера.

На крају, Перине је ипак остварио своје снове. Био је један од учесника представе која се играла годинама. Постао је глумац, али и нешто много више - постао је легенда. Упркос свему, успео је да дотакне срца многих, да их загреје, да заувек остане у њима. Успео је да се не заборави његово име.