Године 180, десетог дана месеца марта, тешко се разболео цар Марко Аурелије. Имао је педесет девет година. Цар, који је тек кренуо у још један од бројних похода против германских племена, није сумњао у исход своје болести. Већ неко време по гарнизонима римске војске владала је куга. Цар нареди да се војска задржи у Сирмијуму и да хитно позову његовог сина, сувладара и наследника Комода. Седам дана касније, у прохладно јутро, док су се праменови магле вукли над мутном, готово невидљивом реком, неколико коњаника зауставило се пред царском палатом у Сирмијуму. Унутра је владао мрак. Уљана лампа бацала је слабу светлост на скромну постељу и на дрхтаво тело утонуло у кошмар грознице. Комод се неодлучно зауставио на неколико корака од лежаја. И сада, као онда кад би као дечак прилазио своме оцу, почињао би да се зноји и да унезверено гледа около, очекујући тешка и њему неразумљива питања на која не би знао одговор. Али, овај пут није му упутио никакво питање. Цар је једва успео да отвори очи. Тек након неког времена препознао је сина и наследника, па је једва разумљивим гласом промрмљао:

„Буди добар док живиш... док можеш. Поштуј богове, слушај саветнике...”

Болесник уз видан напор помаче руку и показа на пурпурни огртач, знак царског достојанства, који слуге одмах пружише Комоду. Он с олакшањем зграби огртач и, не чекајући више ни часа једва приметно одајући последњи поздрав ка умирућем, изјури из просторије. Након неког времена све се утишало. Палата као да је била пуста. Само неколико највернијих пратилаца опраштало се од цара. А онда је, као некада Јулије Цезар пред својим убицама, Марко Аурелије у последњој агонији превукао тогу преко главе. И све је било готово. Одвојила се душа од тела.

Тако је некако пре скоро осамнаест векова у нашим крајевима, у логору у Сирмијуму, умро римски цар и филозоф Марко Аурелије Антонин. Писац „Размишљања самоме себи”, која нам и данас о њему сведоче као о „једној од најсложенијих и најмудријих личности које су икада седеле на владарском трону.” С Марком Аурелијем свом крају приближава се једно доба, век готово јединствен у историји не само Рима, него и било које друге државне творевине кад се у стварности готово испунила Платонова идеја о држави којом влада меритократија - власт најзаслужнијих, оних мудрих, најспособнијих и најбољих. Доба кад се између 96. и 180. године смењују цареви под именима Нерва, Трајан, Антонин Пије, Хадријан, Марко Аурелије, све сјајнији од сјајнијег, способнији од способнијег. Цареви бирани не по сродству с претходним владарем, него пре свега према даровитости и заслугама. И који ће сваки за себе, делима и понашањем, оставити име у историји. Са смрћу цара Марка Аурелија 180. године, након целог једног столећа, наследник престола постао је природни потомак претходног цара - Комод. Ограничени, разуздани и сурови син Марка Аурелија, већ након десетак година насилно ће изгубити и власт и главу.

Антички историчар Дион Касије бележи да након Маркове смрти „све прелази из златног краљевства у краљевство гвожђа и рђе”. Ни модерно доба није много променило овај став. Историчар Ренан ће написати да „се дан смрти Марка Аурелија може сматрати кључним тренутком пропасти старе (античке) цивилизације... С њим је филозофија била на власти. Захваљујући њему, светом је на тренутак управљала најбоља и највећа личност свог доба... А кад ни Марко Аурелије није могао спасти свет, ко да га спасе?” Након смрти Марка Аурелија, Римско царство постепено ће тонути у кризу и мењати се. Преко Дунава појављују се све дуже колоне варварских племена, Германа, Скита, Гота, Сармата, које је цар Марко Аурелије без успеха покушавао да заустави.

И док су се царске војске у Панонији и на Дунаву последњим напорима опирале хордама варвара, и док су на истоку легионари посртали под ударима сурових Парта, а римски градови и насеља горели, становници славног и вечног града Рима једино су бринули о „хлебу и играма”: да ли ће добити бесплатну храну и да ли ће коњи „Плавих” или „Црвених” сутра први проћи кроз циљ, као и ко ће од новопридошлих гладијатора освојити награду на наредним играма...

Крајем другог века наше ере Римско царство имало је две провинције које су се звале Панонија. Горња Панонија обухватала је већи део данашње Аустрије и западне Мађарске. Простор Доње Паноније протезао се на југоисток, кроз савремену Мађарску, Хрватску и Србију све до ушћа Дунава у Саву, укључујући и град Сирмијум. Њом је управљао царски легат, најчешће бивши претор, а од времена Марка Аурелија бивши конзул, који је командовао једном легијом распоређеном у провинцију. У Панонији су живели Илири и Келти (Скордисци, Таурисци, Карни) које су Римљани сматрали храбрим, ратоборним, суровим и превртљивим. Дрво, раж и јечам били су најважнији производи ове провинције. Становници су производили и једну врсту јечменог пива.

Негде око 186. године цар Комод, син и наследник Марка Аурелија, поставио је за префекта Доње Паноније Септимија Севера, човека који ће убрзо играти одлучујућу улогу у судбини царства. Био је то човек пријатне спољашности, тамне пути, чије се северноафричко и неримско порекло посебно јасно видело по коврџавој коси и истој таквој лепо негованој брадици, као и по заобљеним цртама лица, пуначким уснама. Али, лепо понашање и богата тога прикривали су крупно и мишићаво тело бившег војника и генерала, искаљено у деценијама тешких вежби, битки и напорних путовања. Порекло и каријера тадашњег префекта Доње Паноније можда на најбољи начин показују у којој мери је град Рим након векова освајања успео да се претвори у „универзално царство” које је добрим делом достигло границе познатог света и које је, истовремено, успело да у царство укључи и латинизује покорене народе Средоземља и Европе. Наиме, Септимије Север потицао је из богате северноафричке породице која је већ давала римске конзуле и која је, бар делимично, била пунског, односно картагинског порекла. Тако је у његовим венама текла и крв оних Картагињана с којима се Рим неколико векова раније, у доба Ханибала (II век пре н. е) борио на живот и смрт за превласт у Средоземљу. Али, након три или четири века, ова чињеница уопште није сметала младом Римљанину - Африканцу да постепено напредује степеницама државних почасти и славе, све до највиших положаја. Међутим, није довољно само имати способности или жеље. Потребно је и да саме околности, односно судбина - римска богиња Фортуна - пружи прилику да се нека личност у потпуности искаже у пуноћи својих особина и ширини своје амбиције. Било је потребно да дође 194. година па да се једног јутра, кад је префект Доње Паноније Септимије Север излазио из својих одаја, након што је сањао како сише вучицу (овај сан, како наводи „Хисториа Аугуста”, био је наговештај царског звања - вучица је одгојила Ромула и Рема, осниваче Рима), пред њим укаже богиња Фортуна која ће му, показавши пут који од Сирмијума води ка Риму, на уво дошапнути: „Зар још чекаш?” Јер тог јутра гласник на ознојеном коњу из Рима је донео вест о још једном царе-

убиству и о збуњености која је владала у главном граду царства.

Само неколико месеци након убиства цара Комода, убијен је и његов наследник и бивши угледни генерал Марка Аурелија - цар Пертинакс. Убиство су извршили припадници преторијанске гарде, дакле, они војници који су били бирани и који су поднели заклетву да ће, ако треба, и својим животом да штите цара. Преторијанци су затим, између више кандидата, на царски престо подигли једног од најбогатијих римских сенатора (Дидија Јулијана), чија се предност пред осталим кандидатима углавном састојала у чињеници да је војницима понудио највећу награду уколико буде изабран на престо. Избор је одмах потврдио већ одавно политички безначајни и царевима и војсци покорни Сенат. Но, тај избор имао је и једну крупну мањкавост. Преторијанци су, наиме, заборавили да у поступку бирања новог цара запитају и остале своје колеге, односно друге римске легије од којих се већина налазила по пространим границама царства и који, изгледа, нису могли да рачунају на новчану награду коју је цар обећао својим гардистима. И чим се вест о догађајима у Риму проширила по царству, појавило се не мање од још три кандидата за пурпур: једног су изгласале легије у Британији, другог легије у Сирији, а трећег - Септимија Севера - Подунавске легије. У тим драматичним данима априла 194. године, у години „четири цара”, показало се зашто је положај гувернера Доње Паноније била значајна стратешка предност за сваког коме би се учинило да је добар кандидат за владара. Прво, зато што је уз Дунав било највише легија које су, додуше, имале задатак да штите границе царства од спољног непријатеља, али су могле да послуже и за унутрашњу потребу. Септимије Север је тако у свом походу на Рим окупио 15 легија, у чему му је, поред омиљености, помогла и чињеница да је његов рођени брат био гувернер суседне провинције - Горње Мезије (која је највећим делом била на простору данашње Србије). Друго, јер су подунавске трупе највећим делом чинили војници илирског, односно трачког и трибалског порекла који су у то доба сматрани најжешћим ратницима и најлојалнијим војницима римске војске. У то време су и цареве и војнике углавном давале некадашње покорене провинције. И најзад, Панонија је некако имала средишњи положај према западу и истоку царства и била је релативно близу престонице.

Још у првим деценијама принципата (I век) легије из Паноније имале су значајну улогу у борбама око царске власти. Тако су, у борбама након Неронове смрти, панонске и мезијске трупе код Бедријака у Италији поразиле германске легије, а затим на јуриш заузеле Рим и прогласиле за цара Веспазијана. То је било први пут да је војска из Илирије на престо поставила свог претендента. Требало је тако нешто више од четрдесет дана усиљеног марша да се панонске легије Септимија Севера појаве пред вратима Рима. Док је Север у Риму примао почасти одушевљеног народа и сенатских улизица, његови супарници у Британији и Сирији нису ни померили своје војске. Некадашњу преторијанску гарду, која је због издаје цара Пертинакса била распуштена, већ је заменила нова, још много већа јединица подунавских легионара. А онда је дошао на ред и рат с претендентима са истока и са запада. Једна од првих Северових одлука била је да војницима повиси плате и више од два пута. За мање од две године од оног априлског јутра, некадашњи панонски гувернер био је неограничени господар Римског царства којим ће владати читавих 18 година, често сурово, али углавном доста мудро - све до 211. године. Иза себе ће оставити многе нове грађевине, као и нову владајућу династију - кућу Севера.

Нови император обилазио је два пута дунавски лимес - 196. и 202. године. Приликом првог боравка, Север је у Виминацијуму, на Дунаву, прогласио свог сина Басијана за цезара, променивши му име у Анонин како би своју породицу макар ретроактивно повезао с ранијим императорима. На планини Рудник, у Србији, на месту где је некада постојао стари римски рудник с насељем и храмом посвећеним мајци Земљи, и данас се на једном камену могу прочитати следеће речи: „Август, цезар, Луције Септимије Север, непобедиви, узвишени, обновио је овај храм мајке Земље, уз помоћ Касија Лигурђана, царског представника и на захтев колониста Публија Фунданија и Публија Елија Муканија.”

Владавина Септемија Севера била је само раздобље привременог стишавања кризе, тишина пред буру. Његови наследници имали су мање среће и још мање способности за власт од њиховог угледног претка и оснивача династије. Тако се десило да кућа Севера не опстане дуго на власти. Готово да се поновио, само мало другачије, случај Марка Аурелија и његовог сина наследника. Почело је тако што је млађег Северовог сина у мајчином наручју убио његов старији брат Каракала који је и сам страдао од завереничког мача, да би недуго затим и завереник, који је краткотрајно постао цар, на исти начин завршио живот. Након нестанка династије Севера, средином III века, римску војску поразиће варвари, а један римски цар убијен је у бици. Персија, конкурент Рима на истоку, све жешће ће нападати и откидати парче по парче римских поседа. Чинило се да је царство пред распадом...

А онда ће, у току неколико генерација, одбрану и судбину царства преузети ратници и владари рођени на Балкану, деца Дунава и Саве, рођена и одрасла у Сирмијуму (Митровици), Наису (Нишу), Сингидунуму (Београду). Императорска власт била је веома опасно занимање. Многи пурпурни огртачи заруменеће се крвљу својих царских власника. Уз велике напоре и жртве тих „војничких царева” скромног илирског или трачког порекла, царство ће поново бити окупљено, учвршћено, преуређено. Засјаће обновљеним сјајем још једном као Рома Аетерна, вечити Рим. Опстајаће још вековима - два века на Западу и више од хиљаду година на Истоку - у Византији. А још дуже од тога, скоро све до данас, трајаће римско наслеђе, као и слика и сећање на давно доба кад су већ цела цивилизована Европа и Средоземље били једно. У једном од највећих преокрета забележених у целокупној историји, људи из наших крајева снагом својих мишица и своје воље преокренуће ток историје и спасти Римско царство. Цар Константин Велики, најважнији од свих, био је тек један од двадесетак римских царева, попут Галерија, Проба, Аурелијана, Максимијана, Констанција, Лицинија, Грацијана, Констанса, Јовијана и других, који су потекли с наших простора. У целокупној историји ових простора тешко је наћи доба кад су људи из наших крајева имали толико велику улогу и по судбину целокупне европске цивилизације.