Кад су у освит 20. века у Европу увезене бројне скулптуре и маске из „црне Африке”, нико није могао да претпостави какве ће то последице оставити на свет уметности. Очарани егзотичним делима, поједини сликари побегли су од цивилизације да би били ближи „примитивним” изворима, док су се неки осмелили да поруше све законе лепоте, усвојене још у доба антике. У исто време почео је да се цени рад самоуких, наивних, сликара који су прозвани „модерним примитивцима”. Суочени с тим „дивљаштвом” многи су се уплашили да је дошао крај сликарства, али испоставило се да је то био нови почетак!

У афричким радовима уметници са Запада одмах су препознали „дух тајне”, што се показало истинитим. Наиме, због веровања да фигуре зване „тотеми” у себи садрже дух претка и да се помоћу маски духови могу ухватити у клопку, ови предмети су од памтивека коришћени у верско-магијске сврхе. Свако племе очувало је своје митове и начин уметничког изражавања радећи према узорцима, па су током бескрајног понављања облици постајали све упрошћенији и једноставнији. (Попут идеограма кинеског писма, који су се од сићушних слика развили у чисте знаке.) Ти предмети, често украшени перјем, кожом, бисерима и шкољкама, могли су да се преносе у удаљене крајеве, али слике рађене на песку морале су да се виде на лицу места. Ту је уметник, који је уједно обављао посао свештеника и лекара, земљаним или каменим прахом цртао по тачно утврђеном моделу, а од успеха његовог рада очекивало се оздрављење присутног болесника.

Кад је осетио засићеност уобичајеним изразом и темама, сликар Пол Гоген решење за обнову уметности потражио је у примитивном свету. Ионако згађен цивилизацијом у којој владају „распојасаност” и материјалне вредности, 1891. године из Европе је отишао на Тахити. Тако је остварио свој сан - постао је „човек супротан мисионару”, који од домородаца учи како да живи, размишља, ствара. Одмах по доласку, кад се сусрео с нетакнутом природом и лепим, неисквареним људима, поверовао је да је нашао рај на земљи. Да би постао што сличнији новим пријатељима, прихватио је њихов начин облачења и потрудио се да научи сва тајанствена веровања и обичаје. Као племенити „варварин” створио је дела изузетне снаге: „Материнство”, „Варварске приче”, „Дух мртвих бди”... У прво време сликао је у миру, препуштајући се маштању, али током тешких година испуњених сиромаштвом и болешћу, све више се окретао тражењу Велике Истине. Сликом „Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо?” покушао је да реши најдубље тајне људског постојања.

Кад је закључио да је и Тахити постао превише цивилизован, Гоген је 1901. године отишао на Маркиска острва, међу урођенике који су потекли од људождера. На дивљем острву Доминик, исцрпљен болешћу, стварао је неуморно до самог краја. Једног мајског јутра 1903. године нашли су га мртвог у колиби, док је његов најбољи пријатељ, домородац Тиока, кроз плач понављао: „Гоген је умро. Сада више нема човека.”

У исто време док је Пол Гоген преживљавао последњи чин своје људске драме коју је назвао „Крај Голготе”, у Француској се окупила група сликара жељних промене. Дрско су говорили да мрзе културу и реч класичан, да не подносе строгост и мирис музеја, да их при помисли на „науку и ученост, заболе зуби”... Група је изабрала да се зове „ФОВИСТИ”, што у преводу значи „дивље звери”! У ствари, тај назив дао им је један критичар кад је видео слике пуне јарких, „дивљих” боја, које су изложили на париском „Јесењем салону” 1905. године. Пошто су тежили враћању природи, праизворима и „чистом инстинкту”, узоре су тражили у примитивној уметности - црначким маскама и скулптурама које су куповали по крчмама где су се окупљали морнари. Међутим, иако су се бунили против буржоаског духа, фовисти су већином били „лепо васпитани и углађени млади буржуји”, па је сликар Едгар Дега за њихов глумљени примитивизам рекао: „Дивље звери које кидају ланце - џепних сатова!”

Али, кад је 1907. године сликар Пабло Пикасо завршио „Госпођице из Авињона” где је, помоћу примитивних узора, класично схватање лепоте разбио у парампарчад, људи су остали запањени. Уплашили су се да та слика, пуна дивље насилности, означава коначни крај уметности. Кад су помислили да више ништа не може да их изненади, Пикасо им је открио да усред савременог друштва постоје примитивни сликари и навео им име најбољег - Анрија Русоа!

О „Царинику Русоу” или „Трошаринцу”, чудаку који се после пензионисања предао уметности, говорило се као о градској легенди, али његово сликарство нико није схватао озбиљно. Рецимо, кад је увучен у једну превару, где је издао чек без покрића, доказивали су његову неодговорност тако што су на суду показивали његове слике. Тај шездесетогодишњак с душом детета, неуморно је сликао, свирао виолину, компоновао валцере, рецитовао песме о својим царинским подвизима, писао драму у пет чинова „Освета једне руске сиротице”... Где год се појављивао у уметничким круговима, изазивао је весеље, а то су чиниле и његове слике изложене у Салону. У једном коментару из 1887. године пише: „Још нам у ушима одјекују таласи смеха које су изазвала Русоова платна.”

А шта је безазлени и наивни „Цариник” сликао? Све оно што заокупља дечију машту: прашуме, дивље звери, змије, свадбу, тобџије око топа, нова кола господина Жаниоа... Током рада показивао је дечију сналажљивост, па је цртеже биљака и животиња копирао из ботаничких и зоолошких приручника. Пошто је, без обзира на подсмех, упорно излагао из године у годину, тежећи „великој уметности”, критичари су постали оштрији. Говорили су да „имбецилне теме обрађене с много глупости” заслужују да стоје у вашарским шатрама и баракама, а не у Салону. Уместо критике, један позоришни писац откупио је Русоову слику, али да би је ставио у свој Музеј ужаса.

За разлику од критичара, Пикасо је, одушевљен невероватним а ипак искреним начином, купио једну Русоову слику, и у част уметника приредио свечаност у свом атељеу. „Цариник” му се тада, у поверењу, обратио речима: „Овде смо нас двојица највећи сликари, ви у египатском, а ја у модерном стилу!” Од 1906. године Русоови снови почели су да се претварају у збиљу. Његовим сликама одушевио се немачки критичар Вилхелм Ухде (писац прве Русоове монографије), затим су се заинтересовали помодари и на крају шира публика. Коначно, Русоова дела увршћена су у поставку Лувра и нико више није помишљао да им се руга, нити да их реже ножем, што се раније дешавало. Охрабрени „Цариниковим” успехом, многи самоуки сликари изашли су у јавност са својим радовима и у „озбиљну” уметност унели свежину, безбрижност и детињу радост.

Наивни сликари, недељни сликари, неопримитивци, сликари понизног срца... Мноштво назива смишљено је да означи исту појаву кад надарени, али уметнички нешколовани људи, с кичицом у руци, дочаравају свет који су видели око себе или у својој машти. При томе, они „сликају сваки дан као да је недеља”: шарено, наивно и детињасто.

Као званични почетак наивног сликарства обично се наводи дело данског учитеља Олафа Брурена, с краја 18. века. Међутим, већи успех те уметности наступио је тек кад се „велика реалност” наиваца нашла наспрам апстрактних, беспредметних слика. Године 1912. критичар Вилхелм Ухде запазио је код пријатеља слику - мртву природу с јабукама, и запрепастио се сазнањем да је то дело његове кућне помоћнице по имену Серафина. Пошто је осетио да та жена, попут „Цариника Русоа”, слика спонтано „као што птица пева”, купио јој је велика платна о којима је одувек маштала. Док је сликала своје фантастично цвеће, Серафина се препуштала маштању и није допуштала да је ико гледа. Нажалост, пред крај живота психички је оболела, па су је виђали како иде од куће до куће и предвиђа пропаст света.

Међу бројним сликарима, који су ницали као печурке после кише, истакао се Луј Вивен, бивши поштански надзорник. После пензионисања у 62. години, одлучио је да поново пропутује сва места на којима је некада био, али овога пута у машти, са сликарским штафелајем. Венеција, париски тргови и улице ницали су на његовим платнима, јер их је помоћу разгледница и боја помно „зидао” циглу по циглу.

Сличном путовању по успоменама прикључио се ноћни чувар Бомбоа који је некада радио као пољски надничар и рвач у циркусу. Овај „билдер” је на својим сликама дочаравао све занимљивости циркуског живота: дизаче тегова, сајамске атлете, рваче, гутаче мачева, циркуске јахачице... Своје изузетне радове изложио је 1922. године на улици, на париском Монмартру, и пошто је веома брзо привукао пажњу критичара, постао је преко ноћи славан.

За. разлику од већине наиваца, који су као пензионери, сељаци, баштовани, месари или портири, водили миран и сређен живот, и сликали „из досаде”, Пољак Никифор је од сликарства живео. Рођен од мајке просјакиње у планинском месту и лечилишту Криника, одмалена је лутао улицама, а како је био глувонем, цртао је да би се споразумевао с људима. Од 13. године почео је да продаје своје цртеже пролазницима за неколико новчића. О сликарском материјалу није могао ни да сања, цртао је школским бојицама на хартијицама, омотима од цигарета или чоколаде, листовима исцепаним из свеске „на коцке”... У својим радовима мешао је машту и стварност, па је често себе представљао као путника, судију, научника, црквеног великодостојника, свеца... Будући да је неуморно цртао сваког дана, верује се да по свету има око десет хиљада његових уредно „потписаних” радова. Иначе, Никифор, који је целог живота остао неписмен, волео је да на сликама забележи нека измишљена слова можда да би и што боље запамтио своје име, јер је презиме давно заборавио.

Снага наиваца видела се и у земљама изван Европе, посебно у Америци, где су фармери, домаћице и занатлије покушавали помоћу слика да се забаве, улепшају своју околину, али и да зараде. Међу њима највећу славу стекла је Ен Мери Робертсон Мозис, звана Грендма Мозис, која је цео живот провела на селу и почела да слика у осмој деценији, као самоука. Кад ју је 1938. године открио један трговац уметничким предметима, приредио јој је изложбу у Њујорку која се показала невероватно успешном. На својим сликама Грендма Мозис приказивала је идиличне пределе и призоре из свакодневног сеоског живота. Пошто је доживела 101. годину, прикључила се не малом броју сликара стогодишњака који су говорили да због бављења сликарством „заборављају да остаре”.

И на простору Југославије наивци су вредно радили, па је после изложбе њихових радова у Паризу, чувени сликар Салвадор Дали рекао: „Ово је сликарство стигло право из бајке!” У Хлебинама, селу сликара, посебно се истакао Иван Генералић, који је радо сликао на стаклу, у Србији Јанко Брашић из села Оперића у Шумадији, у банатској Ковачици Зузана Халупова, која је дуго била једина жена међу сликарима у свом селу, за разлику од Уздина где су само жене сликале.

Временом, сликарство наивних, „модерних примитиваца” постало је цењена област уметности. Слике су се изузетно добро продавале, а онда су се појавили сликари који свесно глуме „наивне луде” и траже наивне купце. Тако је остало до данас.

Искрени наивци, који слушају само своје срце, настављају да сликају не обазирући се на суд критике и публике, нити на уметничке правце. Кад понекад на платно додају перје, праву косу или разнобојне стаклиће, неодољиво подсете на „примитивце” из далеких племена по којима су добили име. Пошто су, и једни и други, освојили свет својим делима, доказали су да реч „примитиван” у њиховом случају значи првобитан, а никако мање вредан.